Умјетност у другом плану: Додјела „Нинове“ награде отворила питања избора жирија и критеријума

Када се, најчешће тек једном до два пута годишње, дигне прашина и културна јавност узбурка због неке књижевне награде, тешко је поверовати да се оне у нашој земљи додељују практично сваког дана – буквално, јер их је, како веле, више но дана у години. Чему онда служи више стотина литерарних признања, ако је и прстију на руци много да би се побројале оне које се заиста „рачунају“, а шта су највећи проблеми са тим „највећим“ наградама?

– Како је књижевност падом комунистичког режима изгубила статус који је имала, награде су остале један од ретких механизама њене значајније присутности у друштву – сматра књижевни критичар Никола Маринковић. – Истовремено, оне награде које успостављају књижевни канон, попут „Нинове“, признања „Бранко Миљковић“ или „Меша Селимовић“, имају и ширу друштвену важност, па се тако створила парадоксална ситуација да, без обзира на превелики број књижевних награда, као да је оних важних и даље премало.

Универзитетски професор, писац и критичар Радивоје Микић слаже се да је сам број награда можда превелик за земљу са овим бројем становника и културним потенцијалом, али истиче да је много већи проблем садржан у питањима: ко су чланови жирија и по којим критеријумима они процењују, а где нису увек у првом плану уметнички критеријуми и књижевна вредност дела.

– У последње време значајна за наш културни живот или оно што је од њега преостало јесте и чињеница да се наше друштво дубоко идеологизовало, и то толико да једна страна у том сукобу жели да у потпуности избрише ону другу, њој супротстављену – наводи Микић. – У ситуацији у којој један део књижевне сцене није ни заступљен, ви тачно можете да знате ко одређену награду никада не може да добије. А таква идеолошка рестрикција није добра за културу овако малог народа. Притом, ми немамо културну политику, и зато се вероватно нигде друго не може десити да аутори бивају онемогућени да делују у интересу сопствене културе.

Др Игор Перишић, књижевни теоретичар и проучавалац историје српске књижевне критике, каже да је највећи проблем то што иза скоро сваке награде стоји одређена интересна или идеолошка група.

– Мени као либералу који нагиње левици веома смета што ове године и „Нинова“ награда, са лево-либералним жиријем, није показала ни минимум слуха за идеолошку отвореност, него је доделила награду једном друштвено-политичком раднику, а не писцу, уз веома мутну клановску позадину такве одлуке.

Док се масмедијска сцена не отвори за књижевну критику и тиме потпомогне у формирању угледних критичарских имена независних од мрвица са клановских столова, мисли Перишић, веома је тешко формирати жири који би професионално био неупитан.

Књижевни критичар Младен Весковић истиче да иако су, квантитативно гледано, књижевност и издаваштво прилично динамични у Србији, уметничке књижевности у медијима и јавном животу заправо нема.

– Она се, по навици и истој матрици скандализације, сезонски ритуално спомене једном годишње, поводом доделе само једне књижевне награде и после тога завлада мук – наводи Весковић. – Као да мимо тих поетичких/идејних сукоба између књижевника о којима се сензационалистички извештава, током остатка године не постоји књижевна сцена. Као да многа од тих дела и бар неколике од других књижевних награда у Србији такође не завређују део медијске пажње и, можда више од свега, мало аналитичнији и зналачкији приступ књижевној уметности.

(Новости)

Прочитајте још:

23 Јан Бонг Џо Хо – Паразит: Филм око њега и око нас

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: