УН морају повратити централну улогу

Аутор: Сергеј Лавров

Самит за будућност у Уједњеним нацијама одржан је последње седмице септембра, током недеље која је, као и обично, у Уједињеним нацијама обележена присуством званичника на највишем нивоу. Идеја да се овај Самит одржи потекла је од генералног секретара УН-а Антонија Гутереша, а Русија је ову идеју прихватила с разумевањем, имајући у виду да УН све дубље тону у кризу и да се нешто мора предузети по овом питању.

Упркос томе што нисмо имали никакве илузије по питању читавог процеса, руски дипломати су искрено и отворено приступили припремама састанка. Заправо је било неколико великих УН догађаја у прошлости који нису успели да одмакну даље од бомбастичних прокламација, које су заборављане одмах пошто су усвајане.

Присетимо се само Миленијумског самита из 2000. године, када је прокламован циљ да се „народи света ослободе од пошасти рата“. Нешто више од две године касније, Сједињене Државе биле су на челу коалиције која је напала Ирак, земљу која тек треба да превазиђе разорне последице овог несмотреног поступка, и све то под смешним изговором и мимо мандата Савета безбедности УН.

Светски самит 2005. године прокламовао је посвећеност успостављању праведног мира у складу са циљевима и начелима Повеље УН. Али, ова света и надахњујућа обавеза није спречила Вашингтон и његове савезнике да осоколе тадашњег вођу Грузије, Михаила Сакашвилија, да покрене оружану агресију против народа Јужне Осетије и руских мировњака 2008. године. Три године касније, НАТО је оркестирао војну интервенцију у Либији која је уништила њену државност и поткопала стабилност суседних земаља и Блиског Истока у целини.

УН на испиту

Велики планови за борбу против сиромаштва и неједнакости усвојени су 2015. године на УН Самиту о одрживом развоју. На крају, испоставило се да су то била празна обећања, оличена у одсуству воље западних земаља да одустану од својих неоколонијалних пракси и исисавања богатстава из остатка света за сопствени рачун. Једноставан увид у статистике нам указује колико је обећања о финансирању развоја Глобалног jуга и трансферу технологија које не штете животној средини заправо испуњено.

Тренутни генерални секретар Уједињених нација, Антонио Гутереш, као и Кофи Анан и Бан Ки-Mун пре њега, изнео је предлог ове иницијативе под геслом да је потребан нови почетак и ресетовање глобалне сарадње. Ово је дивна идеја. Ко се не би сложио?

Али о каквој глобалној сарадњи можемо да говоримо када је Запад погазио све оне стожерне вредности глобализације о којима смо слушали толико година. Сва та реторика је осмишљена тако да нас убеди да ће Запад свима обезбедити подједнак приступ добрима модерне цивилизације. Где је неповредивост својине, претпоставка невиности, слобода говора, приступ информацијама, правична тржишна конкуренција и неповредивост правила?

Како можемо говорити о глобалној сарадњи када су западне земље објавиле рат санкцијама против више од половине, ако не већ против већине, земаља света, и када је долар, иначе представљан као средство које ће служити на добробит читавог човечанства, постао најобичнија батина?

Трговачка блокада Кубе је на снази већ више од шездесет година, иако преовлађујућа већина земаља ради на томе да се та блокада уклони. У настојању да оствари свој ефемерни циљ и очува доминацију, Вашингтон блокира логичне напоре Светске трговинске организације да реши све несугласице и реформише Бретонвудске институције, чије структуре више не оличавају однос снага у глобалној економији и финансијама. Понашање Запада у овој области показује да се Сједињене Државе и њени сателити једноставно плаше поштеног надметања.

Сада смо дошли до тренутка у коме Запад жели да инструментализује Уједињене нације за остварење сопствених циљева. Самит за будућност нам је показао да је све више покушаја да се наруше међудржавни темељи Уједињених нација. Прекопотребну реформу Секретаријата УН, где кључне позиције држе или „наслеђују“ представници западне мањине, управо они ометају.

Пошто је чак и Генерални секретар УН почео да говори о потреби за ресетовањем глобалне сарадње, онда би Секретаријат УН требало да заступа уједначавање идеја и компромисе уместо да смишља оправдања за наметање прозападних наратива у подухватима УН.

Није касно удахнути нови живот Уједињеним нацијама. Али то се не може остварити кроз залуђујуће самите и декларације, већ кроз враћање поверења у институције на темељима принципа Повеље која заговара једнакост свих суверених земаља. Ово, досад, није случај.

Поверење у УН је минирано, нарочито настојањима Запада да се оформе институције подложне контроли и ограничењима, а којим би се заобишле УН у процесу решавања обзиљних и, чак, судбоносних питања. Ту спадају и регулисање интернета и законски оквир за технологију која ради на бази вештачке интелигенције. Ова питања могу имати одлучујући утицај на будућност човечанства, и зато им се мора приступити на основама универзалности, без дискриминације или настојања да се оствари једнострана предност.

Ово значи да мора постојати отворена расправа међу свим чланицама Уједињених нација, а не процес налик овом у оквиру ког је осмишљен Пакт за будућност – без иједне пленарне седнице којој би присуствовале све земље и под стриктном контролом западних креатора. Резултат је у томе што се и овај новопечени пакт придружио некрополису лепо срочених англофоних декларација. Иако неко може рећи да је то тужно, то је судбина свих „производа“ оваквих глобалних самита.

Мир и сигурност

Ситуација није ништа боља када се узме у обзир испуњавање обавеза из резолуција Савета безбеднсоти УН, које су према Повељи УН, обавезујући за све државе-чланице. Сви смо видели саботирање одлука о решавању Косовског проблема и Дејтонског споразума у Босни и Херцеговини. Најупечатљивији пример остају консензуалне резолуције о успостављању независне Државе Палестине, која би постојала поред Израела у миру и сигурности – и које се игноришу скоро осамдесет година.

Нема начина да се правдају акти тероризма који су се одиграли 7. октобра 2023. против Израелаца. Ипак, свако ко има имало саосећања је очекивано бесан због чињенице да се овом трагедијом правда колективно кажњавање палестинског народа, које је прерасло у хуманитарну катастрофу без преседана.

Убиство цивила америчким оружјем мора одмах бити обустављено. Хуманитарна помоћ мора несметано доћи до Газе, а локална инфраструктура се мора обновити. И најважније: Палестинцима мора бити гарантовано остварење легитимног права на самоопредељење и допуштено – не само на речима, него и на делима, на терену – да изграде територијално кохерентну и одрживу државу у оквирима граница из 1967. са Источним Јерусалимом као главним градом.

Још један недопустив пример примене терористичких метода да би се остварио политички циљ је нељудски напад на Либан, где су цивилни уређаји претворени у смртоносна оружја. Овај злочин мора одмах бити истражен. Али чак и сада, не можемо да превидимо безбројна медијска извештавања, укључујући медије из Европе и САД, који указују на умешаност Вашингтона или бар на то да су били упознати са припремама овог терористичког напада.

Сви знамо да ће Американци негирати укљученост и да ће учинити све да заташкају доказе. Заправо, баш су ово учинили као одговор на необориве доказе о њиховој умешаности у терористички напад на гасовод „Северни ток“. Гле, управо су ови гасоводи били симбол те „глобалне кооперације“ о којој сања Генерални секретар УН. Запад је такође одговоран за скривање истине о бројним другим страшним злочинима, укључујући ту и крваву провокацију у кијевском предграђу Буча у априлу 2022, као и серију тровања руских грађана у Британији и Немачкој.

Секретаријат УН се не може дистанцирати од настојања да се установи истина у ситуацијама које имају директног утицаја на глобалну сигурност и мора се стриктно повиновати члану 100. Повеље УН, настојећи да дела непристрасно и да одоли искушењу да ради за рачун појединих земаља, нарочито оних које уместо да позивају на глобалну кооперацију отворено описују свет кроз метафору о џунгли и башти или пореде свет са демократским столом постављеним за вечеру, у коме има и оних који су на менију.

Морамо евоцирати и дела оних који позивају остатак света да игра по њиховим правилима. Инвазија на Авганистан и неславно двадесетогодишње присуство добро познате коалиције у Авганистану, пропраћено је појавом Ал Каиде. Настанак ИСИС-а директно је произишао из напада на Ирак. Почетак рата у Сирији породио је Џабхат Ал Нусра покрет (сада познат као Хајат Тахрир ал-Шам).

И данас западна коалиција наставља са ударима по сиријској територији, што де факто служи као инспирација кијевском режиму да спроводи исте терористичке нападе на руске области, циљајући цивиле и цивилну инфраструктуру. Узгред буди речено, управо Запад подржава ове нападе. Чак и у Сирији, режим Владимира Зеленског ради са Сједињеним Државама на обуци Хајат Тахрир ал-Шам терориста у области технологије производње беспилотних летилица, не би ли се напослетку супротставили војсци Руске Федерације у Сиријској Арапској Републици.

Уништење Либије од стране Запада развалило је брану тероризму у области Сахаре и Сахела и отворило је пут милионима илегалних миграната у Европу. Апелујемо на све који се брину о будућности својих земаља и својих народа да буду нарочито опрезни у погледу нових беспризорних подухвата оних који су управо осмислили ова правила.

Политичка убиства, налик онима која су спроведена 31. јула у Техерану и 27. септембра у Бејруту, изазивају велику забринутост с наше стране. Када је Израел покренуо копнену инвазију на Либан у раним часовима првог октобра, Сједињене Државе нису овај акт агресије против суверене нације осудиле на било који начин. Стога, Вашингтон је де факто охрабрио свог блискоистичног савезника да прошири зону борбе.

Трагични и неприхватљиви развој догађаја у арапско-израелском сукобу, у Либану, Јемену, у водама Црвеног мора и у Аденском заливу, у Судану и другим жариштима у Африци сведоче о непорецивој чињеници: безбедност или мора бити једнака и недељива за све, или не може бити безбедности за било кога.

Већ годинама, Русија настоји да натера Вашинтон, Лондон и Брисел, који су потпуно прожети својим комплексима о изузетности и недодирљивости, да разумеју ову наизглед једноставну чњеницу у контексту европске безбедности. Иако су западне земље испрва обећале да неће бити проширења НАТО, и иако су 1999. и 2010. потписале званична документа са самита ОЕБС-а обавезујући се да неће своју сигурност градити на штету других, НАТО заправо спроводи геополитичку и војну експанзију у Европи већ три деценије, настојећи да оснажи своје позиције у Закавказју и Средњој Азији, стварајући тиме директну претњу нашој земљи.

Данас, иста ситуација се дешава у Пацифичком региону, где се инфраструктура НАТО-а пузећи шири и где се стварају политички блокови усмерени против Народне Републике Кине и Русије, истовремено поткопавајући инклузивну безбедносну архитектуру која се креира под окриљем АСЕАН-а.

Истовремено, Запад не само да не успева да стреми ка глобалној сарадњи на коју позива генерални Секретар УН, него у својим доктринарним документима отворено и оштро оптужује Русију, Кину, Белорусију, Демократску Народну Републику Кореју и Иран да представљају претњу западној доминацији. Ту је објављен циљ стратешког уништења Русије, као што су Лондон и Вашингтон планирали у мају 1945, када су, пре краја Другог светског рата, развили план „Операција Незамисливо“ да униште Совјетски Савез.

Примарни узроци

Средином 20. века, англосаксонски стратези су скривали своје агресивне планове. Данас више не крију своје намере. Досад, њихова стратегија била је да се порази Русија посредством нелегалног и суштински неонацистичког кијевског режима као проксија.

Докази су свуда. Кијев је агресивно промовисао и наставља да пропагира неонацистички етос, да преправља историју Другог светског рата и негује националистичке сентименте у великим деловима украјинског друштва, упињући се да одржи сећање на нацисте и њихове слуге. Постоје очигледни примери директног преузимања нацистичких симбола.

Такође је битно имати на уму да су злочине, који су током дугих година чињени, спроводили нерегуларни добровољачки батаљони настали од наследника идеологије украјинског национализма. Чак и она међународна тела која повлађују Кијеву, укључујући Високог комесара за људска права УН, нису могли да ћуте о њиховим зверствима.

Украјина је постала терористичка земља, која је терорисала своје становништво и становништво ван њених граница, током претходних десет година. Упркос томе, Запад је дозволио кијевској хунти да чини како им је воља, стављајући им на располагање огромна средства.

Треба имати ово у виду када председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен тврди да Украјина брани вредности које баштини Европска унија. Председник Европског савета Шарл Мишел такође повлачи паралеле између Украјине и европских вредности. Оваква признања тешко да могу бити интрепретирана другачије, до као манифестације дубоко укорењеног нацизма европске политичке класе, која је на ивици да се лансира у несмотрену и самоубиствену антируску авантуру.

Има ли икакве сврхе расправљати о апсурдима и опасностима покушаја да се „води рат до победе“ против нуклеарне силе као што је Русија? Једнако су апсурдне мантре западних господара Кијева о непостојању алтернативе злогласној формули Зеленског. Покушавајући да се држи овог пропалог ултиматума, Запад нема ни зрно нелагоде када се позива на Повељу УН и захтева да се осигура територијални интегритет Украјине.

Подсетимо да први члан Повеље УН прокламује обавезу да се поштује принцип једнаких права и самоопредељења народа, који је служио као правни основ за процес деколонизације (који се, и даље, мора спровести до краја, упркос отпору који пружају Французи, Британци и друге бивше колонијалне силе).

Године 1970, Генерална скупштина УН усвојила је Декларацију о принципима међународног права, која констатује да се територијални интегритет земље мора поштовати онда када владе тих земаља поштују право народа на самоопредељење и стога представљају читаво становништво које живи унутар граница одређене територије.

Ово је била једногласна одлука Генералне скупштине након много година напорних преговора. Нема потребе доказивати да украјински неонацисти, који су приграбили власт у Кијеву након крвавог државног удара у фебруару 2014. уз подршку САД и њених савезника, нису и не представљају руски народ Крима, Донбаса и Новорусије.

Западни лидери, који опсесивно користе сваку прилику да се позову на људска права, сумњиво су тихи када се ради о овим расистичким политикама њихових кијевских клијената. Због такве заборавности, хајде да се присетимо још једне обавезе садржане у првом члану Повеље УН, која подразумева да се права и основне слободе сваке особе морају поштовати, без обзира на расу, пол, језик или религију.

Права Руса и других народности које су везане за руску културу, све су више и више сузбијана након државног удара у Кијеву. Руски језик стављен је ван закона у свим сферама живота у Украјини, укључујући образовање, медије, уметност, културу и свакодневни живот. Недавно је усвојен закон којим је забрањена канонска Украјинска православна црква. Кијевски режим води рат против свега што је везано за „руски свет“. Рускоговорећи грађани су најдискриминисанија група у Украјини годинама уназад. Узимајући ово у обзир, позиви Зеленског на Повељу УН су фарса.

Нечувена кршења права Руса која су гарантована Повељом УН, заједно са претњом безбедности Русије, и целе Европе, коју спроводи кијевски режим и сви они који покушавају да угурају Украјину у НАТО, примарни су узрок украјинске кризе. Руска специјална војна операција усмерена је на уклањање ових претњи, са циљем да заштити своју безбедност и садашњост и будућност људи на њиховој дедовини.

Ценимо искрене напоре, и најбоље намере, наших бројних партнера да подстакну инцијативе о посредовању. Поштујемо њихову конструктивност и фокус на постизање резултата, опречно формули Зеленског која је ћорсокак. Ипак, молимо наше пријатеље да у целости узму у обзир чињенице које су горе наведене, и које су заправо довеле до тренутне ситуације.

Праведан мир заснован на Повељи УН не може бити постигнут, уколико се претходно ови узроци не уклоне. Реалистичан план изложио је председник Путин 14. јуна 2024. године. Шеф руске државе уверљиво је демонстрирао добру вољу Русије да се остваре испреговарана решења, чије су изгледе за спровођење уништили Кијев и њихови патрони, у државном удару 2014, и потапањем Минских споразума 2015. и Истанбулских споразума 2022. године.

Праведнији међународни поредак

Невиђено арогантна и агресивна политика Запада према Русији не само да је закочила идеју о глобалној сарадњи коју заговара Генерални секретар УН, него је и зауставила функционисање система глобалне управе, укључујући и Савет безбедности УН. То није био наш избор и не можемо бити позвани на одговорност за последице ове опасне политике. Ипак, све земље ће осетити тешке последице овакве политике, осим ако се Запад одмах не заустави.

Глобалној већини је јасно да сукобљавање и хегемонизам не могу решити нити један глобални проблем. Тиме се само вештачки кочи обликовање мултиполарног света, који би био заснован на једнаким правима свих нација, великих и малих, поштовању вредности појединаца, вредностима мушкараца и жена и правима нација да самостално одаберу сопствену будућност. Ови принципи зацртани су Повељом УН, као и принципи немешања у унутрашње послове суверених држава, што су САД и њихови сателити одбили да потврде када се гласало о пакту на Самиту за будућност, на срамоту чланица Уједињених нација.

У свом обраћању четвртом Евроазијском форуму жена, 18. септембра 2024, председник Путин је нагласио важност јединства у погледу залагања за одрживи развој и универзалну безбедност. Невероватно сложена питања, са којима се човечанство суочава, могу бити решена једино на основама уважавања међусобних интереса. Запад мора увидети истину и напустити своју неоколонијалну праксу.

Глобални југ и Исток дижу свој глас и објављују своје право на свеобухватно учешће у доношењу одлука о читавом низу питања на међународној агенди. Ово постаје све важније данас када Запад доследно уништава глобализацијски модел који је сам створио.

Улога међудржавних асоцијалција јача у Азији, Африци и Латинској Америци. Оне обухватају Шангајску организацију за сарадњу, Евроазијску економску унију, Афричку унију, Заједницу латиноамеричких и карипских земаља, Арапску лигу, Савез земаља Југоисточне Азије и бројне друге организације.

Структуре регионалне интеграције развијају везе између себе и са глобалном групом БРИКС, која нуди услове за хармонизацију механизама међусобно корисне сарадње и развоја који нису изложени спољним негативним утицајима и диктатима. Ови објективни процеси морају бити узети у обзир у оквирима подухвата групе Г20, где Г7 не може више да води главну реч.

Евроазијска безбедносна архитектура

Данашњи свет мора да потражи боље начине да осигура безбедност у разним регионима, нарочито имајући у виду несрећне евроатлантске безбедносне моделе, које је Запад инструментализовао за своје експанзионистичке циљеве. Од суштинског је значаја да научимо ову лекцију.

Русија је покренула иницијативу да се изгради инклузивна архитекура једнаке и недељиве безбедности у Евроазији. Отворена је за све земље и организације на нашем заједничком континенту, које су вољне да заједно раде на међусобно прихватљивим решењима, ослањајући се на међуповезаност и природне компетитивне предности нашег заједничког евроазијског простора. Током 31. октобра и првог новембра Минск ће бити домаћин међународне конференције посвећене овој теми.

Успостављање простора једнаке и недељиве безбедности у Евроазији кључно је услед укупних процеса који се одвијају у овом макро-региону. Не само да је заоштравање на плану војно-политичке ситуације, којим је политиком колективног Запада поткопан суверен развој водећих сила континента, неприхватљиво за евроазијске државе.

Чињеница је да растући ризик од тога да локалне тензије прерасту у веће регионалне конфликте доводи у питање даљи развој читаве Евроазије, који је главни подстрекач глобалног економског развоја. Решавање питања безбедности неопходан је услов даљег динамичног развоја земаља континента и откључавања потенцијала мултилатералних пројеката.

Наша инцијатива заснована је на разумевању потребе да државе и мултилатералне организације Евроазије преузму одговорност за обезбеђивање сопствене безбедности, према формули „евроазијска решења за евроазијске проблеме“. Стога, стратешки циљ архитектуре коју предлажемо позива на то да постојеће несугласице на континетну решавају саме евроазијске земље, спречавајући конфликте у будућности и отклањајући дестабилизујуће војно присуство спољних сила у Евроазији.

Сигурни смо да ће све државе заинтересоване за постизање дугорочне војнополитичке стабилности радо удружити своје напоре не би ли се позабавиле безбедносним питањима на темељима координисаног приступа.

Према нашем мишљењу, постизање економског раста, друштвеног прогреса, интеграција и међусобно корисне сарадње, те адресирање заједничких проблема, интегрални су делови процеса постизања евроазијске сигурности.

Истовремено, нисмо за одсецање или искључивање европских држава из овог дијалога, под условом да су искрено заинтересовани и нису укључени у било какве штетне акције против било које друге државе Евроазије, континента који се простире од Лисабона до Владивостока и од Москве до Ријада, Њу Делхија, Пекинга и Џакарте.

Реформа Савета безбедности

Прошлог јула, на предлог Русије, Савет безбедности одржао је отворене дебате о изградњи правичнијег и стабилнијег светског поретка. Верујемо да је важно да се ова дискусија настави на Уједињеним нацијама и на другим форумима. Такође, очигледно нам је да би равноправнији светски поредак безусловно подразумевао повећано присуство земаља Глобалног југа и Истока у Савету безбедности, односно земаља Африке, Азије и Латинске Америке.

Потврдили смо поново своју позицију подршке Бразилу и Индији, и, под условом да се позитивне одлуке постигну унутар добро познатих инцијатива, Афричкој унији. Истовремено, наравно, не може бити говора о додатним местима за западне земље и њихове савезнике, који су већ превише заступљени у Савету безбедности. Ово не би имало смисла, и било би одвећ апсурдно.

Наравно, има оних чија се визија правичности разликује од онога у шта ми верујемо. Многи су вагали своје предлоге о реформисању Савета безбедности. Антонио Гутереш је изненадио многе, рекавши да Европа има претерану заступљеност у овом телу, пошто су Француска, Уједињено Краљевство и Русија сталне чланице. Ова геополитичка визија не само да није у складу са данашњом реалношћу, већ је заправо у контрасту према овој реалности, нарочито пошто се Уједињено Краљевство повукло из ЕУ, док је Русија одбила да се интегриште у евроатлантске и паневропске пројекте.

***

Маја 2025. године обележићемо 80. годишњицу победе у Другом светском рату, током ког су десетине милиона људи, укључујући двадесет и седам милиона народа различитог етничког порекла из Совјетског Савеза, пали, као жртве геноцидне политике Трећег Рајха. Такви злочини не застаревају, као што нема ни моралног оправдавања за било кога ко покушава да оправда нацистичке тлачитеље, сараднике и њихове тренутне наследнике у Украјини, у балтичким земљама, Канади и другим земљама.

Међународна заједница се данас поново суочава са огроминм изазовима, као што је и за време Другог светског рата, који захтевају уједињене напоре, а не конфронтацију и тежњу за глобалном доминацијом. Русија ће се увек залагати за заједничке напоре, истину и владавину права, мир и сарадњу у интересу оживљавања идеала које су поставили очеви оснивачи Уједињених нација.

Ово је циљ Групе пријатеља за одбрану Повеље Уједињених нација, која је формирана на предлог Венецуеле. Циљеви и принципи Повеље остају потпуно релевантни. Начелни принцип је да сви, без изузетака, морају поштовати њене принципе, не селективно, да бирају са менија, већ узимајући у обзир целост и испреплетеност одредби унутар Повеље, укључујући и принцип суверене једнакости међу државама.

Тек тада, радећи на поштеној уједначености легитимних националних интереса између свих земаља, можемо оживети оно што је сврха Уједињених нација прокламована у њеној Повељи: „да постану средиште за усклађивање акција предузетих ради постизања ових зајендичких циљева“.

Извор: globalaffairs.ru

Превод: Тиосав Пурић/Нови Стандард

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: