Углед

Пише: Емило Лабудовић

Кажу да ће жива у термометру и данас „живнути“ до фамозних +40, али мрки облаци који јутрос надиру од Голеша могли би да изненаде и покропе спасоносном кишом, макар колико да накратко угасе жеђ земље, израњављене сушом и испуцале као кожа на рукама овдашњих тежака.

Али, и да падне, а сва је прилика да неће и да су ови облаци празних њедара, плаховита киша би тешко поправила оно што је дуго и спарно љето већ направило. Биће потребни дани и дани оних киша које падају ситно а упорно, милујући траве, лишће и ожедњела поља. „Што се грбо роди, вријеме не исправи“, рекли су давно наши стари, ширећи значење реченог на све са чиме се човјек сусреће у животу.
Кажу, тако је и са угледом. Кад га нема и ко га нема, нема те силе која га може стећи а још мање наметнути. Јер, углед се не стиче присилом, законом и затвором; углед се стиче понашањем, добротом, хуманошћу, правичношћу, ауторитетом, поштовањем и самопоштовањем. Без тога, углед и „угледни“ само су фарса, празна љуштура у којој, осим трулежи, силе и неправде, нема ничега што би се, без присиле и репресије, поштовало и вредновало.
„С. С је повриједила углед Црне Горе“!? Да не пише црним на бијелом, не бих повјеровао и помислио бих да се неко спрда са Црном Гором. Зар може нека анонимна С. С. макар била и монахиња „омражене и окупаторске Цркве, „цркве стране државе“, како је назва Ранко, највећи црногорски усташа овога вијека, коме Секула Дрљевић није ни воду да носи, да „повриједи углед“ државе старе „тисућљеће“, како воле да нагласе овдашњи домобранитељи? Да је то написао неки од комитских „војвода“, белведераца, да су написали Пура, Мико, Зеко(ња), Драгиња, не бих се зачудио, али кад то напише министар Аџић – е, то је већ нешто озбиљније. Мада се сакри иза флоскуле о „једнакости закона за све“ (ха, ха, ха… да се човјек зацени од смијеха), министар без ограде пресуди: застава је бачена, углед је пао!

Не знам да ли је монахиња С. С. заставу бацила или је само хтјела да је врати „дародавцу“, то је ствар полиције и тужилаштва, али посигурно знам да јој није било мјесто на зиду Манастира. Манастира на који ових дана „заставоноше“ насрћу горе и жешће него Турци за оног вакта. Јер, и Манастир, као вјерски објекат, има право на свој углед и на њега се не може насртати па чак ни државном заставом, која нам је, узгред буди речено, „дар“ оног истог јесте/није пензионисаног Ранкише. Кажем, истина ће се тек утврђивати, а до истине се овдје не долази без гусала, али знам и истина је да су и заставе много „угледнијих“ земаља завршавале под ногама разних протестаната, паљене и цијепане у фронцле, па тим државама није пала челенка са главе. Знам, такође, сијасет примјера гдје је застава „угледне“ државе вјешана на свињце и кокошарнике, плотове и врљике, али не од стране оних који јој не држе до угледа већ баш рукама „дубоких поштовалаца. И знам, а знају и њени „поштоваоци“, безброј примјера гдје та дубокопоштована застава виси, и то на државним установама, као најобичнија крпа, прљава, поцијепана и обезличена, али министар и домобранитељи ћуте.

И да се опет вратим угледу, и као појму и његовом практичном оличењу. Углед је, каже речник, прије свега, „престиж, реноме и част“ и нигдје не пише да је заштићен као мечка у ловостају. Чињеница је, међутим, да се свака држава осигурала да неке од елемената државности, па и заставу, заштити законом, али тешко оном „коме закон лежи у топузу“. Углед једне државе међу њеним поданицима стиче се, прије свега и изнад свега, правдом и правичношћу, једнакошћу свих пред законом, али стварном а не фингираном, Аџићевом. А да ли је инкриминисана С. С. заштићена и са свима једнака пред законима државе, представљене предметном заставом? Или ће прије бити да и она, и Манастир, и Богословија, и Митропилија, и Митрополит живе на дичном, некад најсрпскијем, Цетињу као у концентрационом логору, горем од оног италијанског којим су нас частили „ослободиоци“ ’41.

И зар није „зло чинити од зла се бранити“ максима која је вјековима спасавала Црну Гору и њен, прије свега, међународни углед? И, збиља, упитају ли се кад министар Аџић и домобранитељи, какав је данас међународни углед Црне Горе? Не словимо ли као земља којом влада организовани криминал и чија је власт, у скоро свим својим сегментима, у његовој служби. Не знају ли нас као државу без свога „ја“, којом се управља даљинским управљачима у рукама којекаквих, трећеразредних „курти и мурти“ у Бриселу, Берлину, Лондону и Вашингтону? Не показују ли диљем свијета прстом у нас као у земљу шверца са државним покрићем: од дувана, дроге, бијелог робља… Нијесмо ли препознати као земља бројних убистава која су резултат мафијашких обрачуна, убистава и насртаја на посленике јавне ријечи, тираније, фалсификованих избора, непотизма, дискриминације, неслободе, огромног сиромаштва на једног и групице милијардера на другој страни? Ако је то углед, ако је то углед изнад којег се вијори Ранкишин стег, онда се јавно залажем да инкриминисана С. С. буде не кажњена него разапета на зидине Манастира.

Али, неће бити да је тако, па макар се сви „белведерци“ до задњега стрмопиздили с Белведера!
Да се разумијемо, застава, ма чија била (па чак и Ранкова), заслужује поштовање и заштиту. Још од памтивијека, част њеног ношења припадала је најбољима, око ње се отимало више него о побједу, за њу се гинуло и под њом су се сахрањивали и још увијек сахрањују „заслужни“. Али, сама по себи, застава је обична крпетина ишарана разним бојама и симболима уколико иза ње не стоји стварни углед онога кога представља. А јесмо ли баш толико „угледни“ господо (ово само фигуративно) комите, белведерци и министре Аџићу?
И као што сам претпоставио, облаци се размичу, тање и нестају изнад Сјекирице, тако да киша и даље остаје „сан љетње ноћи“. Небо се ведри и, сва је прилика, обистиниће се она Мицева о још једном небеском ватромету. Боже, хоће ли се икад „проведрити поврх Горе Црне“?

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: