Умјесто пиштоља, прст на чело

Пише: Емило Лабудовић

Посебност и недодирљивост Вљосе Османи, предсједнице привремених институција привремене скаламерије зване држава Косово, на скопском аеродрому брањена је пиштољем на чело аеродромског службеника.

Пиштољ је, у одбрану њене „државничке части и угледа“, послао њен сународник, Африм Гаши, предсједник Скупштине Сјеверне Македоније. Пиштољ је био напуњен, његов носилац спреман да опали, али кад су стигле македонске „дуге цијеви“ Вљосина надменост и спремност носиоца пиштоља, „гориле“ Сабедина Синанија, спласнули су као лоше умућен шлаг. Тако је званично Скопље, у лицу његовог аеродромског особља, одбранило своју „државничку част“ па је Вљоса прошла као и сви други путници.

Не знам шта је Вљоса све носила у својим париским коферима, али поузадно знам да су јој „кофери“ били и још увијек јесу крцати сном о великоалбанском свијету у којем се за све пита матица – Тирана, и исконском мржњом према свему што је препрека тој илузији. Какво Скопље, Приштина, Београд (ускоро и Подгорица, живи били па видјели) и бакрачи, Вљоса је царица у царству које је, додуше, још увијек на папиру и сновима, али… А од пиштоља до пушке само је један корак лудила.

Главни спонзори Вљосиног хајдуковања више и не крију своје планове: створити и међународно озваничити државу отету од Србије, а онда… нека буде воља народа. А „воља народа“ подразумијева државно омеђавање албанског етничког простора које се протеже и на дјелове Србије, Македоније па и, иако то нико још не помиње, Црне Горе. Али, оно што у својој осионости и надмености Вљоса, Гаши, Синани и остали курти – мурти албански узурпатори не знају и не желе да знају јесте да „сила може све што хоће, али не може докле хоће“! Као и да ратни вихори никада не дувају у планираним правцима и да „у боју љутом, кад се земља тресе, ко зна ко ће живу главу да изнесе“.

Чињеница је да се намножило ратних пиромана и да никада у историји као данас у свијету није било толико неуралгичних тачака спремних да се, планирано или нечијим лудилом, претворе у ратни пожар који се гаси само морем крви. Свијет је опет на прагу новог обрачуна који би, по обиму и снази оружја, лако могао да читаву цивилизацију повуче у амбис нуклеарног обрачуна. А у таквој ситуацији, неопходније, мудрије и цјелисходније је држати прст а не пиштољ на челу. У Вјосину усијану главу то, међутим, не улази. А „вјоса“ се намножило и намножило.

И тако, док ваздух трепери од љетње жеге, трепери и латентан страх да би нечији „пиштољ“ могао и да опали у нечије чело. И онда, кад лудило једном крене, биће то лавина која ће носити све пред собом и коју ништа неће моћи да заустави. Има, међутим, једна историјска лекција коју, изгледа, силници никако да науче: нико од оних који су зажижали велике ратне пожаре из њих су излазили са опекотинама највећег степена и никада нијесу били побједници.

И баш због тога, умјесто пиштоља ваљало би ставити прст на чело и дубоко, дубоко размислити.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: