Умјетност и геополитика: Како се у париским изложбеним просторима односе према ствараоцима поријеклом из Русије

У поплави екскомуникације руских умјетника, усред рата у Украјини, Француска се, мање-више, коректно односи према ствараоцима поријеклом из највеће земље на свијету.

Французи су у огромном броју били констернирани недавном одлуком Националне галерије у Лондону да чувено дјело Едгара Дегаа преименује из „Руске плесачице“ у „Украјинске плесачице“, између осталог и због боја на тракама у коси играчица. У Француској није тако.

У „Атељеу Лимијер“ у Паризу, на примјер, постављена је иновантна изложба остварења Кандинског (до 2. јануара следеће године, о чему су „Новости“ недавно извјестиле репортажом), а Културни центар „Жорж Помпиду – Бобур“ такође се ових дана труди да не мијеша рат и умјетност, као што је то био случај (и још увијек је) у многим земљама, од Италије, преко Хрватске, до Велике Британије, преносе Новости.

У тренутној поставци у Бобуру, традиционално посвећеној модерној и савременој умјетности, у периоду од 1905. године до данашњих дана, која ће трајати до последњих дана децембра, представљено је мноштво руских умјетника. Занимљиво је и како су ствараоци потписани. Наиме, не само да се истиче да су из Русије (што је, на примјер, спортистима забрањено) већ се наводи и чињеница да су из „некадашњег руског царства“, чак и ако су својевремено рођени у Бјелорусији или, на примјер, Молдавији!

Тако уз платно „Плава свиња“, настало између 1909. и 1910, из чувеног периода лучизма или рајонизма, познатог руског умјетника Михаила Ларионова (1881-1964), који је уз руско имао и француско држављанство (стечено 1938) пише да је рођен у Тираспољу, у данашњој Молдавији, „некада руском царству“. Овај град се, иначе, данас налази у русофилском Придњестровљу. Када је ријеч о уметнику, он је одбијао „сабијање“ у академизам и окретао се питорескној поезији из окружења сељана, којима је додавао занимљиве детаље, у веселом хроматском истраживању.

Исто важи и за руску авангардну сликарку Наталију Гончарову (1881-1962), представљену између осталог са сликом „Пијанци“ разиграног ритма, из 1911, рођеном у Нагајеву, у Русији, наравно, такође у „некадашњем руском царству“.

Шта тек рећи за Марка Шагала (1867-1985), за кога се подсјећа да је свијет угледао у Витобску, у Белорусији, уз идентичну напомену да је то својевремено било бивша царска Русија. Уз ову прецизну географију, вреди назначити и то да су сва три поменута умјетника живјела и преминула у Француској.

Да ипак није све тако једноставно, показује и изложба модерних фотографија на 4. спрату Бобура, у оквиру исте поставке савремене умјетности. Ту је приказана чувена „Харковска школа фотографије“ настала почетком седамдесетих година прошлог вијека, када је инжењер и фотографски аматер Борис Михалков, са неколицином истомишљеника, као што су били Јевгениј Павлов, Олег Маљовањи или Олександр Супрун, формирали групу „Времја“ („Време“), кроз коју су уз различите техничке експерименте, као што су двострука експозиција, монтажа, коларизација и ретуш, створили свијет који је одударао од совјетског социјалистичког реализма. Иако је група забрањена 1976. године, то није био крај ове естетске доктрине.

Али, у Француској Харков више није Харков, него Харкив, по украјинском изговору, што се усталило посљедњих мјесеци, па је зато званични назив ове школе у Бобуру сада „Харкивска школа“. Геополитичке аналитичаре и историчаре ових дана на француској телевизији, иначе, водитељи, иначе, ревносно исправљају, ако им се омакне да случајно кажу Харков.

Кијев, иако по украјинском Кијив, још се, некако, провлачи.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: