Украјина ће славити Божић 25. децембра – повампирена политика унијаћења!

Украјина ће убудуће славити Божић 25. децембра, умјесто 7. јануара, како је било досад, наводи се у закону који је потписао предсједник Украјине Володимир Зеленски.

„Украјински народ дуго је био подложан руској идеологији у готово свим животним сегментима, па се и Божић славио по јулијанском календару“, наводи се у образложењу одлуке коју су посланици државне Раде изгласали средином јула.

У тексту пише и да се „наставља снажан препород украјинске нације и да стална борба за сопствени идентитет доприноси свијести и жељи сваког Украјинца да живи у складу са традицијом и својим празницима“.

Ово је посљедњи у низу потеза које је Украјина предузела како би се спровео план дистанцирања од Русије. 

У том правцу, подсјетимо, већ су преименоване улице и градови, док је руски језик на посебном удару нацификоване политичке елите из Кијева.

Ипак, одлука да се Божић слави 25. децембра, представља вјероватно и најеклатантнији прекид са православном традицијом Украјине.

Тим поводом, о. Крсто Станишић је изјавио за ИН4С да је озлоглашена пракса унијаћења, односно насилног превођења православног становништва у католичанство, дубоко урезана у свијест готово свих православних народа, као једна дубока фрустрација и камен спотицања у односима са западом, нарочито са Римокатоличком Црквом.

„Принципи унијаћења датирају још од сабора у Ферари и Фиренци који је одржан од 1438. до 1445. Унијаћење се заснива на принципу признања римског папе као врховног поглавара православне цркве, при чему би православни задржали византијски обред (уобичајан начин служења какав познајемо у православној цркви) и на тај начин се минимизирала побуна код становништва које је потребно поунијатити. На почетку би било представљено да се не ради о неким великим корацима, већ да је промјена искључиво административне природе, а касније би се римокатоличка учења постепено уводила у унијатску Цркву. Унијаћење је најуспешније спровођено у 17. и 18. вијеку и највећу траг је оставило на просторима данашње источне Пољске, источне Словачке и западне Украјине гдје се тренутно налази највећи број унијата. Код нас Срба унијаћење је остало упамћено као реликт искуства са Млетачком Републиком и нарочито са Аустријом и касније Аустро-угарском. Против Унијаћења су се жестоко борили и Свети Василије Острошки и Свети Стефан Пиперски, а митрополит Мардарије Ускоковић је подлегао притисцима и чак потписао унију, због чега га је народ каменовао“, саопштио је о. Крсто Станишић, додајући да је унијаћење и покатоличавање такође био дио геноцидне политике НДХ, када су православни Срби морали да бирају између смрти у најгорим мукама и примања католичке вјере.

У освит трећег миленијума, каже о. Крсто Станишић, чинило се да су времена унијаћења остављена заувијек у прошлости.

„Приликом сусрета Патријарха Руског Кирила и Папе Фрање у заједничком документу који је потписан осуђена је пракса унијаћења и између осталог је речено: „Недопустиво је користити нечасна средства како би се принуђивали верници да пређу из једне Цркве у другу, занемарујући њихову религијску слободу и сопствене традиције.“ Међутим недавни покушаји отимања светиња у Црној Гори, коме смо се за сада успјешно супротставили и свеопшти рата против једине канонске Православне Цркве у Украјини – УПЦ на челу са митрополитом Онуфријем нас дефинитивно разувјеравају у то да је унијаћења ствар прошлости… С’ обзиром да се поред ограничених успјеха кроз историју, традиционални модел унијаћења ипак генерално показао као прилично неефикасна метода, ова пракса је морала попримити нову форму која своју премијеру управо изводи у Украјини. Унијаћење се сада спроводи уз помоћ Турске патријаршије и њеног патријарха Вартоломеја који је de facto потчињен Римокатоличкој Цркви и уз то делује као еклсијална песница НАТО пакта. Он је саставио расколничку структурУкрајиниу у  такозвану ПЦУ са грађанином Думенком као њеним „митрополитом“. Ову структуру одбацује како велика већина православних вјерника у Украјини, тако и велика већина помјесних православних Цркава. Међутим уз поноћ украјинскух државнихих и паравојних структура ова групација врши свакодневно насилно отимање цркава и манастира од канонске УПЦ. Ова отимања се дешавају на најбруталнији начин уз подршку не само НАТО пакта већ и уз отворено менторство римокатоличких и протестантских високих клирика са запада“, рекао је о. Крсто Станишић.

Расколничка ПЦУ, додаје он, већ увелико заједнички делује Унијатском Црквом у Украјини и забиљежени су и чести примјери „саслуживања“ што је према православним канонима недопустиво. Расколничка ПЦУ и Украјинска Унијатска Црква су тако заједнички прешли на нови грегоријански календар, након чега је предсједник Зеленски званично потписао указ о помјерању прославе Божића са 7. јануара на 25. децембар.

„Традиционални процес унијаћења би текао редоследом: прво потписивање уније, а затим имплементација уније. Само потписивање је и поред свих маскировки које би се примјениле ипак био нагли рез који је симболично представљао чин издаје православља и тај чин је означавао и de iure и de facto прекид јединства са Православном и почетак јединства са Римокатоличком Црквом. Међутим нови начин унијаћења подразумева прво имплементацију уније, и када се одређена православна Црква већ систематски поунијати онда долази чин потписивања који више није контраверзан и издајнички већ само легализација постојећег стања и више не изазива никакву контраверзу. Турски НАТО патријарх Вартоломеј је већ експлицитно најавио званично потписивање Уније са Римокатоличком Црквом за 2025. годину. На недавној „хиротонији“ Филомелиона, врло контраверзног епископског кандидата из Албаније кога је „хиротонисао“ још контраверзнији епископ Цркве Турске Елпидофорос изговорен је римокатолички Символ Вјере, што представља још једну врло јасну најаву приближавања уније. Уз све то нам долази и указ Зеленског о промјени датума Божића, не као неки чудни и изоловани потез, већ као корак у процесу унијаћења православља које жестоко форсирају и НАТО пакт и западне еклисијалне структуре. Ова нова врста унијаћења која се спроводи у јеку вјерског рата против православља, иако смо мислили да је вјерских ратова у Европи далеко иза нас, свједочи да се не можемо ослонити на било каква обећања, писмена или усмена која нам дају западни државни и еклисијални субјекти, већ да одбрану наше православне вјере морамо схватити као наш есенцијални задатак, баш као што су то схватили и наши преци“, закључио је о. Крсто Станишић у изјави за наш портал.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: