Укус трешања

Пише: Дарко Прелевић

Дошао човјек код доктора и жали се да га боли цијело тијело.

„Покажи ми гдје те све боли“ каже доктор.

„Овдје… овдје… овдје…“ притиска човјек разне дјелове тијела.

„Па ти си сломио прст“ закључује доктор.

Овај виц који сам чуо у божанственом филму „Укус трешања“ Абаза Кјаростамија већ поодавно је мој омиљени. И ја ујутро, чим отворим очи, прво установим јесам ли „сломио прст“.

Мој пријатељ је на ову тему чак духовитији од вица, констатујући да ако га баш ништа не боли кад се ујутро пробуди, помисли да је мртав.

Тежња сваког система је да спонтано пређе у стање веће неуређености. Ова физичка законитост звана ентропија се такође односи и на сва жива бића без изузетка, па и на људе.

Наш „систем“ као најкомплекснији, захтијева посебну пажњу и енергију у борби против свих „злих духова“ из природе и нас самих.

Најјаче оруђе у тој борби за одржавање стабилности “система“ требало би да буде рационалнији однос према бригама, јер су многе од њих саморјешиве или макар предимензионисане. Најчешће смо неприродно пребаждарени, па углавном функционишемо у модовима као што су „нервоза“, „депресија“, „забринутост“, иако то није у складу са упутством за употребу.

Неумјерено очекивање од других је став који такође убрзано нарушава наше стање равнотеже. Разуман референтни систем кад је у питању ова врста емоције неминовно доноси у наш живот више осјећања захвалности, а много мање љутње.

Ја заборављену лекцију о захвалности добијам од своје бабе, старе деведесет осам године. Кад је посјетим, а посјећујем је поприлично ријетко, иако живи на седам-осам минута вожње од мене и то на обично не дуже од пола сата, моја драга баба ме испрати уз ријечи : “Фала ти, доме, што си доша’“ а могла би са пуним правом, само кад би жељела, да буде мртва љута на мене.

Велики енглески писац из Стратфорда каже: „Ништа није ни добро ни лоше, мисао га чини таквим“. Очигледно је ствар избора желимо ли и на нечије „добар дан“ да се наљутимо.

Уосталом, такође је питање избора желимо ли на „нашу ентропију“ да гледамо са философским миром и будемо задовољни што смо се ујутро уопште пробудили или да бринемо о „сломљеном прсту“.

Прочитај још:

Поштар увијек звони двапут

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: