Украјинци на Бокељском приморју

Пише: Никола Маловић

Деведесетих година прошлог вијека, док сам био студент, већ с прољећа шћах питати колеге гдје ће на љетовање? Већина ме гледала у чуду, са знаком питања изнад главе: откуд, бре, знам, ем су санкције, ем влада хиперинфлација, рано је сада за промишљања о летовању…

Није лоше подсјетити се да су 30. маја 1992, одлуком Савјета безбиједности Уједињених нација нашој земљи, савезној Републици Југославији, уведене економске санкције које су с прекидима трајале до 1999. За седам година по процјенама економиста, уназадиле су Србију и Црну Гору за тридесет година. То је био рат прије оног у коме су само бокељски рт Арза засули са 400-ак бомби с осиромашеним уранијумом.

Гинисовском новчаницом од 500.000.000.000 (петсто милијарди) динара, издатом 23. децембра 1993. с ликом Јована Јовановића Змаја, већ седам дана од емисије, није могло да се купи готово ништа вредније од 200 грама квалитетнијег меса.

Јануара 1994. рачун за векну леба и два литра краткотрајног млијека износио је у Београду 17 хиљада милијарди динара, запамтио сам. Сви смо користили чекове и питали сваког дана касирке како се нова сума пише: речени лебац и два литра млијека коштали су заправо 17 билиона динара, али су се билиони из неког разлога писали на чековима као хиљаде милијарди.

Као прелаз из горње дигресије нека послужи опшенародна, не само српска, бојазан од хиперинфлације, више неголи страх од инфлације. На инфлацију је свијет навикао, тј. да поскупљује све по мало, али на хиперинфлацију се наш свијет одвикао а западни није навикао: да сваког мјесеца, за почетак, а онда и сваке седмице, све поскупљује – осјетно.

Током минула два љета имали смо када да повежемо два и два, те да установимо како економија, сабери-одузми, ипак није наука.

Економија је једначина у коју политика умеће онолико непознатих колико је свјетској закулиси потребно да – све брже – дође до што мањег процента власника свега што вриједи под капом небеском.

Када би прост читалац заискао доказ, нашао би га у актуелном понашању Њемачке на примјер.

Најјача европска економија, судимо ли по доступним параметрима, постаће привредни богаљ, с милионима незапослених, ако до конца буде слиједила упуте политичког Вашингтона, да ни мрву нафте и гаса не увезе из Русије, а за што се залаже поново одабрани да глуми предсједника Француске, Емануел Макрон. Дојучерашњи европски економски џин но и даље политички патуљак, Њемачка је добила бефел да неамеричким парама финансира властито учешће на Новом источном фронту.

Ако је негдје мјесто да се каже како једно зло прође а ево га два гдје долазе, ово је то мјесто.

Будимо реални. Све што је склоно распаду, као што Европа и прије изласка Велике Британије то јест, распашће се.

Завршава ли се у Украјини, држави ма како на крају прекројеној, актуелни рат?

Не бих рекао. Запад је из руског џемпера 2014. извукао украјински кончић и од тада не престаје да га пара. Кад се вуница опара до краја, ријетко буде мир,а чешће пак Осовина зла задњи онај кончић из џемпера жртве веже за новог партнера. У преводу са језика метафоре – за другу европску какву домину, такође склону паду.

Бокељско је приморје пуно Украјинаца.

Раније нисам обраћао пажњу, али сада, мало-мало, на обалном путу око Боке, опажам испред себе аутомобиле с украјинском регистрацијом. То су возила потентне кубикаже, с цијеном двособног стана с погледом на море. Унутра нису нити могу бити избјеглице, јер сиротиња или бега на тракторима и фрезама, или пак остаје ту гдје је рођена, до конца. Један је Заливљанин, поморац, на три своје каскаде изградио три луксузне виле с погледом на море, и спојио их рампадним лифтом. У те су се објекте уселиле украјинске фамилије које су са собом довеле и дадиље и кућне помоћнице и кућне љубимце.

Са сазнањем да им је кроатизована Црна Гора идеолошки блиска, Украјинци су почели да се буне почесто увијек када их обална ушеса ненавикла на разлике између украјинског и руског, стану доживљавати као Русе. Буне се кад у ресторану добију јеловник на руском, буне се када сазнају да нема писаног туристичког водича на украјинском. Тиме откривају да држави чија је есенција српска и православна, нису нимало наклоњени. Црна је Гора, слиједећи наредбе Запада, примила у се осјетну количину тројанских коњића, који, иако су се стекли на Приморју, нису морски. Него антисрпски. Овај дио приче има езотеријски наставак, и биће описан у једном од наредних бројева…

Док Боки оближњи по домету, Радио Дубровник јавља како је „гостију више петнаест пута у односу на лани“, наш Приморац, а ја то јесам, биљежи да се с овом годином, у предсезони која никад није почињала тако рано, нешто чудно дешава. Бока је (Украјинце оставимо ли по страни), пуна времешних западњака са змијом у новчанику, преплашених, јер су, колико се то може опазити, ипак на истоку, а Исток не-бити-добар чак и кад је колонизован до мјере да је у априлу и мају јефтиније бити у Боки Которској него у родном им њемачком или каквом француском граду.

Сви они знају да је рат на 2-3 сата лета. То што се данас сироти сунчају у предсезони, то што ће први купачи масовно да закраулају првог маја, не значи да ће порастом температуре мора конац који повлачи Бајденову и Џонсонову и Макронову руку да обустави канонаду потписа на дну унапријед састављених одлука пуних жеље за ратом колико и за тим да се у Јерусалиму, финалменте, зацари јеврејски месија. Тога чак ни папа не доживљава као антихриста, у смислу метафизичког негативца. Пакао не постоји, казао је марта 2018. папа у перо свог, пазимо, пријатеља, Еугегенија Скалфарија, познатог новинара, члана италијанског парламента и оснивача најпопуларнијег друштвено-политичког листа у Италији, „Ла Република“ (1976). Није папу који негира постојање пакла интервјуисао новинар Информера или Курира, тако да серија демантија која је услиједила, чак и на РТС-у, ипак доказује како је папин пријатељ, Скалфари, поштено пренио граду и свијету папино искрено увјерење. Ко смо ми, читајмо последњу реченицу с иронијом, да уопште сумњамо у непогрешивост папиних ријечи?

Родитељски врт

Иако је амбиција сваког лиценцираног професора да другима соли памет, амбиција текста пред читалачким оком биће крајње скромна, премда не без мрве соли.

По повратку са васкршње литургије, из цркве у којој је десет генерација моје фамилије крштавано, причешћивано, вјенчавано и опојавано, имам ужанцу да са дјецом мога брата поморца, а он их има петоро, учиним уникатну литију – по родитељском врту.

Тај врт је мали, педесет пута педесет метара, али је чудесан, не само зато што у временима када хемијски трагови изнад леђа мојих родитеља на небу цртају решетке, него и стога што се из бокешке земље, вјековима иза прве мотике, и даље вади камен. Једно је украјински или војвођански чернозем – земља која би по Павићу жива човека родила, колико је само квалитетна – а друго је земља пуна камења и пијеска, заливска, која је на морску њиву одувала море помораца, укупно око десет хиљада капетана само у доба бродова на једра и бродова на пару.

По повратку са литургије, дакле, а прије празничног ручка са печеном јаретином по коју смо отац и ја лично ишли до Бјелских Крушевица (700 метара н. в.), до мјеста гдје је рођен отац првог словенског папе, Сикста Петог – поскидам иконе са зидова, дам их у руке дјеци, кад и кадионице са миомирисним тамјаном, и тада кренемо у литију по родитељском врту.

Закрштавајући иконом Светог Томе сваку јестиву биљку, почев од воде у бистијерни, узвикујем, заливским падежом: Освештава се ова вода у бистијерну! Дјеца с иконама у рукама отпјевавају: Господи помилуј!

Освештава се ова смоква, Господи помилуј, освештава се ова маслина, Господи помилуј, освештава се овај рузмарин, ова мажурана, ова фортунела, ове јагоде, овај лук, ова боранија, овај кромпир, овај маслачак и жућеница, овај раштан, ово дрво зове, ова јабука, ова трешња, ова воћка фејоа, ове лозе, освештава се и ова маслина, Господи помилуј, ове паприке, ове памидоре, ова јапанска јабука звана кака, ово дрво жижуле, ова наранча, ова мандарина, овај лимун, овај петрусин, овај киви…

Сваке године, све роди. И смоква и киви. Количина воде коју моји родитељи потроше да би обдржали каталог свих ових јестивости превазилази цијену сезонског парадајза, рецимо, који се у Боки зове памидора – јабука од злата. Но је цијена непрсканог воћа и поврћа, не рачунамо ли закрштавање хемијским траговима над земљом погрбљених леђа, ненаплатива, а тиме и једино, на простору од свега педесет пута педесет метара – исплатива.

Извор: Печат

Прочитајте ЈОШ:

Ко кога ту (пре)носи

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: