Умирући Запад неће дати Истоку да поентира
1 min readПише: Никола Маловић
По неким рачунањима, скоро цијела резидентна и вансезонска Бока Которска оде из Србије и Црне Горе – годишње.
Број економских отшелника канда превазилази 60.000 људи оба пола.
Одлази нам 164 особа дневно, или статистички 7 на сат. Док прочитамо страницу текста, заплаче неко, јер му оде когод драг.
Не одлазе наши људи само због тога што су плате мале.
Одлазе због неуређеног система, а он јесте посљедица корупције, непотизма и негативне селекције.
Умјесто да најбољи млади замијене најбоље старе кад овима дође вријеме, најгори млади замјењују најбоље старе. Негативну селекцију стимулише са стране ко стигне, само да Србија и Црна Гора не би стале на зелену грану, јер се и из авиона види да паметан народ ако би стао на зелену граду, док пуцнеш прстима, а то је за деценију-двије, око себе као магнет може да окупи друге народе жељне живота у одрживој, праведној заједници. Не нужној у истој, као у Југославији. Него у новом односу, да се угледају на Србију, па да јој теже као сусједна комунитад.
Живот је чудо јер се историја, гле, никад у потпуности не понавља.
Ми видимо око себе фашизам да нараста. Али није то фашизам из књига које говоре о добу пред Други свјетски рат. По сриједи је модификација и перфидна надградња. Ово можда није ни тоталитаризам, већ појава која још нема име.
Будуће генерације именоваће наше доба као гадно једно, које је претходило или великом геополитичком поспремању планете Земље, или тоталном колапсу.
У „златном добу“ што га прокламују наше квислиншке власти одвија се езгодус најобразованијих, најплоднијих, а можда и најкукавичкијих.
У ери од одласка, сви који иду – мисле да је тамо гдје одлазе, боље.
Но и одатле одлазе, неријетко они који мисле да је пак боље на другој каквој страни. Инжењер електротехнике, Португалац, прича ми да је у пољском Гдањску уписао студије кариратуре. Да ли да на крају претходне реченице ставим знак питања или знак узвика, узалуд сам промишљао.
Ништа тачније од глобалне миграције не доказује да се нешто опасно дешава, да се глобално закувава, да Планета не може да поднесе сад већ хаотичну селидбу народа у генитиву множине.
Ми се селимо у уређене системе, не само ради школовања, да бисмо изгубили све осим пара, а људи из уређених система бјеже или у потпуну егзотику у коју ће уложити и тиме се обезбиједити, или пак уређеност мијењају за други тип уређености, као кад се Енглез пресели у Шпанију те добије више сунца за нижу цијену.
Упознао сам у бутиги много таквих. У Заливу и ван сезоне живе странци који воле своје одлуке. У Србији такође. Брига њих за Мила и Вучића. Дошли су до земље. Једни до винограда с погледом на море, други до старе куће и воћњака на пет хектара с погледом на Опленац у пакету за 20.000 евра. За џабе. Србије је земља која се продаје у бесцијење.
Кад је човјек дуго на једном мјесту нужно се запита да ли и на другом мјесту имао толико проблема? Од проблема се, наиме, не да утећи.
У стађуну када на прескупом Приморју нема економског крвотока, када Боки редовне финансијске ињекције дају само поморци који се враћају са својим зарадама и одлазе кад их потроше или уложе, у стрип-облачићу изнад херцегновске Књижаре Со размишљам гдје ли бих то отишао а да буде по српском рецепту, у три лепе, далеко од свега нашег, дестимулишућег и нефункционалног.
Увијек ми је у мислима какав мали приморски град у далекој Португалији, на крају мог, европског свијета, гдје бих на локалној пешкарији куповао свјежу рибу сриједом и петком, гдје бих отворио ливрарију, тј. књижарску бутигу, живио мирно, и смјешкао се туристима који уздишући казују како би и они тако силно вољели да живе на мору и да воде ливрарију – продавницу књига.
Писао бих у Португалији, с погледом на Атлантски океан.
А онда се, у ери од одлазака, пренем, јер са прага од књижарске бутиге видим кровове града кога је 1382. основао српски краљ Твртко Први због трговине сољу, видим палме и медитеранско растиње, млетачке тврђаве, видим море, на свега стотинак корака од пешкарије – рибљег дјела Пијаце на којој се сваког јутра, сем ако није каква орканска бура или опако југо – копрцају нетом уловљени примјерци дивљачи из мора. За килограм пре-у-кус-них! сардуна треба издвојити свега три евра. Да то није можда скупо?
Хоћу да проспекулишем како ad finitum тамо гдје је боље може да буде двапут горе.
Вјерујем да се почесто оно што желимо све вријеме налази пред нашим очима, само је питање да ли ми, а не околности којима не можемо да управљамо (нпр. одласком у непознато) можемо да управљамо дизгинама нашег живота. Знањем, умијећем и вољом.
У ери од одлазака, најлогичније је остати.
Не могу да докажем, али могу да осјетим: времена бољег живота на Западу су прошла. Ко хоће да испита Исток, сада му је вријеме, но мора да зна да ће умирући Запад томе узрастајућем Истоку све вријеме бити на трагу. Неће му дати да поентира. Давиће га, у годинама пред нама. Задатак Истока биће све вријеме да убије идеологију западне аждахе.
(Извор: Печат)
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Nikola, tako mlad a već besmrtne puteve hodi.
Ponosan sam, nek si zdravo sa porodicom, i uvek ti naišlo!
Akcenat je uvek na „perfidnoj nadgradnji“. Kao i svaku polovnu, „nenajedenu“ robu.
A lepota i bit trajanja je u originalu, uvek i svuda.
Uvek i svuda, ništa im ne duguješ.
Tvoj brod se neće slupati o hridi.
Nikad nemoj da se vraćaš
kad već jednom u svet kreneš
Nemoj da mi nešto petljaš
Nemoj da mi hoćeš-nećeš.
I ja bezim bez povratka.
Nikad neću unatrag.
Šta ti znači staro sunce,
stare staze,
stari prag?
Tu je ono za čim može da se pati
Tu je ono čemu možes srce dati.
Al’ ako se ikad vratiš
moraš znati
tu ćeš stati
I ostati.
Očima se u svet trči
Glavom rije mlako veče
Od reke se dete uči
ka morima da poteče.
Od zvezda se dete uči
da zapara nebo sjajem.
I od druma da se muči
i vijuga za beskrajem.
Opasno je kao zmija
opasno je kao metak
da u tebi večno klija
i ćarlija tvoj početak.
Ti za koren
nisi stvoren
Ceo svet ti je otvoren.
Ako ti se nekud žuri,
stisni srce i zažmuri.
Al’ kad pođeš – nemoj stati
Mahni rukom.
I odjuri.
Ko zna kud ćeš.
Ko zna zašto.
Ko zna šta te tamo čeka.
Ove su želje uvek belje
kad namignu iz daleka.
Opasno je kao munja
opasno je kao metak
da u tebi večno kunja
i muči se tvoj početak.
Ti si uvek krilat bio
samo si zaboravio.
Zato leti.
Sanjaj.
Trči.
Stvaraj zoru kad je veče.
Nek od tebe život uči
da se peni i da teče.
Budi takvo neko čudo
što ne ume ništa malo,
pa kad kreneš – kreni ludo,
ustreptalo,
radoznalo.
Ko zna šta te tamo čeka
u maglama iz daleka.
Al’ ako se i pozlatiš,
il’ sve teško,
gorko platiš,
uvek idi samo napred.
Nemoj nikad da se vratiš.
Pročitajte više: https://balasevic.in.rs/miroslav-mika-antic-nepovratna-pesma/
Fino
Mnogovfino
Istok je uvijek imao zlatno Sunce.Radja se .