Угодна лакоћа неодговорности

Пише: Стефан Ђукић

Барска скупштина општине је коначно донијела одлуку о грађанској иницијативи. Кретања су таква да се црногорска политика више и не претвара да постоји, она је све отвореније апсурдна. Социјалдемократе, као партија која најбоље осликава тај апсурд су у тој игри осуђене да увијек буду бројчано испод апстинената.

Након што су у Никшићу, на суштински једнопартијским локалним изборима, добили мање гласова од броја неважећих листића, сада су у општинском гласању у Бару били иза броја уздржаних при гласању о грађанској иницијативи. За је било 14 (опозиција и група Бирам Бар), против 7 (СД) а уздржани су били одборници ДПС-а и БС-а. Чак и у тој својој апсурдној улози, социјалдемократе су биле поштеније, јер су заузеле став.

Одлука одборника ДПС-а да на предлог о промјени локације за градњу новог вртића у Бару гласају са “не знам” представља истовремено и кукавичлук и срамоту.

Са нечијим становиштем се не морамо слагати, као што се велики број не слаже са оним што су заступали одборници СД-а али га мора прихватити као постојеће стање. Али ако одборници у СО немају мишљење или знање (или обоје) о томе да ли у центру града треба изградити нови вртић великих габарита и успут порушити парк и двориште основне, средње и музичке школе, онда је једина морална одлука да напусте своје позиције. Ако они, бирани на локалним изборима ради доношења управо оваквих одлука, не знају или неће да знају шта да раде, онда је њихова функција потпуно непотребна и представља само бацање пара из буџета.

Не може свако бити урбаниста, инжењер, стручњак за саобраћај, то је ваљда јасно. Ипак, одборници су имали времена да се информишу, да консултују оне који знају, да наруче елаборате, стручња мишљења. Умјесто тога, они су се бавили структуром потписника па смо током дебате у СО чули врло прецизне податке колико потписника живи у ком дијелу града, колико њих је у браку, колико има дјецу, а колико их је да су у пензији. За такве анализе, којима се грађанима жели поручити “знамо ко сте и шта потписујете”, је било и времена и знања а дух Енвера Хоџе је лебдио салом СО.

Поборници градње вртића на спорној локацији нису одговорили на кључна питања, нису објаснили зашто граде противно Правилнику о изградњи објеката образовног карактера (недовољно вањског простора за сваку образовну институцију на поменутој парцели) и противно Правилнику Развојне банке СЕ (урушавање постојећег еколошког стања). Нису објаснили зашто се гради у најурбанијој зони града, гдје је преко 47% површина заузето грађевинама различитог типа, зашто бирају локацију која је већ саобраћајно загушена.

Добили смо флоскуле о пресађивању чемпереса (за шта не постоји потребна механизација) о градњи нове гимназије (са непознатим датумом и нејасном логиком, пошто је у реновирање постојеће уложено миллион еура прије нешто више од 10 година) о проширењима саобраћајница (у близини се налази и Дом здравља и Хитна помоћ) али се на крају видјело да ни сами одборници ДПС-а не вјерују у та рјешења пошто су на гласању били уздржани.

Поуке овог случаја су многобројне. Можда он није важан за вашу општину, град или улицу у којој живите, али је знаковит за нашу општу ситуацију. И када све урадите како треба, и када окупите сав тај мултикултурализам Црне Горе о којем се и гусла и попује, и када нисте партијски обојени, ако идете против ускогрудих циљева власти, наићи ћете на затворена врата.

Једна од критика грађанској иницијативи од стране “уздржаних” одборника је била да не треба на оваквом објекту да се детаљно инсистира на законској утемељености и “да се овако детаљно сваком објекту приступало, ниједан не би био изграђен”. Из овога можемо само закључити да су или закони рестриктивни и бесмислени или наше власти дозвољавају нелегалност на сваком кораку.

Поред тога, на дискусији о локацији и пројекту није био присутан пројектант вртића (о коме не знамо ништа) а представник министарства није понудио ниједну конкретну чињеницу већ само пријетње о томе да ћемо “изгубити вртић на пет година” из чега смо после посредно сазнали да је сва журба ради тога да се сруши стари вртић на Тополици и на његово мјесто посада седмоспратница. Није питање ни дјеце ни родитеља већ опет тог неименованог божанства званог “инвеститор”.

Борба за парк и чемпресе се наставља, уз неке важне закључке – ако је капацитет градске скупштине да буде уздржан, боље је да скупштину и већину органа локалне извршне власти распустимо и оставимо “централи” да одлучује и уштедимо мало новца у ионако празном буџету

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: