Улцињски крстоносац

Пише: Батрић Бабовић 

In memoriam протојереју ставрофору Радојици Божовићу

Море још шуми, палме се њишу, Лиман се не помјера са мјеста. Старо гробље испод цркве светог Николаја Мириклијског хрли ка мору. Из дана у дан све је ближе обрисима космоса морске пучине. Хриди пуцају, маслине сањају новине и новости. Једна је стигла јутрос , на дан светог Созонта, гонича златних кипова и лажних богова у Помпеопољу. Она гласи: отац Рашо је уснуо у Господу.
Обичан улцињски рапорт звучао би као претходно написан слог ријечи, да није завршнице која говори, да је њихов крстоносац и тежак на њиви Господњој Радојица Божовић са земље похрлио на Небо. Призренски богослов и никшићки колос, пресељен крсним знамењем раних седамдесетих година у Улцињ ради орања њиве Господње и полагања ријечи Јеванђеља у сваку душу, скончао је земни рат и затворио странице свих битака описаних у својој личној срчаној историји. Често је знао да помене како су му у Богословији царског града Призрена професори били блаженопочивши патријарси Павле и Иринеј. Од њих није одвајао ни блаженопочившег митрополита загребачко-љубљанског Јована за кога је говорио да је био строг предавач и рођени васпитач.

Топла улцињска љета памте топлу порту улцињске цркве. Топлије од саме порте било је Аврамово гостољубље оца Радојице. Са перфектним расуђивањем и скенером за душу у бистром погледу, отац Рашо је видао неисцељиво и неизрециво обично човјеку. Стално је истицао значај породице као домаће Цркве и свака ријеч упућена мирјану односила се да се она очува и умножи . Поносио се Блажовим студијама у Атини и Марковим германским навикама. Његова мезимица Олга која се скућила у Зогању остала је његова најтананија жица на јеванђелској виолини намијењеној за рођену дјецу.

Недељне литургије које су походили Руси, Украјинци, туристи и понајмање Улцињани биле су парче Раја и комад Небеса на Земљи. Уз чашицу добре лозоваче или вина, на трпези љубави након службе, отац Рашо би народним језиком , медоносно и слатко преливао радосне вијести и њихове поруке, лијепећи их за сва срца која су била прикована за његов милозвучни глас. Хор цркве који су чинили Нено, Мирко, Клико и Зоран остао је без свог хоровође и свештенослужитеља. Његова вјерна љуба Јевросима била је и остала тврди наследник свог славног стрица хаџи Радована Бећировића- Требјешког,а њена поезија најтврђи камен вјере у дому Божовића.

Прота Радојица се из септембра 1948. сели у вишњи септембар 2021. године. Свач сања Ивањдан, Улцињ не заборавља проту Радојицу. Из родних Милочана и Витовог Брезовика иде у Немањин Град који је синовац припремио стрицу, исто онако како је Сава родио Симеона.
У углу тог града чекају их небески Улцињ, митрополити Данило и Амфилохије са свим светима…

Добар рат си ратовао, трку свршио, вјеру одржао…

Царство небеско и живот вјечни улцињском крстоносцу Радојици Божовићу!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: