Удри ме нежно, привилеговано

Пише: Емило Лабудовић

„Следећи рат у Европи биће између Русије и фашизма, само ће се фашизам тада звати – демократија“!

Ово је прије више од тридесет година изјавио кубански предсједник и револуционар, Фидел Кастро, антиципирајући скоро пророчанском визијом повратак једне од најригиднијих идеологија са којом се суочило човјечанство кроз читаво своје трајање. А фашизам, додуше преливен филом од чоколаде зване демократија, да би се лакше пригутао и што касније препознао, опет куца на врата Европе. И не само што куца већ и пуца из свег расположивог наоружања, непрестано држећи прст на чувеном и пријетећем „црвеном дугмету“ нуклеарног арсенала. И, наравно, као што је и предвидио Кастро, на мети је Русија. Њен сукоб са инструисаном нахушканом Украјином искоришћен је да се скоро читава Европа накостријеши на Русију, жмурећи на оба ока на егзодусе широм планете, на патње палестинског народа и српско страдање на Косову.

Баук фашизма, да парафразирам Маркса, дакле, опет кружи Европом. Расна и етничка нетрпељивост, подјела на прихватљиве, послушне и трпељиве народе, на једној, и оне самосвојне и „непослушне“, на другој, дубоко енономско раслојавање, глорификација једног начина живота и система вриједности и настојање њихове унификације као једино прихватљиве, већ опасно подсјећа на прилике и атмосферу које су претходиле васкрсавању Хитлера и његовог умоболног похода. А све се одвија под широко развијеним заставама наводног демократског искорака цивилизације.

Тај ужасни задах милиона лешева који труну у катакомбама и концлогорима фашистичких стратишта, покушава се сакрити методама вјештачког освјеживања „освјеживачима“ званим људска права, слобода говора, слобода кретања, итд. Али, та права не важе за Палестинце, Србе и скоро још милијарду  других становника планете који таворе у дубокој сјенци мултинационалног капитализма. Слобода говора важи само ако се говори по нотама из Брисела и Вашингтона, а слобода кретања се завршава већ на првој европској државној међи.

Али, најочитије упозорење да је враг однио шалу и да је фашизација скоро постала образац понашања огледа се у поновном васкрсавању злослутне подјеле на привилеговане и „оне друге“ (и за све криве) народе, што језиво личи на већ виђено у тридесетим годинама прошлог вијека. На жалост, ни Црна Гора није изузетак. Можда се аналогија може учинити престрогом, али да све подсјећа – подсјећа. Јер, као што су Хитлеру за све били криви Јевреји, улога црногорских „Јевреји“ додијељена је Србима, народу који је, како кажу, нескривени, наручени и плаћени непријатељ сопствене државе.

Специфични, дугоразредни положај, резервисан углавном за мањине, који је додијељен аутохтоним и државотворним Србима из Црне Горе, тешко је представити, а камоли објаснити, људима из свијета. Јер овдје је ријеч о практично истом народу, у оквиру којег исфабрикована и пропагандом затрована, однарођена и из коријена истргнута „већина“ настоји свим силама ону другу половину подјармити и гурнути на маргину. Отет јој је и преименован језик, нападнута црква, насилно наметнути симболи, напрасно и без консензуса промијењен историјски државни курс, одбачени стари а наметнути нови партнери и „пријатељи“, „продато“ најсветије парче земље…При томе је, да иронија буде већа, тај и такав статус неком наводном анкетом, недавно је промовисан у – привилегију. „А Ђура ће ти опростити што те тукао“, рекао би непоновљиви Илија Чворовић.

Оваква отровна дефиниција наводног положаја српске популације у Црној Гори, на жалост, далеко је више од пуке ироније. Наратив како су Срби привилеговани и да су све њихове реакције на статус, захтјеви за легитимним уставним, демократским и грађанским правима, пуко изволијевање и притисак на остатак државе која је принуђена да им стално чини уступке и попушта, само додатно наврће воду на водјеницу антисрпске хистерије која се одавно зацарила у повећем дијелу Црне Горе. То је, такође, нови аргумент за старо одбијање захтјева и очигледног и резултатима пописа потврђеног права да се српски језик учини службеним, и да се обезбиједи цивилизацијска тековина, коју баштини и европско законодавство – двојно држављанство. Јер, замислите, Србима није довољно то што су привилеговани него захтијевају све више и више права!!! „Оливер Твист је тражио још“!

Она „бечока“, тако би моја покојна баба дефинисала ону „грађанску“ Далиборку Уљаревић, све као да неће, подастрије нам, црно на бијело, аргумент волшебно пронађен „Дамаровом“ анкетом да нас као народ остали народи доживљавају као повлашћени, привилегован и заштићен као мечка у ловостају. И да је све оно на чему, легално и легитимно, као народ инсистирамо само резултат размажености и хира, смишљеног са циљем кочења државе на њеном путу у Брисел и подвођење под зна се чији утицај и контролу. А то њена грађанска, проевропска, демократска, итд… Црна Гора неће дозволити ни по коју цијену.

Хвала до неба „грађанској“ Далиборки те нам скиде копрену са очију да би коначно прогледали и схватили у каквом рају од државе живимо!!!  Да схватимо да смо привилеговани мимо друге и да је сваки нови захтјев за „правицом“ чисти безобразлук и уцјена.  Нешто у духу „а ла Калимеро“! И да нас на вријеме упозори куда то може да доведе, да нам се лако може десити да нас, по рецепту оне Драгиње, једног дана потоваре на тракторе, па преко „гране“. Додуше, сва европска производња трактора не би била довољна, не толико за прње, колико за кућне прагове и све оно историјско, културно и духовно богатство које су нам ђедови оставили у наслеђе

Само нас „грађанска“ Далиборка ускрати за податак када би смо могли да ишчекујемо нашу „кристалну ноћ“! Јер, примиче се 9. новембар, датум кад су широм Њемачке горјеле јеврејске куће и летјеле њихове главе. Али, нема те анкете која може да оповргне ону „тврд је орах воћка чудновата“ (по Његошу) и ону „нема врба кол’ко има Срба (по народу).

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: