Ulqin

У данима када је бококоторски акваторијум прегледавало 30 америчких ронилаца, отиснуо сам се на крајњи југ, да бих иза Куфина ушао у Црну Гору. Пожелио сам дислокацију, и обрт у причи с другим доминантним политичким наративом.

И док су ријетки медији јављали како се по свој прилици ради о НАТО-деминерима, они с осредњом меморијом и неке плавуше приде, опсјетили су се да је тих деминерских посјета било већ, те да су 2012. специјално обучени делфини из морнаричке базе у Сан Дијегу маркирали локације са заосталим минама у подморју Залива. На путу за Југ, одгонетка се наметала сама: или ће ускоро у Боку да уплове НАТО бродови, или ће Бока да постане оно што је вјековима била: поморска база окупационе силе.

На пут у Улцињ понио сам „Историју бокељског поморства“ Предрага Ковачевића, својевремено професора которске Више поморске школе. С благим осјећајем да би Црна Гора пожељела да новог издања за дуго не буде – увијек сам у књизи проналазио Улцињ као град пирата, традиционално непријатељски наклоњених Боки Которској.

Данима нисам могао да одолим утиску по коме континентална Црна Гора нема појма шта је то Ulqin – како пише на улазу у град, за сада паралелно са именом Улцињ. Просјечан саговорник, већином Албанац, тешко прича на српском. Главна улица, која води до мора, па потом једносмјерна кружи око источног подграђа – води кроз шпалир малих породичних бутига, занатских радњи, сувенирница, гдје-гдје азијатски збијених ситничарница, радњи с гардеробом, берберница, телефонских говорница, ресторана и пекара (с одличним буреком и пецивима), ћевабџиница, апотека, апартмана и хотела…

Народ је радан, поштен, и хоће да се туристи нађе при руци. Стари град је обновљен, и елитни је дио Ulqinа. За разлику од Котора и Будве гдје се осјећа колонијални дух Венеције, унутар зидина старог Улциња провијава дух исламске културе, прскоса и неке друге алотропске модификације слободе.

Баш као што и ја с врата у Херцег Новом препознам странца па му се обратим с Hello!, тако су се и мени уздуж Улциња сви обраћају на енглеском. Странац сам! Руски сам пак чуо ријетко. Видио сам свадбу, и слободно развијорену албанску заставу.

Улцињска понуда личи на Бокељску прије 10-15 година. Дизајн, смисао за естетику, натписи, све је ретро. И то годи, јер обећава поштен однос, тачније мјере и антикварни квалитет. Све је упола јефтиније него у Будви. Паркинг се, гле!, не наплаћује.

Опазио сам само једну књижару у граду. Тај по формату Islamic shop у главној је улици и у понуди има наслове теолошке садржине, урамљене мудрости исписане арапским писмом, компасе, али и бочице парфема у којима заптивен чучи мирисни дух Арабије. Пазарио сам мушће с нотом гарофулина и књигу „Хаџ – упутства и савјети“.

Град с невјероватним капацитетима (12 км дуга, пјесковита Велика плажа конкурише свим бококоторским плажним ресурсима) склизнуће, чини ми се, приликом првог већег политичког земљотреса, ка природној земљи Албанији.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: