Укидање феудализма у Србији

Између 1815. и 1833. године у Србији Београдског пашалука постојало је двовлашће, односно двојна српско-турска власт. Након стицања положаја аутономне кнежевине, односно вазално-трибутарне државе, у Београду је седео везир, заповедник Пашалука, у чијим рукама је била целокупна турска власт. Тада је један од најважнијих личности био алај-бег, старешина спахија, док су старешине нахија били муселими које су звали и ,,војводе“. Београдски пашалук је тада бројао око 900 спахилука и да је исто толико било спахија.

У Србији су постојале три врсте феудалних поседа, а то су тимари, зеамети и хасови. Турци су за то управљали царинама. Док су им Срби плаћали харач, чибук и главницу.

Уз Турску власт паралелно је постојала и српска власт. Међу истакнутим српским властодршцима били су врховни кнез, Народна канцеларија, оборкнезови нахија, кнезови кнежина и кнезови додељени муселимима ради присуства суђењу Србима, односно познатији као сеоски кметови.

Поред кнеза, најзначајнија установа власти била је и Народна скупштина која се састајала два пута годишње због разрезивања и сакупљања пореза, избора Милоша за кнеза, бирања и упућивања делегација у Цариград. Народна канцеларија се касније претворила у Суд народни српски. Рецимо правосуђу је кнез Милош поклањао повећу пажњу, отимајући судску власт од Турака и преносећи њену надлежност на српске судове. Потом је домишљајни кнез увео и ,,уписне пандуре“ скривајући војску иза тог имена.

Али најважнија тековина овога времена је свакако било укидање феудализма. Устаници су ослобађањем Београдског пашалука истовремено укидали и феудалне односе. Срби у таквој устаничкој држави су најзад били ослобођени феудалних обавеза. Ово питање је потпуно решено хатишерифом из 1833. године. Стога се може рећи да је турско феудално уређење Србије престало на Митровдан, када је последњи пут порез исплаћиван султану и спахијама на дотадашњи начин.

Међутим, са престанком феудалних односа српских сељака према спахијама није нестао и феудализам  у Кнежевини. Кнез Милош се премишљао да турске феудалце замени српским. Било је то време када је велики српски препородитељ Вук Караџић тражио од кнеза Милоша да га постави за тршићког спахију.Тако да је то време било обојено полуфеудалним стањем. Феудалних односа није било, али је било феудалних дажбина које је сакупљала српска држава уместо спахија.

Кнез Милош је са успехом обављао послове са Турском и београдским везиром, служећи се, осим својим дипломатским способностима, често и митом, моћним средством у корумпираној турској држави. Иако је било прописано хатишерифима, он није успео да исели Турке из градова са утврђењима. Настојао је да одржава добре односе и са суседним турским управницима, нарочито видинским, са којим се састао на Тимоку и он му је том приликом уручио султанов орден. На захтев султана, а под притиском Русије, кнез Милош је боравио у Стамболу у знак захвалности за добијену аутономију.

У спољној политици кнез се држао Русије све до пред крај своје владавине. Био је свестан значаја руске помоћи у настанку нововековне српске државе, али када је Русија стала на стран опозиције, која је уставом хтела да ограничи његову власт, окренуо се западним силама – Енглеској и Француској. Те две државе су тада у Београду основале своја дипломатска представништва, односно конзулате.

Иако апсолутистички владар, кнез Милош је водио политику на начин који је са собом изнедрио Србију као уставну државу. Владао је као какав везир српске народности. ,,Он неће ни у чему да је прут, но све храст и голем грм“, запазио је један савременик.

Упркос томе што су сви покушаји да се његова власт ограничи пропали, то је водило ка либерализацији српског друштва. До тога је дошло и Сретењским уставом, који је написао Димитрије Давидовић. Као некадашњи студент у Пешти и Бечу, оснивач ,,Новина Сербских“ и часописа ,,Забавник“, као бивши лекар кога је Милош слао на преговоре у Цариград, Димитрије Давидовић је Сретењским уставом прокламовао тродеобу власти, коју су тада познавали само развијенији западни системи, односно законодавну, судску и извршну власт.

Рецимо занимљиво је поглавље Устава посвећено грађанским правима, названо ,,Општенародна права Србина“. Ово поглавље највише подсећа на западне либералне декларације, законе  уставњ. Устав је рецимо прокламовао ,,једнакост свим грађанима пред законом и судом“. Сретењским уставом је Србија такође добила св своје спољне симболе и атрибуте – границе, грб и заставу.

Због слободарских и либералних идеја Сретењски устав називан је ,,француским расадом у турској шми“ и ,,делом лудости“.

Међутим услед притисака од стране конзервативних сила, кнез Милош је суспендовао устав после 55 дана важења, а његовог писца послао у пензију. Касније је донето решење да се устав пише у Цариграду, што је резултирало доношењем устава из 1838. године. Тим уставом је кнезу припала извршна власт, Савету законодавна, а суду је припала судска власт.

Са данашње тачке гледишта, може се слободно рећи да је Сретењски устав био ,,пехар“ након епохе феудализма. Он је био лакмус папир тадашњег невероватног напретка српског друштва и његове трансформације из забачене турске провинције у једну модерну демократску државу.