У земљи поријекла

Добих недавно „визу“ за земљу поријекла! Нијесам је тражио. Ничим изазван, један морални пигмеј ријешио је да ми удари свој жиг безумне мржње  у пасош. Да ме протјера са огњишта прадједовског.

Не знам, вјеровао сам до тада да ми је земља поријекла Црна Гора. Талог друштва, међутим, тако не мисли. Појединац, рећи ће неко. Ипак, уз појединце се некако осиле и  још понеки „појединци“. Развратни житељи  Содоморе и Гоморе. Снобови  мрачне маште, незадовољни властитим животима, са специфичним личним  проблемима, страшним  комплексима, жедни и жељни туђег страдања и туђе муке…

Пљување на боље од себе им дође као терапија. Ваљда рачунају да тако продужавају властите унакажене животе. И тако се таквих  буљук накупи. Не треба их потцијенити. Крију се иза којекаквих псеудонима, лажних профила на друштвеним режама, а понеки се, истина, представи главом и брадом. Додуше, у таквим главама осим промаје тешко да ичега има. А браде им, дакако, нијесу оне од знања… И онда, тако шупљи оспу паљбу: „Ако ти се овдје не свиђа, и ако не желиш да поштујеш Црну Гору и њене прописе, врати се у земљу поријекла, јер рат у твојој земљи поријекла је одавно завршен“.

Вјерујем да сам вјеродостојно парафразирао суштину поруке моралног пигмеја с почетка приче, којој се, ако хоћемо поштено, нијесам нарочито изненадио. Чак сам у једном тренутку помислио  – види јуначине, и овога има у новој Црној Гори ! А онда, ето ти  по друштвеним мрежама коментара типа: „Шта ће ови из Херцеговине, из Босне, са Косова… Добро им је река’. Нек се врћу кући, овдје се од њих не можемо запослити, све нам узеше, неморални људи, злочинци, тучароши, пљачкаши…“.

Фашизам као стратегија

Срећом, таквих је коментара далеко мање од оних осуђујућих у односу на поруку шефа „визног реда“, који би најрадије да Срба нема ни у траговима у Црној Гори, земљи коју су створили. Али, болест је свачија. И даље  неквалификованом „визном службенику“ не замјерам због саме поруке, јер одавно знам шта идеологија којој припада тај високи државни функционер подразумијева када је Црна Гора у питању.

Ипак, у питању је владин чиновник са нескривеним фашистичким амбицијама. Питање за Владу Црне Горе је – да ли је фашизам њена стратегија за рјешавање проблема насилно прогнаног становништва из Метохије, са Косова, из Републике Српске Крајине, Босне и Херцеговине, јер до сада се о томе није говорило, или је пак ријеч о „појединачном инциденту“ функционера владе који не заврјеђује чак ни осуду саме владе.

Одговор је потребан тим прије, јер је статус прогананика у Црној Гори „ни на небу ни на земљи“, а порука амбициозног службеника владе је недвосмислено залагање за ново страдање те популације у окупираним територијама, у којима је иста живјела до прогона. Прогнаници су овдје, добро је познато, у потпуности обесправљени, преварени, ојађени. Иако је Црна Гора земља поријекла већине њих. Посебно када говоримо о прогнанима из Метохије, а њих је, природно, највише у Црну Гору дошло након НАТО окупације јужне српске покрајине, како би спасили живу главу. Њихови очеви и дједови су држављани Црне Горе који су Метохију населили између два свјетска рата, треба ли подсјећати. И то су понајбоље црногорске породице.

Њихова дјеца се рађају данас у Црној Гори, али као апартриди, јер им у дједовини не дају држављанство. Не дају им да раде у државним фирмама. Не дају им да стичу имовину под истим условима као црногорски држављани. Не дају им да бирају писмо на личним документима (за странце). Не дају им право на живот достојан човјека…А, обећали им помпезно, све осим бирачког права, које је им нико и не тражи,а које је, узгред,  рак рана система.

Никад и никад

Изнурене, свикле на животе у савременим концетрационим логорима, без воде и струје, рачунају – нема ко да штити. А најпозванији страни  хуманитарци су углавном без емоција. Ћуте ли ћуте. Рационално, свакако. Одговара и њима да агонија потраје, јер ће дуже примати плате. Ако би се проблеми ријешили, а могли су се превазићи  до сада неколико пута, јер су међународни фондови издвојили стотине милиона еура у ту сврху, и њихове мисије би биле окончане. Част истинским хуманистима, којих је мало. Контају нови „Црногорци“, полазећи од себе – уплашени су, кукавице су ти невољници са ратом погођених подручја, проћи ће и ова превара на њихову штету без већег отпора.

Е, па, мало морген. Боли ово, не сумњам.

Но, то је ноторна истина, коју ниједна гумица, никаква скупо плаћена пропаганда,  не може збрисати. Никад. И никад! Знам и коме стаје кнедла у грлу док ово чита. Знам тачно коме је непријатно. Знам, и то врло прецизно, ко ће, када и како судити одговорнима за неофашизам и свјесно мучење већ пренамученог становништва. Открићу то онима које сматрам најпозванијима. И то врло брзо. Препознају се и они, немам дилему.

До тада, истине ради, нека остане траг: мој завичај је Метохија. Она је окупирана. Тамо су преорали  скоро сва гробља на којима су сахрањени Црногорци, Срби, како је коме мило. Тамо су неонацисти и неофашисти спалили све средњовјековне православне светиње, изузев три. Тамо се десио нови геноцид над народом из Црне Горе. И траје још увијек. Над народом из Црне Горе, добро сте прочитали!  Тамо ћу се вратити кад престане окупација, али о томе неће одлучивати  промотери безумља и мржње које је, стицајем околности, поплава свега и свачега избацила на површину.

Ако не ја, вратиће се у Метохију Стефан и Душан, њихова дјеца, или унуци. Откако су се родили у дједовини Црној Гори, откако су очи отворили, учим их да оно што је наше ваља ослобађати и да за слободу вриједи живјети. Једнако као што их учим да је Црна Гора земља њиховог поријекла, иако су им неки нови и привремени при-пејд „Црногорци“ дали статус странаца. Учим их, и стално подсјећам, да су њихови преци из јуначког села Лутово у Братоножићима. Да су потомци лутовских барјактара из Битке на Фундини, и да се барјак мојих и њихових предака, са 404 зрнобојине (рупе од метка) чува као симбол јунаштва народа Црне Горе у највећем музеју на свијету, Ермитражу у Санкт Петербургу, у нама братској и једновјерној Русији. Барјак јунаштва, који је књаз Никола на поклон уручио руском цару. Из Битке на Фундини, него како.

Учим их да припадају братству и фамилији која је једина на Балкану била у кумовским односима са царском руском династијом Романов. Мало ли је, бајо мој. И то су само неке од безброј знаменитости братства и племена чији сам изданак. Изданак, који је имао привилегију да се роди у опет својој Метохији. Метохији, која припадаше Црној Гори, а које се данас тако срамно нови „Црногорци“ одричу. Човјечјем кусуру који ми удара „визу“ за земљу поријекла је довољна казна што живи такав какав је. Ја сам у земљи поријекла!!! За њега нијесам сигуран!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: