Украјина као генерална проба за нови свјетски рат

Прије неки дан медији су пренијели изјаву Жака Аталија у којој он критикује понашање Запада према Русији и упозорава да понижавање које изазива коришћење санкција може довести до свјетског рата.

Атали је један од водећих савремених европских интелектуалаца чија се истраживања крећу од економије и геополитике до музике и технологије, човјек који је својевремено био и савјетник француског предсједника Митерана. Ова алармантна изјава заслужује посебну пажњу, јер многи сматрају да се на подручју Украјине заиста већ одвија нека врста пробе за предстојеће глобалне сукобе.

У Украјини се скоро пола године одвија грађански рат у коме ратују двије војске, углавном састављене од грађана ове несрећне земље. Међутим, свима је јасно да иза њих стоје двије велике силе САД  и Русија.

Док свијет клизи ка новом хладном рату, историчари се сјећају низа сличних грађанских ратова који су се у свијету одвијали током друге половине прошлог вијека, када су се преко локалног становништва заправо сукобљавали Америка и Совјетски Савез. Присјетимо се укратко генезе сукоба у Украјини.

Некадашњи, легално и легитимно изабрани предсједник Украјине Виктор Јанукович управљао је земљом која и поред изванредних природних потенцијала има очајне економске перформансе.

У ситуацији када су исплате пензија и плата у јавном сектору постале све тежи задатак, Украјина је морала да бира између прикључења трговинском простору ЕУ, што значи и пуног отварања свог тржишта, и ближе сарадње с Русијом, односно са настајућом евроазијском унијом гдје иде више од 60 одсто њеног извоза.

Пуч у америчкој режији

У вријеме када се одлучивало, Јанукович је добио јасан одговор да од Брисела неће бити преко потребних кредита, па је понуда Русије од 15 милијарди долара логично однијела превагу. Легални предсједник Украјине донио је одлуку да одустане од европског споразума и окренуо се Русији.

У том тренутку Американци активирају опцију Б. По моделу који смо видјели у десетинама земаља, укључујући и Србију, подржавају се разни облици грађанских протеста, који су на крају прерасли у прави пуч у коме су огромну улогу одиграле неонацистичке паравојне организације, очигледно унапријед за то припремљене.

Формиран је пучистички парламент и пучистичка влада који су међу првим мјерама донијели законе о забрани емитовања руских телевизија на територији Украјине и о рестрикцији употребе руског језика.

У овој новонасталој револуционарној ситуацији источни дјелови почели су да по сличном моделу збацују постојеће власти, путем самоорганизације, уз очигледну помоћ Русије.

Крим се отцијепио и припојио Москви, а Доњецка и Луганска република формиране су по моделу некадашње Републике Српске Крајине и Републике Српске. Отпочео је крвав рат у коме има већ десетине хиљада мртвих.

Огромну, по некима чак и кључну улогу на терену играју разне америчке приватне безбједносне компаније типа Блеквотер, које америчка влада користи као неку врсту аутсорсинг модела за помоћ пријатељима. Они обучавају трупе, креирају стратегију, и де факто управљају ратом. С друге стране, посебно од прошлог мјесеца, видљиво је појачано присуство руских добровољаца, као и пристизање разних других облика помоћи.

Ширење НАТО-а

Док је амерички естаблишмент јединствен у настојањима да по сваку цијену Украјину стави под своју контролу и сузбије руски утицај, унутар руског естаблишмента дуго су трајали озбиљни спорови о стратегији односа према украјинском сукобу, који се заснивају на питању изгледа будућих односа Русије и западног свијета, а прије свега Америке.

Није тајна да постоје врло моћни дјелови руске елите у бизнису, банкарству, влади и предсједничкој администрацији који све вријеме траже начин да се са Западом поводом Украјине направи компромис. Многима су лични послови угрожени и улажу све напоре да се то стање превазиђе и по цијену жртвовања Новорусије.

С друге стране, све су јачи они који тврде да је Украјина вододелница, гдје се показало како са Западом не може бити договора и компромиса, јер он у својим тоталитарним и експанзионистичким претензијама не жели, на пример, да заустави ширење НАТО.

Уз тезе о геополитичким сукобима и сукобима за контролу ресурса и тржишта, све више се чују и ставови о сукобу вриједносних модела или цивилизација. Однос према хомосексуализму и породици узима се као доказ да се ради о два несамерљива модела. Сукоб са Западом се прижељкује како би се отворила сарадња са Латинском Америком, Кином, Ираном и другима, али и да би се унутар саме Русије појачао традиционалистички модел.

Администрација америчког предсједника који је свој мандат отпочео добијањем Нобелове награде за мир подстакла је и водила већ читав низ ратова који за последице имају само многобројне дестабилизације, од Либије преко Ирака и Сирије до Украјине. Све то, уз глобалну финансијску нестабилност, нажалост, преијти да добије шире размере. Атали можда није далеко од истине.

Аутор текста је Миша Ђурковић, виши научни сарадник, Институт за европске студије.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: