Улцињ – супротан угао

Пише: Батрић Бабовић 

Улцињ је најљепши приморски град у Црној Гори. Неко ће рећи да је то Будва или Херцег Нови. Остаје она стара пословичност да се о укусима и љепоти неког града, предјела,регије и државе никад не расправља. Тако је од почетка до свршетка вијека и свијета. Али, ова прича тежи да има неки другачији опис и ток. Возећи се аутомобилом према нашем одредишту гдје смо имали радни задатак, у исто вријеме пред својим очима имали смо вишеслојности овог поднебља и апсолутно другачију димензију Сервантесовог заточног града. Све је то било произведено недавном медијском кампањом о „давању“ у закуп Велике плаже страним инвеститорима на закупни рок од 100 година. Када се од скретања према Валданосу, док смо се кретали из правца Подгорице указао широки обелиск плавог мора, у мом уму су заиграле све раније слике о знањима и осјећајима слојева ове древне градске средине. Сјетио сам се Шаског језера, Свача, Старог Града, Бојане, Лимана, Пристана, цркве св. Николаја Мириклијског са оближњим гробљем и Метеризима. Онда сам почео да размишљам о Великој Плажи. Све је то трајало десетак минута док нисмо стигли на одредиште. Дочекали су нас насмијани и љубазни домаћини. Испред улаза у центар била је велика гужва, створена од људи који су требали услуге нашег малог тима. Њихова лица била су смрзнута,забринута и уплашена. Дошли су по помоћ коју требају да остваре и то је за тај дан био једини циљ. Оно о чему сам размишљао улазећи у њихов родни град, у њима према мом личном утиску није било присутно. Дозвољавам право на самообману и грешку. Од једне староулцињанке запослене у центру која се мени лично обраћала могло се чути тенденциозно понављање слогана како су им сјеверњаци „покварили град“. Љубазну даму поријеклом из једне од четири нахије древне земље, упутио сам на морфологију карте Црне Горе. Остала је „затечена“, али је наставила да понавља укоријењен слоган да су „сјеверњаци“ покварили њен Улцињ и маслинску природу древног јужног хоризонта. Ћутање које мојој маленкости није својствено био је одговор на уврежену мисао претенциозне симпатичне даме. Тога дана било је око тридесетак „звијезда“ са сјевера Црне Горе које су нашој комисији тражили медицинско оправдање за минималне економске олакшице. Остатак су чинили аутохтони становници донкихотовске саге о утамниченима. Без жеље да било кога или било шта повриједим у мени драгим људима, на путу према Подгорици размишљао сам како нико тог дана није поменуо Уједињене Арапске Емирате, Велику плажу и причу која се може назвати „Доларама“. Вјероватно староулцињска дама од „нахије“ трбухозборно и људско-отпорашки гледа на појас од Биоче па на горе. Судећи по познавању терена, највероватније је да није мрдала даље од Подгорице и Цетиња. О Абу Дабију од исте драге особе ни ријеч. Ни ријечи о Свачу као светилишту, нити о Шаском језеру као Охриду, нити о лиманском гробљу и храму као спомену њених најмилијих. О Илирима и Трачанима није било ни помисли у њеној географски и духовно специфично оријентисаној глави. Након свега што сам видио и чуо, мене је Велика плажа подсјетила на уједињене слике два грандиозна сликара. Ради се о сликама „Врт уживања“ и “ Герника“. У првом случају, када сам слушао старограђанку од Долчеане, Герника је била подлога или база компилације, а Врт уживања надградња уједињене слике, док у случају кад сам реконструисао догађаје у свом уму, компилација двају слика била је обрнута. Све ме је ово натјерало да се сјетим књиге Гидеона Грајфа „Плакали смо без суза“ и фантастичног предговора који је написао Џералд Флеминг. У том предговору имају два стиха Ериха Кестнера о „коначном решењу“. Баш један од њих описује све што се може описати о најтамнијим поривима људске природе.

О сто година издавања на кирију „Рајског врта“ ћуте и сјеверњаци јужњаци. Ћути и староулцињанка. Ћуте интелектуалци и политичари. Изузетак су политичари из Улциња. Ћуте и аутохтони становници и досељеници. Они који знају последице и они који не виде даље од носа. Они који имају за хљеб и лук. Они који имају милионе и милијарде.

Они из обје групе који свуда по Црној Гори на основу здравственог картона траже додатке за његу и помоћ. Све њих заједно у растакању миленијума трајања на земном шару уједињују Герника, Врт уживања и плакање без суза.

А Бог као Бог. Ћути и гледа Велику плажу, Уједињене Арапске Емирате и сто година издавања националног блага под кирију без Габријела Гарсије Маркеса, који би могао описати староулцињске мисаоне комбинаторике.

Можда их од поспаност и летаргије отргне поломљени чемпрес на лиманском гробљу.

Да. Баш онај чемпрес који наткрива претке модерних и савремено погубљених великоплажних потомака.

Он је изгледа са гробљем и крстачама једини свједок о свему ономе што је у овој причи остало неказано.

Или је све ово затишје пред буру која тек предстоји.

Сазнаћемо ускоро или за сто година.

Дани пред нама који долазе говориће боље од испричане приче.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: