Ултиматум
1 min read
Емило Лабудовић
Пипе: Емило Лабудовић
„Уколико не испуните све наше захтјеве неће бити тога и тога и све до тада није могуће успостављање редовног и консензуалног стања у друштву“!
Овакав облик комуникације је све присутнији у јавном дискурсу Црне Горе и Србије које су на мети моћника и, очигледно, последње државне дестинације које ваља преуредити тако да се, као као сличице у слагалици, без остатка уклопе у евро – атлански модел који је тренутно на снази. Избори и њихови резултати нијесу више опредјељујући, друштвени консензус је могућ само „ако испуните све наше захтјеве“, а свенародно јединство није могуће чак ни кад се над народ и државу наднесе катаклизмична опасност.
„Ултиматум представља захтјев чије се испуњење очекује у одређеном временском року, уз пријетњу казном или опструкцијом уколико се тај захтјев не испуни. Он је обично последњи чин у низу захтјева те је, стога, временски рок за његово испуњење често врло кратак и подразумијева да страна која га поставља није спремна за даље преговоре“.
Овако гласи енциклопедијска дефиниција ултиматума и она у себи сублимира све етапе неког унутрашњег или међународног спора. Али, поставља се питање да ли је ултиматум као изостанак договора и преговарања могућ и логичан и онда кад спор не постоји? Или, да будем прецизнији, може ли се било која страна у друштвеном дијалогу доводити пред свршен чин за нешто за шта објективно није крива?
Студенти ултимтивно траже документацију и одговорност за пад надстрешнице у Новом Саду и жртве које су тада страдале, и пријетећи да неће са улице док се то не обави „по њиховом“! Документа -да, одговорност – да, али да ли су суденти адреса која у једном колико толико уређеном друштву треба да истражује и пресуђује? Када је 14. августа 2018. године пао дио вијадукта у Ђенови, уз десетине жртава, не само Италија већ и читав свијет је био згрожен и у жалости. И студенти широм те земље, али одговорност се утврђивала тамо гдје се у нормалним државама утврђује. А италијански студенти су све то дијелили са читавим народом. Студени нијесу реаговали, бар не демонстрацијама и ултиматумима, ни кад су се, уз бројне жртве, рушили мостови у близини Тулуза, у Дрездену, Бразилу… Мостови и читаве зграде су падали и падале широм свијета, али нигдје и нико, па чак ни тамошњи студенти, није тражио да због тога падне власт. Или ће можда бити да су ови наши напреднији и осјетљивији мимо свих других!?
Свуда у свијету опозиција настоји да искористи сваку прилику и сва дозвољена средства да укаже како је одређена власт неспособна да решава друштвене проблеме, и то је у реду. Али није у реду да се националне катастрофе, које би требало да једнако погађају све друштвне чиниоце, користе у те сврхе. Зар је, прије свега, морално да опозиција у Србији, подржана деструктивним снагама са Косова, из Албаније, Хрватске и Црне Горе, покуша да масакр у школи „Рибникар“ и онај у Дубони искористи за све оне политичке перформансе и циркусијаду широм земље? И за ултимативни захтјев за одлазак Вучића са власти. Па да је то тако морално и нормално, америчка администрација, са све предсједником јој на челу, не би ни три дана саставила. Али, оно што важи за друге, не важи за нас у Црној Гори и Србији.
Има ли ишта бизарније него на нечијој несрећи, личној и колективно, јахати уз фанфаре и развијене заставе, транспаренте и „крваве руке“? И испостављати ултимативни рачун онима који, објективно, нијесу криви. Али, рекох, у Црној Гори и Србији, које се још увијек, макар и дјелимично, одупиру тоталном укалупљењу, макар и кроз понижење, све је могуће и дозвољено. А кад су домаћи „ултимативци“ потпомогнути сорошевском стокупљевином, окупљеном и купљеном, у тзв. НВО, онда је сасвим (не)нормално да, рецимо, акцију против овдашње директирице школе, „криве“ због идиотлука наставника са БИВШОМ ученицом, предводи активисткиња ЦЕНТРА ЗА ЗАШТИТУ И ПОСМАТРАЊЕ ПТИЦА!?!? ! „O tempora, o mores“, рекли би стари Латини. И да додам, јадне птице, штићене и надгледане са ове адресе.
Да се разимијемо, право на протест је неотуђиво право, лично и колективно, и то нико не спори. Опозиција то право има самим својим постојањем. Али, опозиција може и треба да протествује због стања у друштву и захтијева промјене, али због злочина у „Рибникару“, због надстрешнице у Новом Саду, која је и у вријеме њихове власти била једнако климава и непровјерена… хм! Такође, исто тако је неспорно право студената да протествују, и испостављају захтјеве. Па и ултимативне. Али, због чега? Скупе школарине, скупих домова, хране, малог броја испитних рокова… свакако, али због надстрешнице у Новом Саду… хм! И да се разумијемо, нијесам против судентског покрета (а и како бих кад кући имам двојицу) али само за студенте који воде и предводе али не и за оне који су доведени било од кога. А нарочито кад баш и нијесу свјесни због чега су доведени. Макивелијева максима да „циљ оправдава средство“ ипак има једну моралну границу преко које је, ако ништа друго, а оно непристојно прећи. Бар не без избора. И бар не у дану кад у Србији отварају још 30 клометара једног од најмодернијих ауто – путева у Европи.
Оно што нама у Црној Гори, у којој дешавања у Србији имају, нормално, имају снажан одјек („Вијести“ изгибоше подупирући студенте) док траје уличарење по београдским улицама (ово сам рекао и мојим синовима и њиховим рођацима у Србији) промиче „испод радара“ јесте безочна пљачка заједничке сиротиње. Скоро да нема дана кад не приведу по некога од дојучерашњих „патритота“ који, са лисицама на рукама, узвикују „да живи Црна Гора“! Да живи, свакако, али која? Ова њихова, у којој су крали и прали немилице, дабогда ни зору не дочекала. Та родољубива хипокризија, коју наследници пљачкаша и тренутни уставобранитељи покушавају сакрити плавим и розле димовима и захтјевима типа „ако до тада и тада не испуните то и то, ми ћемо ово и ово“, само показује да смо, у сваком погледу, дотакли друштвено дно.
И док студенти и средњошколци (а њих је баш тешко „извести“ из учионица) шетају Србијом, ево су се и ови наши досјетили да им се прудруже, макар симболично. Да пруже руку сину Балше Брковића који, о трошку Србије, „студира“ у Новом Саду и из петних жила покушава да је сруши. И они ће, вјероватно, испоставити неке ултимативне захтеве и рокове, колико год били свјесни да је то плашење мечке решетом. Али, тренд је тренд, макар био и наопак.
А док се ми играмо „коларићу, панићу“, Прва и Друга фамилија довршавају черупање већ мртве кокошке. И сасвим је свеједно која ће од те двије фамилије претегнути и узети више, кад иза и једне и друге стоји права ФАМИЛИЈА! Пуца, шенлучи, бира у наше име и, овако нам залуђенима, скида кожу шиљком. И тим истим студентима, оставља пустош и безнађе. Али, ми смо потомци оних који су с пјесмом стајали пред стрељачке стројеве и пели се на вјешала, зар не? Па нека пуцају, важно је само да „живи Црна Гора“!!!
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Slobodarski srpski narod se ne plaši bilo čijeg ultimatuma
Jednom je bio 5. oktobar i više nikada.
NATO nam ga je postavio 1999. pa smo se nasmejali tako da…
1914. je Srbija odbila ultimatum, a neće 2024.
Obojene revolucije donesu samo zlo državi u kojoj se sprovedu.
Ovi ultimatumi podsećaju na Hitlerovo komandovanje nepostojećom vojskom u proleće 1945. godine
Koliko je samo novaca pacovskim kanalima došlo u Srbiju od strane zapada kako bi se sprovela obojena revolucija. Zaista kao na filmu, užas.
Srbija trpi ogromne pritiske godinama ali Vučić mudrom i pametnom politikom uspeva da im u potpunosti odoli.
Moramo da se drzimo zajedno, da budemo ujedinjeni jer samo tako mozemo da se odupremo ovim hibridnim napadima i pokušaju obojene revolucije.
Srbi su kroz istoriju trpili i nosili se sa većim pritiscima i nedaćama. Znam da ćemo i sa ovima izaći na kraj ali nećemo odustati od svojih principa.
Не може мањина да намеће вољу већини. Опозиција у Србији има мизерну подршку а понаша се бахато и насилнички.
STOP obojenim revolucijama u režiji kolektivnog, kolonijalnog zapada.
Moramo biti ponosni na vođenje politike kad je u pitanju naša zemlja i da budemo svi uz Vučića i da ga podržimo u svemu.
Srbija vodi svoju slobodarsku, domaćinsku politiku mira i saradnje, gledajući svoje dvorište.
Naš narod često ume da kaže – „uzdamo se u se i u svoje kljuse“.
Kolektivni zapad želi da pokori slobodarske zemlje kojih svega par na svetu.
Tako je, ne treba nikako da bude ultimatuma, već dijalog, konverzacija, dogovor.
Sava: Upravo tako. Srbijaje ozbiljna drćava i svoje probleme rešava sama i ne meša se u unutrašnje stvari drugih država.
Ulazak u euro-atlantske strukture po svaku cenu nije rešenje. Ovaj pritisak na društvo samo produbljuje postojeće podela.“
Velika je greška što studenti pokušavaju da nešto ostvare ultimatumia. Naravno da to nikada neće ostvariti.
Tom što opozicija traži da se nekako dočepa vlasti je sasvim normalno, ali nije uredu što to pokušava da ostvari na ulicu uz primenu sile.
Srbija se bavi sobom i nigde se ne meša u zudje poslove.
Srbija gradi svetlu budućnost za naše buduće naraštaje, što i vama želimo.
Srbija sa Vučićem na vrhu države je ekonomski vrlo stabilna i ako nemamo more.
Ovakvi pritisci mogu da stvore opasnu dinamiku gde se mišljenje naroda zanemaruje, a to je najgora moguća situacija.“
Ma što se tiče studenata nihovi zahtevi svi ispunjeni, a što oni nastavljaju da i dalje protestuje to je njihov problem.
Ma Vučić je poznat da nikada ne pristaje na nikakve pritiske ni ultimatume i naravno da ni sada neće pristati.
Zahtevi iz spoljnog sveta često podrazumevaju žrtvovanje našeg identiteta i kulturne baštine u korist tuđih interesa.“
Pustite nas da analizu vršimo sami.
Ultimatum kod Srba nikad nije prolazio niti će.
Politika zasnovana na ultimatumu samo produbljuje jaz između naroda i vlasti, što nije rešenje.“
Srbija je slobodna zemlja koja krupnim koracima ide napred.
Ko odlučuje o našoj sudbini ako ne narod? Ovakvi pritisci su neprihvatljivi i neodgovorni.“
Kakav bre ultimatum…oni pjevaju i zajebavaju se na komemorativnim skupovima. Katastrofa.
Ovakvi zahtevi mogu dovesti do toga da naša država postane samo marioneta u rukama drugih, a to nikako nije dobra perspektiva.“
O lijpoj vašoj živite kako morate, a mi u Srbiji živećemo kako mi hoćemo.
Spoljni pritisci često dolaze s političkim i ekonomskim uslovima koji nisu u interesu običnog građanina.“
Svaka nova spoljna intervencija samo otežava naš put ka stvarnom napretku i unutrašnjoj stabilnosti.“
Srbija je se ne meša u unutrašnje stvari drugih država i to treba da svi znaju pa i gospoda iz Crne Gore.
Umesto da se fokusiramo na unutrašnje reforme, sada smo primorani da se prilagođavamo spoljnom pritisku, što je veoma problematično.“
Držite se djetića, to je lepo vaspitanje.
Zahtevi koji dolaze iz spoljnog sveta samo nas udaljavaju od stvarne demokratske volje naroda.“
Postavljanje ultimatuma od strane međunarodne zajednice pokazuje da ne možemo doneti nezavisne odluke, već smo pod njihovim uticajem.“
Ovakvi zahtevi samo pokazuju da su spoljne sile sve više u kontrolisanju naših unutrašnjih poslova, što nije u interesu naše zemlje.“
Ultimatum sa lažnim studentima neće proći opoziciji.
Za ultimatum treba se imati podrška naroda koju opozicija nema.
Ultimatum od plaćenika država Srbija nepriznaje.