Улица у Београду носи име хероја Благоја Јововића, Даниловграђанина који је осветио јасеновачке мученике
1 min read
Благоје Јововић, графит
Благоје Благо Јововић (1922 – 2. јуна 1999), борац Југословенске војске у отаџбини у Бјелопавлићкој војно-четничкој бригади, и човек који је извршио атентат на једног од најкрупнијих ратних злочинаца Другог светског рата Анта Павелића 10. априла 1957. у Ломас де Паламору, предграђу Буенос Ајреса, добио је у Београду своју улицу.
Због преименовања Загорске улице у Земуну у улицу Благоја Јововића његова породица упутила је писмо захвалности заменику градоначелника Београда, пренио је РТС.
Писмо преносимо у цјелини.
Поштовани господине Весићу,
Драго нам је да Република Србија и град Београд не заборављају своје хероје.
Та иницијатива омогућава да проговори правда и да се препозна историјска истина и важност коју је имао планирани и храбри атентат који је наш Благоје учинио против ратног злочинца поглавника Анте Павелића.
Овај херојски чин је извршен уз помоћ и других патриота Срба из Буенос Ајреса.
Истакнимо само очински благослов који је Благоје имао од стране свештеника Радојице Поповића.
Наш драги Благоје је морао да живи чувајући ту тајну у тишини своје породице више од педесет година све док га митрополит Амфилохије, приликом његове посете манастиру Острогу, није наговорио да открије истину свима.
Благоје је до последњег даха преживљавао дубоко емотивно судбину свог народа у широј отаџбини у току последњих ратних догађања у бившој Југославији, а нарочито судбину светог Косова и Метохије, и тако је и предао своју душу Богу.
Двадесет година након смрти Благоја Јововића, овај Ваш пројекат и признање уздижу лик Благоја Јововића на ниво великих синова српског народа и остављају његов лик на право место у историји као пример на којем се уче покољења.
Његов пример је пре свега сведочанство о љубави према својој Отаџбини и Цркви, српским вредностима које су му усадили његови преци и пример снажне посвећености сећању на огромни број невиних жртава које је српски народ поднио у НДХ и посебно у концентрационом логору Јасеновац.
Још једном срдачно захваљујемо Вама, члановима скупштине града Београда и свима који су овај свечани чин омогућили.
Вољели би да једног дана, кад то прилике буду допустиле, породично посетимо град Београд и да вам се и лично захвалимо.
Породица Јововић, град Росарио, Република Аргентина.
***
Благоје Благо Јововић рођен је у племену Бјелопавлића, од оца Јова и мајке Радуше (девојачко Делибашић).
Априлски рат га је затекао на војној служби у Струмици, на граници Краљевине Југославије и Грчке. Ту је без ичије команде пуцао на Немце и за то добио одликовање. После кратког ратовања упутио се у родни крај у село Косић у Бјелопавлићима.
Јула 1941. прикључио се народном устанку против фашистичке Италије и сила Осовине. Био је изабран за командира Косићког партизанског одреда и са њим учествовао у борбама на Пљевљима.
Када је добио наређење од команданта Ивана Милутиновића да са својим одредом крене у напад на Баја Станишића, који се под Острогом дигао на оружје јер је чуо да комунисти убијају политичке неистомишљенике, Благоје се повукао са дужности командира и одбио да учествује у братоубилачкој борби.
После тога прешао је у четнике, код пуковника Баја Станишића, који му је пре рата био претпостављени у школи за подофицире у Билећи. Године 1942. комунисти су били протерани из Црне Горе. Године 1943. био је премештен у штаб поморског официра и новог команданта Бјелопавлићке војно-четничке бригаде, капетана Јакова Јововића, и постављен за водника у штапској чети.
Марта и априла 1943. године учествовао је у борбама у Херцеговини против комунистичких снага
.Септембра 1944. године налазио се у саставу делегације која је била одређена да крене у Италију на преговоре са Енглезима. За председника мисије је одређен Душан Влаховић, а за потпредседника Јаков Јововић. Путовали су малим бродом који се звао „Тендер” од Котора до Таранта у Италији. Када су пристали, сачекао их је амерички капетан и одвео их у њихов клуб. После пар дана ступили су у преговоре са Енглезима, који су их обавестили да се савезничка политика променила у корист Тита и партизана.
Живот у емиграцији
Благоје је у Италији боравио у разним избегличким логорима. Радио је једно време у Тајној обавештајној служби и том приликом упознао Рандолфа Черчила.
За време рада у Тајној обавештајној служби (Интелиџенс сервис) упознао је Јевреје који су га обавестили да је Анте Павелић у Италији и да га крије Католичка црква у једном манастиру. Тада је Благоје први пут дошао на идеју да пронађе Павелића и да га ликвидира.
Од стране јеврејске заједнице у Интелиџенс сервису Јововић је, потом, добио и информацију да је Павелића пребацила у Аргентину католичка црква својим каналима и да га њени припадници крију и брину о његовој безбедности.
Септембра 1947. Јововић је испловио из Ђенове и кренуо за Буенос Ајрес у десетогодишњу потрагу за усташким злочинцем. У Аргентини је Благоје радио разне послове, био је каменорезац, конобар, морнар, хотелијер и трговац. Створио је знатан капитал и постао индустријалац.
Поред тога, Благоје је био утемељивач и добротвор црквене општине „Свети Сава”, један од оснивача Удружења бораца „Дража Михаиловић” и члан управе друштва „Његош”.
Атентат на Павелића
Захваљујући једном бившем италијанском генералу, Павелић је откривен почетком 1957. године. Подаци нису садржали информацију о правом идентитету Анта Павелића, већ где се налазио и куда се кретао. Планом убиства руководио је Јаков Јововић, а добровољно се пријавио његов рођак Благоје. Касније им се придружио Мило Кривокапић.
Одлука је донесена да се атентат изврши 9. априла 1957. године, односно, дан уочи прославе дана оснивања НДХ. У предвиђено време Благоје Јововић и Кривокапић су се упутили у место Палoмaр, где је Павелић дуже време живео. Тог дана, Павелић је пошао са женом и ћерком, па су одлучили да атентат изврше наредног дана.
У среду, 10. априла у 9 часова увече, по изласку из омнибуса Павелић је посумњао у свог првог пратиоца и окренуо се и у правцу Благоја испалио неколико метака. Јововић је потрчао за Павелићем и испалио пет метака у његовом правцу. Два метка су погодила Павелића, који се затетурао, али је погнут почео да јауче од болова и моли за милост.
Како је то изгледало можда најбоље описују речи самог Благоја Јововића о том случају, а које су записане у књизи „Два метка за Павелића”:
Одмах након пуцњаве, Јововић је побегао у једном, а Кривокапић у другом правцу и сакрио се код својих пријатеља, очекујући реакције аргентинских власти, које су одмах интервенисале.
Аргентински жандарми су испитивали Павелића након атентата. На питање жандарма на кога сумња да је извршио атентат, Павелић је одоговорио: Не да сумњам него поуздано знам да је атентат закувала југословенска амбасада, наравно по наређењу Титове тајне полиције!
Задобијене ране од атентата Павелићу никад се нису зацелиле, пошто је боловао од шећерне болести. Чак ни зрна нису одстрањена ризичним хируршким захватом. Умро је у рано јутро 28. децембра 1959. у 71. години у Мадриду, од последица атентата.
Од момента када је Павелић рањен (1957) па све до његовог краја (1959) Јосип Броз Тито и његови сарадници ни у једном моменту нису тражили изручење злочинца Павелића који је осмислио и спровео геноцид над српским народом у Хрватској, Херцеговини и Босни, и не само српским. Напротив, све је замаскирала тадашња УДБА, паролом да се не ради о Павелићу и да лице које се спомиње у атентату није он.
Повратак у отаџбину
После 55 година Благоје Јововић је 1999. године посетио први пут СР Југославију, Црну Гору од 1944. године. Јововић је допутовао из Аргентине и посетио манастир Острог, сусрео се са митрополитом Амфилохијем Радовићем и том приликом је рекао да је он човек који је убио Анту Павелића.
После тога шира јавност је сазнала прави идентитет човека који је пуцао на Павелића 1957. године у Ломас де Паламору, Буенос Ајресу. Благоје је, боравећи под Острогом, посетио родно село Косић и гробље својих предака. Благоје је умро 2. јуна 1999. године у Росариу, Аргентини, само неколико месеци после посете, прве и последње, свом родном крају.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Pitam se dali u rodnom kraju ili bilo gdje u Grnoj Gori bi se uradilo nesto kao sjecanje na Blagoja Jovovica, povrijedili bi emocije Hrvata. Toliko im se dodvaraju, da je preslo svaku mjeru. Kako god u Beogradu je nasao svoje mjesto. Ipak dodje vrijemo kad sve dodje na svoje. Svaka cast , ovaj covjek zaluzuje da mu se ime spominje i da nove generacije za njega znaju. Prvi put sam za njega cula u emisiji Oko RTSa , govorili su istoricari, publicisti i knjizevnik Radosavljevic, kojeg u crnogorskim.medijima ne cujes ni da pistoji. Fala Bogu da u knjzarama nema zabrane , pa se dobre knjige mogu kupovat.
Da je srece i Drzava i Crkva bi uvele odlikovanje „Blagoje Jovovic“
Jedan od najvećih sinova Srpskih Bjelopavlića i zetske Srbije!!!!!!!!!!!!!!!!!!! Sledio je put njegovog zemljaka Srbina iz Zete Stefana Nemanje, svih Nemanjića, srpskih Vukanovića i Vojislavljevića!!!!!!!! Da se zna da je Blagoje Jovović bio velikan poput Miloša Obilića !!!!!!!!!!!!!!!
Слава и хвала великом Благоју Јововићу,а вама редакцијо посебна захвалност на овом тексту.
Писмо захвалности породице Јововић:
https://www.novosti.rs/beograd/vesti/905393/zahvalnica-vesicu-imenovanje-ulice-porodica-blagoja-jovovica-zahvalila-zameniku-gradonacelnika
Bice u svakomGradu u Srbiji, C Gori i R Srpskoj
Svaki srpski grad treba da ima ulicu Blagoja Jovovića!
I svi antifašisti svijeta trebali bi da ga cijene!
Nikakva razlika između Tita i Pavelića…obojica na istom zadatku sjeme im se zatrlo,a ovom našem mučeniku vječna slava.
Slava velikom Blagoju Jovoviću !
Kada svjetlost slobode , iz Svetačke Ruke Blagoja Jovovića , punom toplinom obasja čitavu Crnu Goru , znaćemo da je ustaška ideja izgorjela u paklu ❗
??⚪
Ne znam jeste li čuli da je dr Dubravka Stojanović, „doglavnica“ glavnog ustaškog propagatora u Beogradu koji u slobodno vrijeme „lajkuje“ Jasenovac (dr Nikola Samardžić) izjavila kako je „sramota da se ulica u Beogradu nazove po jednom teroristi“? Znači, za „drugosrbijance“ je onaj ko je pucao u krvnika i koljača Pavelića „terorista“? Inače, ovaj sramni „dvojac“ predvodi sudski progon na dr Miloša Kovića. Očekujem da Bjelogrlić nakon svoje sramne serije „Senke nad Balkanom“ u kojoj je Pavelića prikazao kao afirmativan lik podrži ove titoiste, čime se samo potvrđuje da između ustaša i komunista nema suštinske razlike.
Поштовани НН, ово је тренутно стање у Београду, готово сви порталиа нарочито Политике и Новости су затворени за коментарисање о зликовцу А. Павелићу, јер смо изгледа
„уболи у срце“ београдске НВО/ЛГБТ и остале Сорошеве стипендисте. Многи од те „Црвене буржоазије“ имају и
данас куће на мору у Хрватској, које им хравтска влада
чува – а они за узврат одрађују…!
Pravi rodoljub i cestiti covjek.
Radio je po sopstvenoj savjesti i svijesti, ni po cijoj direktivi.
Slava mu i hvala.
Deset dugih godina je išao za tragovima ustaškog paščeta. Deset godina! Zbog zadate riječi, nije odustajao, sanjao je dan da izađe pred tog krvoloka i da mu presudi.
Da, Blagoje je sebe, ovim činom, postavio odmah pored Obilića i Principa i da, dragi Mitre, zaslužio je zlatni spomenik!!!
Узгред, поставили бисмо једно питање: како је било могуће да злогласни хрватски фратар Крунослав Драгановић, који је био задужен преко интермариумских и ватиканских „пацовскох канала“ за спашавање монструозних хрватских усташа и немачких национал-социјалиста, да слободно живи у Брозовој англо-америчкој комунистичкој Југославији од 1967, до смрти 1983. године и да није био био изведен на суд?
Познато је, да се великохрватски диктатор Јосип Броз тзв. „Тито“ пребацио
из Загреба у Београд у мају 1941. године са задатком да покрене устанак, грађански рат међу Србима и тзв. „буржоаско-демократску“ револуцију, која је била само као нагли прелаз у пролетерску револуцију у Србији по плану Анте Павелића, енглеског интелиџенс сервиса, интермаријума, Коминтерне и Покрајинског Комитета КПЈ за Србију.
Што се пак тиче Брозовог одласка из Павелићевог Загреба у Београд 1941. године, једно сведочанство је оставио енглески конзул у Краљевини Југославији, Стефан Клисолд у књизи коју је објавио под насловом “Whirlwind – An account of Marshal Tito’s rise to power”, где између осталог, стоји:
„Када је била образована Павелићева ‘Независна Држава Хрватска’, у којој је под бајонетима Италијана и Нeмаца била устоличена усташка власт, пришао је једног дана Поглавнику шеф јавне сигурности ‘НДХ’, Дидо Кватерник и рекао му:
‘Ти се Поглавниче сећаш како је Лењин дошао да подигне револуцију у Русији. Немци су га пропустили преко своје земље у једном блиндираном вагону. Ми не бисмо могли наћи драгоценији експерт за Србију од Тита. Срби ће имати да плаћају за то следећих двадесет година…’ Поглавник је био одушевљен и одмах је Кватернику дао упуства да се Тито пребаци у Србију…“ (Види: Stephen Clissold, Whirlwind – An account of Marshal Tito’s rise to power, London, England, 1949, стр 99).
Србофобичним, заглупљеним и опсењеним аустромарксистима, комунистима-интернационалистима и глобалистима у Србији, било је потребно да покрену устанак и грађански рат међу Србима, ради покретања тзв. „буржоаско-демократске“ револуције, да би ову претворили у перманентну пролетерску револуцију.
Ради историјске чињенице вредно је указати да је улога Брозовог и Павелићевог великохрватског заступника у Ватикану, злогласног фратра Крунослава Драгановића и дан-данас једна од највећих тајни авнојевског, квислиншког, комунистичког, глобалистичког, идолатриског, окултног, езотериског, вестернизованог, рајетинског и издајничког интернационалног естаблишмента у Београду-Јосипграду са фараонском могилом, извиканом „кућом цвећа“ где му се и дан- данас клањају извесни полтрони и идолопоклоници на срамоту јуначке и мученичке Србије.
Не треба заборавити да је папа Павле VI у току 1971 крунисао Јосипа Броза тзв. „Тита“ са титулом “ПОЧАСНОГ КАНОНИКА” – цркве св. Јеронима у Риму. Папа је Брозу доделио привилегије, које је имао и аустријски Цар над Хрватима…” (Види: Католичка црква у Југославији, Хрватски тједник “Даница”, од 29 рујна/септембра 1971, Chicago, Illinois; Исто: Анте Јерић, “Свића”, број 135, Dalmatian publishing company, New York, 1971; Тито био папин почасни каноник, http://скк.срб/2017/03/10/tito-kanonik/…).
У српској емигрантској јавности извесни аутори су тврдили да су Драгановић и Броз припадали тајном римском католичком корпоративном друштву Пилигринских фратара. У вези с тим, Урош Зоњић, дословно каже: „Броз и Драгановић су припадали и тајном католичком друштву Пилигринских фратара поклоника Свете Госпе Фатимске. Зато ће Брозу бити последња жеља да умре у католичком делу Југославије, где ће му Пилигрински фратри у највећој тајности одржати посмртно опело, пре него што ће га пренети у Београд да га тамо сахране како би се српски изроди могли клањати Пилигринском фратру, папином поклонику и Черчиловом агенту Енглеског интелиџенс сервиса”. (Види: Урош Зоњић, Под командом војводе Павла Ђуришића, Windsor, Ontario, Canada, 1990, стр. 101).
Додајмо овоме да је хрватски ратни злочинац Анте Павелић добио визу за Аргентину 5. јула 1947. године на основу договора између Еве Перон, римског папе Пија XII и Брозове интермаријумске сабраће Giovanni-а Battistе Montini-ја и злогласног фратра Крунослава ДрагановићаПавелић је стигао у Аргентину у септембру 1947. године као римски католички фратар Aranjos Pal. У Аргентини је цело време уживао заштиту мултикорпоративног, eзотериског, идолатриског, окултног, митоманског, протестантско-римског католичког естаблишмента и англо-америчких обавештајних сервиса, што је између осталих поменула и Алициа Духовне Ортиз у књизи „Ева Перон“, где између осталог стоји:
“Let us add to this, according to a documentary broadcast by Arte, the Franco-German station, in May 1994, the Croat war criminal Ante Pavelic, who was aided by the Vatican’s Archbishop Draganovic, had previously been protected by the English. Pavelic, who was reputed to have been even more ferocious than Hitler, had fled to Austria in 1945, into British zone. In 1946, he was at the San Girolamo School in Rome, which had become the center of the exiled Croatian
government. The American knew that he was there and, just like the English, did not arrest him. Postwar times were as much devoted to ‘anti-Communist struggles as to the anti-Nazi revenge. Moreover, many Nazis were welcomed… In fact, Ante Pavelic, the Croatian Quisling, obtained a visa for Argentina on July 5, 1947, in Rome, ten days after Evita’s meeting with the Pope. Armed with a passport from the International Red Cross, he arrived in Buenos Aires in September, in a priest’s habit, using the name Aranjos Pal… To support this, Camarasa cites a dispatch from France-Presse, which was published in the newspaper La Razon in Buenos
Aires on May 8, 1986. The American army’s information service had not recommended arresting Pavelic, the ex-leader of the Croatian regime who was recognized by the Germans, due to his links to the Vatican ( especially with Giovanni Battista Montini, the future Paul VI, and, as we have already seen, with Archbishop Draganovic, the heart of the Croatian network in Rome). It is thanks to these contact that Pavelic was able to win over Argentina. However,
Pavelic was at the top of the list of war criminals that the Allied forces had promised to extradite to Yugoslavia ( Види: Alicia Dujovne Ortiz, Eva Peron, New York, 1996, стр. 101, 102 и 104).
Одушевљен трудом и текстом, мала помоћ у незавршеном преводу гдину. Д. Буковићу: „Додајмо томе, према документарном тексту Арте, француско-немачке станице, маја 1994., да су хрватског ратног злочинца Анте Павелића, коме је помогао ватикански надбискуп Драгановић, раније штитили Енглези. Павелић, за кога се сматрало да је још бјеснији од Хитлера, избегао је у Аустрију 1945. године у британску зону. Године 1946. похађао је школу у Сан Ђиролиму у Риму, која је постала центар хрватске прогнане владе. Американац је знао да је тамо и, баш као и Енглези, нису га ухапсили. Послератна времена била су више посвећена „антикомунистичким“ борбама него антинацистичкој освети. Штавише, многи нацисти су били добродошли … У ствари, Анте Павелић, хрватски Квислинг, добио је визу за Аргентину 5. јула 1947, у Риму, десет дана након састанка Евите П. са папом. Наоружан пасошем Међународног Црвеног крста, стигао је у Буенос Ајрес у септембру, по свештеничком обичају, користећи се именом Арањос Пал … Да би то подржао, Камараса наводи пошиљку из Франце-Прессе-а, која је објављена у новинама Ла Резон у Буенос Аиресу 8. маја 1986. Информативна служба америчке војске није препоручила хапшење Павелића, бившег вође монструозног хрватског режима, који су Немци признали, због његових веза са Ватиканом (посебно са Ђиованијем Батистом Монтинијем, будући Павао VI. и, као што смо већ видели, са надбискупом Драгановићем, срцем хрватске мреже у Риму). Захваљујући тим контактима, Павелић је успео да продре у Аргентину. Међутим, Павелић је био на врху листе ратних злочинаца које су савезничке снаге обећале изручити Југославији (Види: Алициа Дујовне Ортиз, Ева Перон, Нев Иорк, 1996, стр. 101, 102 и 104).
Gospodine Bukoviću, partizani su na kraju rata kod Blajburga pobili gotovo cijelu Pavelićevu vojsku,osim naravno većine iz vrha kojima je Vatikan obezbijedio bjekstvo.Strijeljano je na desetine hiljada ustasa,broja im se ne zna.Vi ovdje tvrdite da su ustaše dovele Tita,a njegova vojska ih je sve pobila…Zvek
Монструозност са којом су хрватке усташе, и њихово цвеће муслимани,
убијали српско становништво у Хрватској и на окупираним територијама
у Срему и Босни, не познаје савремена историја. Парадокс је да на црногорским порталима администратори цензуришу описивање Пвелића
као злочинца. А јуче се, поводом применовања Загорске улице у улицу
Благоја Јововића, сручила читава лавина НВО/ЛГБТ са страница некада
озбиљног листа Политика који је издашно изашао у сусрет тој булумнети, игноришући све остале здраворазумске коментаре.
Слава великом Благоју! О томе ће тек да причају нека нова покољења.
SLAVA HEROJU VASELJENE ❗❗❗
KADA CENTAR PODGORICE BUDE KRASIO POZLAĆENI SPOMENIK NEPROLAZNOG BLAGOJA JOVOVIĆA ,
OVA ZEMLJA ĆE BITI SLOBODNA I SREĆNA , KAO VJETAR PLANINSKI !
?
????⚪?
☀️☀️☀️☀️☀️
Pre će Ante Pavelić da dobije ulicu u Podgorici nego Blagoje Jovović. Nažalost ali tako je.
Deo himne Crne gore je napisao Sekula Drljević. Saradnik Ante Pavelića.
VCG svoje oficire šalje u Zagreb na školovanje. Kupuju samo hrvatsko naoružanje i opremu. Na obuci „taktička pretpostavka“ je da neprijatelj dolazi iz Srbije.Sastavni su deo hrvatske komponente u NATO misijama.
Počasni građanin Podgorice je Stipe Mesić, čovjek koji je izgovorio čuvenu izreku „Ja sam svoj posao uradio.Jugoslavije više nema“.
Ne trebam dalje da navodim ništa.Montenegro je pobedio Crnu goru.