Угрожена српска домаћинства из Спонца и Велике Брајине код Медвеђе од напада Албанаца
1 min read
Мјештани села Спонце и Велика Брајина на подручју општине Медвеђа, на административној граници са Косовом и Метохијом, затражили су помоћ од Војске и полиције Србије и припадника КФОР-а због учесталих напада Албанаца на њихова домаћинства.
Мјештанин Спонца, који је желио да остане анониман из безбједносних разлога, рекао је Срни да су прије десетак дана у току ноћи двојица лопова покушала да обију кућу Драгана Сарића.
Према његовим ријечима, након што су чули Сарићев глас, запријетили су му на лошем српском језику да у кући не смије чекати зору, а послије сат-два су дошли и испалили неколико хитаца кроз улазна врата.Сарић је остао неповријеђен, а српска полиција је сутрадан констатовала да је на кућу извршен оружани напад.
Недавно су, такође, послије пола ноћи непозната лица напала старца Мила Булатовића у Спонцу, коме су разбили прозоре и запријетили да „главу неће носити на раменима“ уколико у року од десет дана не напусти кућу.
Мјештанин Спонца наводи да је лопови долазе из сусједних албанских села и да „границу“ између Космета и Србије прелазе без страха, јер се Војска и полиција Србије повукла са административне линије дубље на подручје Спонаца.
Он је додао да су албански лопови посјекли више стотина хектара шуме у власништву Срба, да несметано напасају стоку по српским ливадама и пашњацима у рејону одговорности српске Војске и полиције.
Овај мјештанин је навео да је административна линија у рејону села Велика Брајина и Спонце потпуно незаштићена, да су преостала домаћинства која су удаљена стотињак метара од административне границе са КиМ препуштена на милост и немилост криминалцима и лоповима.
Мјештани ова два села су у позиву за помоћ навели да патроле Војске и полиције Србије с времена на вријеме прођу уз административну линију али да одмах по њиховом одласку Албанци настављају да сијеку шуму и напасају стоку у њиховим атарима, те да се не устручавају ни од оружаних напада и пријетњи смрћу.
Они упозоравају да је на цијелом подручју од админстративног прелаза Мутовида, на путу Приштина-Лесковац, до села Медрговац, удаљеног више од тридесетак километара уз административну линију према Куршумлији, остало двадесетак стараца од близу 500 становника колико их је до 1999. године живјело на овом подручју.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
+“Ова је драма почела на Косову.
Љуба Ненадовић, иако и сам Србин, био је изненађен кад је видео у Црној Гори живу снагу косовске традиције, која је у тим брдима и после столећа била стварност, исто толико блиска и стварна као хлеб и вода. Намучене жене које су се одмарале поред бремена дрва на каменој ивици пута говориле су му о Косову као о својој особеној судбини и личној трагедији. „Наша је правда на Косову закопана“, говорили су људи резигнирано и не помишљајући да је траже другим путем до онога који им косовски завет налаже.
Целокупна судбина свих људи била је тим заветом омеђена и управљана.
Као у најдревнијим легендама, које су увек и највећа људска стварност, сваки је на себи лично осећао историјску клетву која је „лафе“ претворила у „ратаре“, оставивши им у души „страшну мисао Обилића“, да тако живе разапети између своје „ратарске“, рајинске стварности и витешке, обилићевске мисли. Црна Гора и свет који је избегао у њена брда били су квинтесенција тога косовског мистерија. Све што се у тим брдима рађало, долазило је на свет са рефлексом косовске крви у погледу.
Ту је дакле почетак и Његошеве драме. Без овога би трагика Његошева живота била тешко разумљива. Његош је прототип косовског борца. И као песник, и као владалац, и као човек, он је чисто оличење косовске борбе, пораза и несаломљиве наде. Он је, као што је неко рекао, „Јеремија Косова“, и у исто време и активни, одговорни борац за „скидање клетве“ и остварење Обилићеве мисли. Тврђено је да се реч „Косово“ поред речи „Бог“ најчешће помиње у Горском вијенцу. Али нису само мисао и поезија предели за косовску традицију.
Она је за Његоша живот сам.
Она је исто тако предмет његове реалне и обазриве дипломатске преписке као што је предмет његовог главног песничког дела. У преписци са Русијом као и са Турцима, за њега је Косово један датум који утиче на све одлуке и решавање најконкретнијих питања. Формулишући своје захтеве, он почиње речима „од паденија нашега царства“. Он говори о Косову као о ма ком другом морално политичком аргументу, као о живом и пресудном фактору колективне и личне судбине.
У службеној преписци, он пише Османпаши скадарском: „… кад су дивље азијатске орде наше малено но јуначко царство разрушиле, онда су моји предци и још неке одабране фамилије, које нијесу ту погинуле од Турака, оставили своје отачество и у овијем горама утекле“.
У тим горама се „Крсту служи а Милошем живи“. И само у тој светлости разумљиви су судбина и дело Његошево. Уосталом, сви они који су му стајали најближе, као пријатељи или као непријатељи, схватили су га тако.
Можда нико није показао да боље схваћа Његошеве намере и морално порекло свих његових настојања као Алипаша Сточевић, умни и несрећни везир на Херцеговини, кад је рекао о владици ову просту и дубоку истину: „А бога ми мога и дина, то је онај прави српски бан од Косова…“, Иво Андрић
…“Ко у Сарајеву проводи ноћ будан у кревету, тај може
да чује гласове сарајевске ноћи. Тешко и сигурно избија сат на
католичкој катедрали: два после поноћи. Прође више од једног
минута (тачно седамдесет и пет секунди, бројао сам) и тек
тада се јави нешто слабијим али продорним звуком сат са
православне цркве, и он искуцава своја два сат после поноћи.
Мало за њим искуца промуклим, далеким гласом сахат – кула
код Бегове џамије, и то искуца једанаест сати, аветињских
турских сати, по чудном рачунању далеких, туђих крајева
света! Јевреји немају свога сата који искуцава, али бог једини
зна колико је сада сати код њих, колико по сефардском, а
колико по ешкенаском рачунању. Тако и ноћу, док све спава,
у бројању пустих сати глувог доба бди разлика која дели ове
поспале људе који се будни радују и жалосте, госте и поспрема
четири разна, међу собом завађена календара, и све своје
жеље и молитве шаљу једном небу на четири разна црквена
језика. А та разлика је, некад видљиво и отворено, некад
невидљиво и подмукло, увек слична мржњи, често потпуно
истоветна са њом…“. Иво Андрић, из Писма из 1920.
а мигрантско насељење и Европа… то смо ми видели, то је Арнаутлук у нас
доћи ће све на место, све се дешава тачно како треба, и добро и лоше, по заслузи чињења и нечињења, свима
…“Ти си наследник великих предака, али ако сам ниси допунио заједничку касицу, већ си само узимао из ње и хвалио се туђом славом – шта те онда чека на Суду? Погледај како су огромна пространства населили и освојили претходни нараштаји, каве храмове су саградили, какве књиге су написали, какве непријатеље с потукли до ногу! Погледај очи сељака на старим фотографијама! Па данас се ни на сваком професорском лицу не може наћи толико мирног ума и истинске племенитости…“, из беседе протојереја Андреја Ткачова
http://www.pravoslavie.ru/88112.html
+„Буди Имја Господње благословено од миња и до века“
Наређује Србија !!!
https://www.youtube.com/watch?v=2GJtYGdtWR0