Угледни професор Михаило Пупин

На данашњи дан, 7. фебруара 1896, српски научник Михајло Пупин начинио је први рендгенограм у историји медицине, захваљујући коме је изведен први хируршки захват уз помоћ рендгенског снимка.

Пише: Војислав Гледић

Било је познато да икс зраци утичу на фотографску плочу, али да се добије слика – било је потребно најмање сат времена. Пупин је успио да вријеме добијања фотографије скрати на свега 5-6 секунди. Био је то огроман успјех, који је посебно дошао до изражаја у медицини у којој су управо рендгенски зраци почели да се користе приликом снимања људског тијела.

Пупину несумњиво припада то откриће иако је било многих оспоравања тог његовог доприноса овој области физике. Постоје, међутим, документарни подаци о времену објављивања Пупиновог открића у америчком часопису „Електрицитет“ из 1896. године.

Управо наведена година била је једна од најтежих које је славни професор, научник и проналазач Пупин проживио. Најпре, сам научник је једва прележао тешку упалу плућа, а непосредно потом, априла 1896. године, његова супруга Катарина је, нажалост, подлегла истој опакој болести.

У аутобиографији „Са пашњака до научењака“ Пупин то описује на сљедећи начин:

„Четрнаести април 1896. године забиљежен је у мом календару као срећан дан. Петнаести је освануо као дивно свјеже прољећно јутро пуно сунчевог сјаја. Нисам могао да одолим искушењу те сам се упутио пјешке кроз Централни парк на Колумбија колеџ да бих одржао своја преподневна предавања. Стигао сам у слушаоницу пун живота којим кипти здрава младост. Моји студенти су ми рекли касније да је први дио предавања тог јутра јасно показивао моје задовољство. Али при крају предавања, одједанпут сам осјетио слабост. Изненадна грозница погодила ме је као гром из ведра неба. Пет дана касније, мој живот је висио о концу. Заметнула се тешка борба између снажног срца и тешке упале плућа. Срце је побиједило. Али када је криза прошла и мој љекар сматрао да сам довољно јак да поднесем удар тешке новости, саопштио ми је да је моја жена умрла прије неколико дана као жртва исте болести. Она се заразила овом немилосрдном болешћу лијечећи мене. Моје срце издржало је шок, али су ми нерви попустили. Први пут сам у животу схватио смисао снаге воље. Схватио сам га јер сам знао да више није било оне душевне снаге коју сам увијек ојсећао. Први пут, од момента када сам напустио свој родни Идвор, прије двадесет и шест година, требало је да ме неко води и да ме чува. Живот ми никада није изгледао тако безнадежан као тог страшног прољећа 1896. године. Али желио сам да живим јер сам имао малу ћерку коју је требало одгојити…“

Пупинова кћерка Барбара требало је да има родитеља који ће се старати о њеном животу, потребама и васпитно-образовној усмјерености. Требало је, најпре, да се он добро опорави и да се рехабилитује како би могао да се посвети својим многобројним пословним и приватним обавезама.

Његов љекар и лични пријатељ му је препоручио да се неко вријеме одмара, без икаквих психичких и физичких напора, у једном свјежем крају далеко од Њујорка. Пупин је, наравно, прихватио савјет њујоршког љекара доктора Фредерика Шепарда Дениса, иначе поклоника његових истраживања на подручју икс зрака и њихове примјене у медицини. Овај љекар му је штавише понудио своју вилу у Норфоку.

„Професоре“ – рекао ми је једног дана. „Ако не престанете да мислите на себе, нећете никад оздравити“, пише Пупин.
„На то сам га упитао: А на шта друго да мислим?“
Пупина су тада опсједале мучне мисли, ноћне море, посебно су му се често указивали језиви костури које је раније посматрао снимајући људско тијело помоћу рендгенских зрака. Љекар је увидио да таквим поступком неће моћи да излијечи свога пацијента, кога је изузетно цијенио и волио, па је предузео другачију терапију. Послије неколико дана појавио се, како то пише Пупин, са лијепим жутим кочијама у којима су била упрегнута два дивна ждрепца боје тамног кестена. Љекар је, иначе, изузетно волио расне коње и имао своју ергелу.

Пупин је такође био велики љубитељ ових питомих и паметних животиња.

Коњи су сијали на лијепом сунчаном времену (било је љето 1896. године) и блистали попут старе махагоније. Када га је љекар упитао како му се коњи свиђају, а Пупин одговорио лаконски „Чиста љепота и вјечна радост“, доктор му је поклонио ждрепце старе тек три године и кочију, уз савјет да младе коње мора добро да истренира јер су били неувјежбани. Пупин се са познатом упорношћу, а и љубављу, прихватио тог посла јер је од младости маштао да се бави узгојем коња. Желио је такође да купи малу фарму далеко од велеградске вреве и на њој проводи годишње одморе и пригодне викенде.
На изложби која је у њујоршком Медисон сквер гардену организована у јесен 1897. године Пупинови коњи (Комет и Принцес Роузи) добили су прву награду. То се поновило и на изложби у Филаделфији у прољеће 1898. године као и на другим сличним смотрама. „Освојили су (његови коњи – прим. В. Г.) многе награде, али ниједна није била тако добро дошла као моје враћено здравље“, истиче Пупин.

На једној од изложби за Пупинов рад и успјехе у одгајању расних коња посебно похвално се изразио правник и судија Рајвс, некада његов колега на студијама на Колумбији, иначе велики познавалац и љубитељ коња.

– Пупине – узвикнуо је Рајвс – ако ви овако обучавате и студенте као што сте обучили коње, ви сте највећи професор у Америци!

– Могао бих – рекао сам му на то – ако не бих морао да радим истовремено са двије стотине већ само са два студента.
О наставном процесу Пупин је много размишљао. Био је увјерен да је рад у мањим групама далеко бољи, квалитетнији и ефикаснији него са многобројним студентима. Индивидуална настава, међутим, још није наилазила на оно разумијевање како то заслужује.

Талентовани и натпросечно интелигентни и надарени студенти захтијевају самосталан рад, у коме могу да испоље све своје квалитете. Када се образују у већим групама, у којима се настава одвија на просјечном нивоу, не могу да испоље своје потенцијалне могућности и способности.
Пупин је у Норфоку, послије куповине имања (1897), често боравио и добро упознао тамошње становнике. То су били поносни горштаци, у држави Њу Ингланд, који су тешко прихватали придошлице. И Пупину је требало доста времена (више од годину дана) прије него што је стекао симпатије и пријатељство у том лијепом и брдовитом крају. Ипак, његова дивна и племенита природа се брзо испољила па су људи у Норфоку схватили да им је дошао као сусјед племенит и изванредно интелигентан и славан човјек са којим треба одржавати топле и пријатељске односе.

У Норфок би често долазили и Пупинови пријатељи, посебно колеге са Универзитета Колумбија, и са њиме организовали заједничка славља и обиљежавали његове рођендане. Тада би знали запјевати и по коју српску пјесму што је Пупина чинило изузетно веселим и расположеним. Уживао је у таквим тренуцима и то му је кријепило и снажило здравље. Увијек је настојао да се подсјети на свој Идвор и тако обнови своје дубоко преживљене дане проведене у старом завичају. У тим тренуцима је сијао од среће, а то су добро знали његови пријатељи, па су увијек настојали да удовоље свом вољеном професору и научнику свјетског гласа.

Пупинов боравак у Норфоку, удаљеном око 350 километара од Њујорка, увијек је представљао посебно освјежење за овог знаменитог човјека. Боравак му је нарочито пријао након здравствене кризе које га је умало стајала живота.
Редовна настава на Колумбија универзитету захтијевала је велике психичке и физичке напоре. Пупин је стога морао да буде изузетно приправан за обавезе које је преузео и увијек обављао са беспрекорном ревношћу. Године 1901. постао је редован професор универзитета и тако стекао највиши степен универзитетског звања. До краја каријере редовне наставника (до 1929) био је изузетно ангажован на многим редовним и ванредним наставничким задацима. Окупио је велики број студената и сарадника. Посебно је било значајно да су се многи млади људи, талентовани и жељни знања, опредјељивали за студије електротехнике захваљујући управо популарности и репутацији коју је Пупин уживао не само у Њујорку (посебно на Колумбији) него и у цијелој Америци.

Упорно је радио у својој лабораторији, одмах након оздрављења, а најплоднији период његове проналазачке активности пада између 1890. и 1895. г. Три су главне области Пупинове проналазачке делатности, и то (1) телекомуникације, (2) радиотехника и (3) радиологија. Оно што је као проналазач постигао уписано је златним словима у савремену техничку и свеукупну цивилизацију.

Преко четрдесет година Пупин је био неуморни професор Универзитета Колумбија. Каријеру је почео 1889. године, након повратка из Европе и успјешног доктората одбрањеног код славног Хелмхолца, па све до пензионисања 1929. године. Али и послије тога наставио је са наставничком дјелатношћу. Желио је да повремено, без посебних обавеза и сталних течајева, одржава предавања новим младим генерацијама из области теорије електрицитета, подручја у коме је био неоспорни великан и ауторитет свјетског угледа. На његова предавања долазили су млади људи жељни знања и свјесни да имају могућност и част да се упознају са једном веома значајном облашћу коју предаје човјек који је умногоме допринио развоју управо тог домена савременог техничког подручја.

О Пупиновим професорским, научним и проналазачким способностима и квалиттима најречитије говоре управо његови студенти, посебно они који су постигли свјетску славу на пољу електротехнике, односно у области науке и технике којима их је учио њихов велики и омиљени професор. Овдје преносимо нека од њихових свједочења.

Истакнути амерички проналазач Армстронг окарактерисао је Пупина као свог великог наставника на сљедећи начин:
„Велика је част за оне који су били Пупинови ученици. Када сам као старији ђак Колумбија универзитета почео 1912. године да сарађујем са Пупином, његови прилози за телефонску технику, његов систем електричног усаглашавања и његов електролитски детектор били су познати и овдје и на страни. Али оно што свијет не може да зна, то је извор инспирација који је он био за све који су радили у његовој околини. Само они његови ученици који су прешли тежак пут истраживача запослених у научним проучавањима могу оцијенити свјетлост инспирације којом је он указивао на нове путеве. Он је олакшао онима који су га слиједили. Његова способност да јасно види основе проблема, његова храброст да се хвата у коштац са великим тешкоћама, његово помно улажење у детаље и напор да се савлађују тешкоће и његово непопуштање пред пролазним неуспјесима – давали су сјајан примјер који је подстицао енергију и машту ученика.“

Други Пупинов ученик, проналазач на пољу радиотехнике др Алфред Голдшмит, пише о човјеку од кога је имао шта да научи:

„Као учитељ Пупин нас је све инспирисао. Његова слободоумна настава привлачила нас је да га следујемо у решавању проблема, крајње компликованих, које је објашњавао пред својим ђацима. Ми смо дословно могли да посматрамо на дјелу његов стваралачки ум. Он није знао само да објасни предмет који је предавао, већ је његов начин да се приближи и рјешава проблеме, које је отворено износио својим ђацима, био подстрек за њих. Био је човјек без бомбастих фраза, снажан и јасан у изразу и необично одређен и изворан. Они међу нама који су имали срећу да буду његови ученици знају врло добро да су у њему имали не само учитеља, већ и пријатеља који је и доцније, у њиховој каријери показивао за њих велико интересовање.“

Пупин није одржавао само редовна предавања на Колумбија универзитету гдје је извео на десетине генерација врсних стручњака. Њега су често позивала разна друштва и научне установе да одржи понеко предавање о разним актуелним темама. И други универзитети су, такође, били почашћени када би се Пупин појавио на њиховим катедрама. Многи научници су изузетно цијенили не само научни и проналазачки Пупинов рад него и његову креативну и инспиративну наставу. Само професори са богатим научним искуством могу да обучавају студенте да и они буду креативни и плодотворни.

Од свих области које је Пупин деценијама износио не само на редовним него и на разним другим предавањима, посебно мјесто, ипак, заузимају Фарадејево учење и Максвелова теорија електромагнетизма. Његова предавања из тих области су касније публикована у разним часописима па и данас дјелују изузетно лијепо, јасно и инспиративно. Његово изванредно познавање математичко-физичке суштине наведених теорија, при чему је и сам дао оригиналне прилоге, показује са колико ентузијазма и луцидности је овај професор знао да пренесе своје знање и на слушаоце мањег образовног нивоа. Пупин је дубоко проницао у смисао природних појава и тиме подстицао и своје слушаоце и читаоце да залазе у смисао природних појава, тј. да се и сами удубе у проблеме о којима је расправљао.

Оно што треба посебно подвући јесте и чињеница да је Пупин био изванредно маркантна личност, физички јак и наочит, а у аргументацији убједљив, без великих ријечи, фраза и других помоћних радњи и средстава којима се понекад служе неки искуснији наставници. Он је желио јасно и недвосмислено да укаже на проблем, да одвоји главне од споредних појединости – и тако своје слушаоце (или читаоце) директно упути у суштину онога о чему говори. Био је изузетно снажна личност и то се могло видјети у сваком сусрету са овим дивним и изузетно доброћудним човјеком.

„Пупинова појава остављала је у сваком друштву на све присутне изванредан утисак“, пише инж. Славко Бокшан у својој књизи о Михајлу Пупину. „Његова импозантна глава са високим и широким челом одавала је већ на први поглед човјека више интелигенције, а његова способност да увијек у разговору нађе подесну тему показивала је еластичност духа, велику начитаност и широку културу, која није била ограничена само на природне науке и технику. Пупин је освајао и својом тјелесном појавом. Био је врло крупан човјек, средњег раста, оштрог, продорног погледа и енергичних покрета.“

Од када је постао редован професор (тада је имао 47 година), непрекидно је држао наставу, али је при крају живота имао проблем са ногама па више није могао једноставно да долази у учионицу и одржава своја чувена и надалеко позната предавања. Када је почео да користи инвалидска колица, на Универзитету су пробили посебна врата како би њихов омиљени професор, славни научник и генијални проналазач могао несметано да улази у дупке пуну слушаоницу. Свака његова ријеч је са великом пажњом слушана, његови аргументи помно праћени, а читаво излагање је остављало увијек конзистентну и логички заокружену цјелину.

Кроз свако његово предавање провијавао је дух великог и надахнутог човјека који је читав свој живот посветио науци и техници, а његов хуманитарни и друштвени рад су га уврстили у највеће добротворе које је српски народ имао у историји.
О надахнутости и опијености науком и тајнама свијета Пупин најљепше и најрјечитије говори у аутобиографији, посебно у задњим поглављима. Ту на један дубокоуман, али и поетичан начин излаже свој став и погледе искусног истраживача, дубоко загледаног у тајне природе. Та опијеност тајнама свијета, од травке до звијезда, била је она животна водиља која је стално подстицала Пупина да истраје у тражењу одгонетне природе свјетлости и других физичких феномена. Посебно, ипак, треба издвојити његов изванредно значајан изумитељски рад којим је дао непроцјењиви допринос савременој цивилизацији.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: