Украјина је примјер могућности одупирања ЕУ империјализму

У безнађу капиталистичке, егоистичке организације – Европске уније, све је већи број оних који говоре о неминовности ширења свијести, ослобађању од ега као јединој нади за спас човјечанства, као и да је 21. вијек управо судбински предодређен за тај еволутивни скок. На запад се интензиво шири источњачка мудрост, масовно практиковање медитације, међутим то не смета никоме од Западних функционера.

Можда је присутна тенденција ширења духовности истока на Запад, али истовремено Запад има тенденцију територијалног ширења на исток. Овдје медитација бива употријебљена као седатив, средство за смирење, групна хипноза уз чију помоћ је лакше подносити безнађе у којем јесмо. На нашу духовну основу није могуће просто накалемити источну мудрост. То се овдје најчешће манифестује као генетски модификована духовност.

Међутим, оно што је сасвим извјесно јесте да је почетак 21. вијека обиљежен сталном тежњом Европске уније да се прошири на Исток. Наиме, у уједињену Европу се позивају земље које не одговарају западноевропским политичким и економским стандардима.

Може се рећи да ЕУ свјесно иде на компиликације унутар већ формираног система како би фрагментирала Источну Европу, извела је из економске зависности и политичког утицаја Русије.

Све земље које су ступале у ЕУ, показивале су огромну срећу због процеса обједињавања са Европом, биле су спремне да уступе дио националног суверенитета ради реализације овог животног циља.

Привлачност евроинтеграције ЕУ користи као средство за манипулацију, а то је оно што се догађа у Србији. После толиких година унижавања и  неразумијевања од стране међународних организација, кажњавања у виду бомбардовања 1999. године, евроинтеграција се чинила као идеал који потпуно изједначава Србију у односима са другим земљама.

Наше руководство је за испуњење овог сна било у стању да испуни веоме тешке услове од којих многи нису ни везани за европске стандарде.

Важан захтјев је био изручивање такозваних ратних злочинаца, а након тога је услиједио још сложенији услов, а то је признање независности Космета.

То је резултирало потписивањем споразума између Београда и Приштине 2013 године, према којем су се општине са већинским српским становништвом потпуно интегрисале у политички систем окупиране јужне српске покрајине.

Жељу да ступи у ЕУ Београд је изразио још 2000. године, а преговори о потписивању Споразума о стабилизацији и асоцијацији су започели са ЕУ тек 2005. године. Само потписивање стално је одлагано, замијењено је симболичним ,,прелиминарним споразумом“. Споразум је потписан тек у априлу 2008. године, али био је одмах замрзнут.

У децембру 2009. године Србија је предала пријаву за статус кандидата за чланове ЕУ, али тек 2011. године ЕУ је објавила да је статус кандидата могућ, само треба ријешити питање Космета.

Сада, након најновијих догађаја у украјини Ештонова изјављује да признање независности никада није било услов за приступање Србије ЕУ, отвара се полемика и о томе да ће Дачић заједно са њом и Тачијем бити кандидован за Нобелову награду за мир.

Дачић изјављује да би то био велики напредак јер су до сада Срби бивали кандидовани једино за хашке робијаше, а при том ни не помиње да би његовом конкуренту Тачију једино таква кандидатура одговарала. То је једноставно стављање Дачића у исти кош са неким ко прогони и убија српски народ. Ако Дачић на то пристаје, онда је јасно да је Србија тренутно малољетна и да има политичке представнике који се обазиру само на награде и казне, слијепи за стварне интересе свог народа.

За 5 година после потписивања споразума о асоцијацији државни дуг Србије је увећан 7 пута, укинуте су царинске мјере заштите домаће продукције, у земљу је кренула роба из ЕУ, индустрија гасне, пољопривреда назадује.

Највјероватније ће у будућности морати да се попусти по питању самосталности Војводине, Санџака, југа Србије. Уз то руководство земље нема никакве сумње у исправност одабраног пута. Чак са Русијом је спремно да спусти ниво односа.

ЕУ, навикла на покорност потенцијалних чланова, већ је почела да истиче Кијеву захтјеве који никако нису везани за обичне услове адаптације законодавства. И одједном Украјина објављује обуставу припреме за потписивање споразума о асоцијацији са ЕУ.

Према словенским православним земљама ЕУ има посебне захтјеве. ЕУ има задатак да не прими у своје редове Украјину или Србију, већ да их учини послушним, контролисаним, да не допусти интеграцију постсојветског простора под окриљем Москве. Србија би могла да извуче поуку из овог украјинског сценарија, а то је: Могуће је одупријети се!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: