Убио ме Бог ако знам

Пише: Емило Лабудовић

Филм је умјетничка имитација стварности – једна је од бројних дефиниција ове магије покретних слика, а степен реалности зависи од редитељске имагинације. Какав год да је, којег ход да је жанра и умјетничког прилаза, филм није опасан, бар не опаснији од живота. Јер, кад се упале биоскопска свјетла, све опасно и пријетеће са екрана сели се у мрак, у трагове памћења. Па чак и редитељеве мање или више прикривене идеолошке, умјетничке, моралне и сваке друге поруке изблиједе и остану у неком складишту сјећања. Али, кад живот постане имитација и имагинација филма, онда то не блиједи и не заборавља се тако лако.
Ових дана, још док се приказује само у трејлерима, филм о спасавању савезничких пилота током Великог рата, опет је жестоко уздрмао јавност и узбуркао духове који никако да мину и заувијек остану у историји.
Чак ни временска дистанца од осамдесет година, ни историјским доказима потврђена истина, непристрасна свједочења спасених и њихових потомака, нијесу ни за јоту помјерили линију разграничења између ослободилаца и „злочинаца“. Тако је филм, којег, сем редитеља, глумаца и монтажера, још нико није видио, већ „виђен“ „ А „виђен“ је јер се у њему виде кокарде и четници, што је, само по себи, више него довољно за оркестрирану паљбу са свих положаја и из свега наоружања. Јер, „док се год чују пуцњи са Љубиног гроба…“, а чују се, и глувог би пробудили.
У чувеној операцији „Халијард“, током које је спасено и кућама враћено више од 500 савезничких пилота оборених над Србијом, учествовали су припадници Југословенске војске у отаџбини, колоквијално – четници, и српски сељаци. И то су факта. Партизана ту и тада није било. Можда би и они, али нису, и тачка. А „четници“ су, де факто, носили кокарде и браде. Тај њихов поједностављени клише приказиван је деценијама у читавој серији партизанских филмова, често до карикатуралних размјера, али то никоме није сметало. Бар не званично. Јер, „брадоње“ су биле (и, сва је прилика, остају) злочинци, а њима се може приписати све. Али, кад их редитељ Радош Бајић, ослањајући се на неприкосновену и научно провјерену истину, прикаже као људе спремне да ризикују животе да би спасили оне који су им „пали у аманет“, уредне и војнички организоване, е онда је то проблем. Јер, са губитницима и пораженима мора да заувијек погине и истина.
Гријех је, и људски и историјски, након што су са многих уџбеничких митова, заблуда и стереотипа пале маске, и што су обасјани непристрасним рефлекторима истине, данас „бирати стране“ и истрајавати на давно етаблираним подјелама. Јер, нити су побједници били само свеци, нити су поражени били само звјери и крволоци. Злочина, као неминовног пратиоца сваког рата, било је на обје стране, као и оних људских и племенитих акција и потеза. „Халијард“ је, свидјело се то некоме или не, била једна од таквих.
Ни на крај памети ми није намјера да браним или нападам и стајем на ову или ону страну, јер сам дубоко свјестан да би било какво вредновање извн контекста времена, политичких и социјалних прилика које су тада владале и опредјељивале актере, било чисто насиље над науком, историјом и истином. Ово нарочито ако се ствар сагледа из угла данашњих „тумача“ историје и истине и идеолошких заокрета какве је готово немогуће упоредити са наслеђем које, наводно, баштинимо. Јер, они који и данас, наводно, „држе страну“ партизанима изгибоше за Западом и некаквим његовим „вриједностима“, капитализмом, приватном својином, НАТОМ, манијакалном потрошњом, ЛГБТ најездом, итд, свим оним против чега су се њихови претходници борили и шта су животима оспоравали. А и на другој страни имамо готово пресликану ситуацију, али гледану у огледалу. „Наследници“ четничке идеолошке матрице која је подразумијевала све оно против чега су били партизани (Запад, капитализам, приватна својина, демократија, краљ…) данас су окренути Истоку, Русији, држави социјалне правде, бесплатном здравству и школству и многим вриједностима на којима је, колико до јуче, грађен самоуправни социјализам. А и једни и други не пропуштају да се међусобно оптуже за национализам, мржњу, примитивизам, користољубље и полтронство. И, тако, … луд збуњеног, а све уз невиђену галаму, заклињање како ће се коначно стати на крај „онима другима“ и њиховом повампирењу. А ко зна, укључујући и саме актере овог замешатељства, за коју би се страну опредијелили да су тај избор правили „у вријеме оно“?
У село Прањане, гдје је изведен највећи дио операције, сваке године долазе амерички званичници и потомци спасених, да би још једном подвукли значај и одали признање онима који су им пружили руку онда када се о глави радило. Али у Прањанима деценијама, све до скора, није било званичних представника свих држава које смо „потрошили“ од рата наовамо. А да лудило у којем се све ово дешава буде још веће, данашња Америка и Енглеска здушно помажу баш оне који су обарали њихове пилоте а безочно кидишу на земљу спасиоца. „Мисао која не уме да мисли завлада светом. И сад је касно“, пророчки је писао Бранко Миљковић у својој „Очајној песми“, антиципирајући вријеме лудила у којем живимо и у којем се божије зоре не зна ко је ко и шта је шта.
А филм који је анатемисан и прије него је и приказан, овдје засигурно неће разагнати мрак биоскопских сала. Неће, јер овдашњи домобранитељи и борци против фашизма, који су згазили све своје бивше истине и пригрлили носиоце те идеологије, и даље истрајавају само на једној, и то оној која је одавно историјски демантована. На „истини“ у коју су, заувијек и без права на помиловање, утамничени побједници и поражени, свеци и злочинци, и коју су спремни да бране каменовањем сваког новог свјетла и сваког новог дана.
„Нека се каменом први баци онај који је без гријеха“!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: