Унеређени симболи: Грб на копљу, барјак у буњишту

Рашомонијада око скидања крста, који је 127. година  био на врху Сахат куле у Подгорици и постављен у доба књаза Николе Првог Петровића, као симбол ослобођења Подгорице од четверовјековног турског ропства, се наставља.

Тај симбол на Сахат кули, који је  несметано егзистирао у временима политичких режима Петровића, Карађорђевића и Јосипа Броза, као и окупатора: Аустроугара, Италијана и Њемаца, сигурно неће бити враћен на своје мјесто- јер је актуелна црногорска власт очигледно уцијењена дуговима из прошлости, и то етничке и вјерске природе.

Дакако, ради се о дуговима насталим у вријеме референдума 2006. када се црногорска власт трговала и с црном ђаволом, мислећи да га може превеслати.

Рифат Растодер – пионир дрпања црногорског грба

Ипак, то етничко надгорњавање је почело далеко прије референдума, који је био својеврсна шовинистичка моба усмјерена против већинског православног становништва Црне Горе.

Тачније, против Срба и Црногораца- који су били за опстанак државне заједнице јер је она била солидни гарант колективне безбједности православног народа који живи на том подручју.

Елем, како је у том периоду етничка трговина била и у области симбола, то ћемо се темељније осврнути на ту тему, а потом- погледати резултате те приче.     

Наиме, пионир корекције државних знамења Црне Горе је политичар Рифат Растодер, а то се десило када био на функцији потпредсједника „грађанске“ Социјалдемократске партије. СДП је тада била у власти с ДПС- ом, а Рифат Растодер високи државни функционер, чак- потпредсједник парламента Црне Горе.  

И тако, 29.7. 2004. године медији у Црној Гори и Србији су пренијели “информативну бомбу” следеће садржине:

“Потпредседник црногорског парламента Рифат Растодер оскрнавио је црногорски грб, који виси на зиду у његовом кабинету, тако што је са грба откинуо скиптар, шар, круну и крст!”

Растодер је свој поступак објаснио жељом да се избришу „вјерска обележја“ са државних симбола Црне Горе, тврдећи да она „вријеђају житеље Црне Горе муслиманске националности”, Нема спора, то мишљење представља легитиман политички став.

Ипак, на другој страни, манифестација тога става, у виду екцеса, односно Растодеровог дрпања елемената црногорског грба, има исту симболичку снагу и поруку као, рецимо, екцес појединаца који су 1918. године на Цетињу, наводно, “газили црногорски барјак.”  И то је интересантна паралела, на коју ћемо се осврнути.

Двострука игра СДП- а, бошњачко и црногорско крило

Наиме, партијске колеге Рифата Растодера, које су се на сваком кораку јавно пренемагале због тога екцеса из 1918. године, писнути нису смјеле што им је послије 86. година од тог догађаја- 2004. године- високи партијски функционер, и то пред носом- у наступу политичког екстремизма и вјерског бијеса, унередио црногорска знамења.

Испада да је нечасни поступак Растодера имао и своју позитивну страну, јер је разоткрио систем дволичног политичког функционисања СДП- а, као странке која није грађанска, већ двонационална,  бошњачко- црногорска политичка организација у којој очигледно тињају етничка противурјечја.

Нема сумње да је бошњачки дио СДП- а бар двије деценије с уживањем пратио како црногорско крило те партије политички раби „гажење црногорске заставе“ из далеке 1918. године. А потом, све то генерализује- убјеђујући јавност да су то „урадили сви Cрби, који мрзе све црногорско“, с очигледном намјером- прављења вјештачких подјела унутар православног народа.

На другој страни, тај исти  бошњачки сегмент СДП-а је сигурно с истим уживањем посматрао беспомоћност црногорског крила сопствене партије, које није смјело нечасни поступак Рифата Растодера осудити, а камоли генерализовати, те тврдити да су таквом унеређивању црногорских симбола скони „сви Бошњаци, jeр мрзе све црногорско“.

Растодеров испад је пластично показао морално посртање црногорског крила СДП и довео до апсурда све њихове нечасне генерализације. Јер, за било какав инцидент из прошлости или садашњости не могу бити криви- „сви Срби“ или „сви Бошњаци“, већ се одговорност увијек персонализује.      

То лутање, слабост и непринципјелност, су најбоље продемонстрирали тиме што су и поред Растодеровог екцеса, имали образа да у серијалу Божићни устанак опет рабе наводно „гажење заставе“, мада је свима јасно да нису могли бољег глумца за то „гажење црногорске заставе“ наћи од Рифата Растодера, коме такве ствари бастају.

Монтенегро кодифатори у акцији

Послије тога знаковитог екцеса дошао је референдум, а потом и усвајање нових државних симбола Црне Горе. Идеална прилика да се црногорски грб обрсти по идеји Растодера, а све демократски и грађански, дабоме. Ипак, није се то десило.

Озваничено је рјешења новог грба, заставе и химне, не осврћући се на факт да је, према резултатима анкете подгоричке Побједе, против таквих рјешења било 56 одсто грађана Црне Горе. 

Режим је тада, против воље православног становништва, позлатио традиционалног бијелог двоглавог орла на грбу Црне Горе, а потом избацио традиционалну тробојку и усвојио државну заставу којој је као основа послужио алај барјак.

Да се подсјетимо, споменути алај барјак је црногорска ратна застава- која предстаља симбол борбе против Турака и турске окупације. Самим тим, томе барјаку је мјесто било у Војсци Црне Горе.

Мора се рећи да је оргинални црногорски алај барјак, с двоглавим бијелим орлом у полету,  на црвеној подлози заиста био таличан од момента када је усвојен, а то је било 1858. године.

Те година је усвојена и титула алај- барјактара црногорске војске. Први алај- барјактар је био Машо Мијатов Кустудија,  из племена Његуши, који је алај- барјак носио у чувеној бици на Граховцу, која се одиграла од 28. априла до 1. маја 1858. године, гдје су Турци страшно поражени.

Наиме, у тој бици Турци су имали преко 6.000 мртвих и рањених војника, главу је изгубио бригадни генерал Кадри- паша, а турски војсковођа, дивизијски генерал Хусеин- паша је осрамоћен завршио на војном суду у Цариграду.

Под тим славним барјаком је ослобођен Никшић и Подгорица послије четверовјековног турског ропства. Потом дјелови Санџака и Метохије, па чак и Скадар.

И шта се десило? Приликом усвајања нових државних симбола, скоројевићи из суверенистичког круга су из непознатих разлога унередили грб Црне Горе, тиме што су позлатили двоглавог бијелог орла у полету, а потом унередили алај- барјак аплицирањем таквог накарадног грба на њега.

А кад су усвојили такве симболе, одједном је испало да је 56 одсто грађана који су били против тих рјешења- непријатељи Црне Горе?! 
Да лудост тих болесних кодификација знамења буде већа, постарале су се вође Бошњака и Албанаца у Црној Гори које су подржале усвајање тих симбола.

Брутална трговина државним знамењима

Седам година послије референдума, тачније 17.3.2013. године, подгоричке Вијести су објавиле текст под насловом: „Хусовић: Монархистичка и једновјерска обиљежја у грбу ЦГ треба мијењати.“ Предсједник Бошњачке странке Рафет Хусовић је тада тражио да се  на грб Црне Горе ставе исламски симболи, а да се монархистичка обиљежја уклоне.

Тада смо од Хусовића сазнали да су садашњи државни симболи Црне Горе привремени, те да су за њихово изгласавање вође мањинских народа као контрауслугу- добили чврсто обећање да ће они бити промијењени у складу с њиховим жељама. Укратко, радило се о бруталној трговини државним знамењима.

На предлог Бошњачке странке осврнула се одмах и „грађанска“ Социјалдемократска партија, а 23.3.2013. њен посланик Џавид Шабовић  изјавио слeдеће:   

„Бошњачка странка мисли да на заставу треба додавати исламска вјерска обиљежја, док ја сматрам да је са заставе довољно уклонити хришћанске симболе, тако би она постала застава грађанске Црне Горе.“ Црногорско крило СДП-а је на овај предлог Шабовића одговорило муком, покривши се ушима, као и у случају испада Растодера 2004. године.

Премијер Ђукановић, главни трговац у вези државних знамења, је озвучени предлог Хусовића оцијенио као легитиман, и упутио БС на уставну процедуру.

Социјалдемократа Џевад Шабовић је побијеснио од те изјаве Ђукановића, оцијенио је као неозбиљну, те га подсјетио на следеће: „Обећања су била другачија, тада се говорило да ће се покренути иницијатива како би се симболи уподобили да одговарају свима у Црној Гори. Aко желимо да сви доживљавамо заставу као своју, она се мора промијенити!“

Грб се може „очистити“, а све по Уставу

Да се радило о озбиљном лицитирању, и суштински поганој трговини иза леђа јавности, најбоље свједочи Устав Црне Горе.

Укратко, заштићена је позлаћеност двоглавог орла и црвена боја заставе, и више ништа. Као што се види, скиптар, шар, круна и крст на грбу нису заштићени Уставом. Они се могу скинути с грба простом парламентарном већином,  и то је оно што тражи бошњачко крило СДП, али и БС.

Осим тога, на грбу није заштићено да је двоглави орао у полету, нити да је лав у покрету с подигнутим репом. Тако да је могуће орлу скупити крила, па чак га окренути наопако, лаву подвити реп и окренути га на леђа. Тачније, нема те перверзије која се не може направити. И то се зове- заштићени симболи?!

ДПС функционери легализовали заставе Албаније и Турске у Црној Гори

Док су лакомислени православни суверенисти размишљали да ли да коригују црногорска знамења у складу с обећањима која су дали мањинским народима, политички живот симбола је кренуо необичним путем.

Годину дана прије наведних предлога Бошњака из БС и СДП, десило се необично, „екцесно понашање“ бошњачких функционера, гле чуда-  из Ђукановићевог ДПС.

Наиме, подгорички дневни лист Дан је 10. фебруара 2012. објавио текст с насловом „Калач са заставом Турске, Цунгу поред албанске“, у којем је наведено да је „током информативне емисије једне црногорске телeвизије приказан снимак кабинетa Нусрета Калача, предсједникa општине Рожаје и чланa предсједништва ДПС-а, са турском заставом у позадини“.

У тексту се каже: „Предсједник општине Рожаје и члан предсједништва ДПС-а Нусрет Калач у свом кабинету истиче државну заставу Републике Турске, иако закон не дозвољава истицање симбола других држава у просторијама органа државе Црне Горе.“

Осим тога, у истом чланку су објављене фотографије гдје Назиф Цунгу, предсједник улцињске општине, и лидер Нове демократске снаге ФОРЦА – у свом кабинету држи заставу Албаније.

Пропратни текст је био следећи: „На фотографијама са састанка Назифа Цунгуа са помоћником министра Зораном Беговићем од 1. децембра прошле године и директором Дирекције за саобраћај Веселином Грбовићем 16.новембра прошле године у позадини се виде заставе Црне Горе и Албаније.“

ДАН је објавио и фотографије  посланика ДПС-а Љуиђа Шкреље, који је у септембру 2011. био у  сали Скупштине општине Улцињ, у којој се јасно виде заставе Црне Горе и застава Албаније.

Из ових примјера се види да је истицање турске заставе у Црној Гори, и то у службеним просторијама, увео у политичку праксу високи функционер ДПС-а Нусрет Калач.

На другој страни,  посланик ДПС-а Љуиђ Шкреља, високи функционер ДПС-а Веселин Грбовић, као и помоћник министра Зоран Беговић су својим нереаговањем у Улцињу фактички аминовали коришћење албанске заставе у Црној Гори.

Управо зато, може се с великом дозом увјерености рећи да је Ђукановићев ДПС преко својих функционера увео и легализовао коришћење државних застава Албаније и Турске у Црној Гори.

Бошњачка странка са бошњачким и турским заставама

Како је ДПС функционер Нусрет Калач легализовао државну заставу Турске, та пракса је добила пуни  замах и у другим партијама. Тако се 17. 05. 2014. године  на порталу РТЦГ појавио текст с насловом: „На предизборним скуповима турске заставе“, гдје пише следеће:

„Бошњачка странка на предизборним скуповима у Рожајама не истиче државну, већ само националне и турске заставе, што је био случај и пред парламентарне изворе. Из БС-а су казали да поштују вољу чланства о заставама.“

Подгоричке вијести су, исти догађај пренијели под насловом: „На скуповима Бошњачке странке заставе друге државе: Дража турска од државне!“

Из медијског тима Бошњачке странке су „објаснили“ Вијестима да истицање националних симбола није њихова препорука, већ воља чланства, те нагласили следеће: “У том смјеру смо допустили да свако, сходно свом убјеђењу, носи обиљежја…”.

Мусолинијеве границе посред Црне Горе

У складу с Мусолинијевим границама, подно зидина Старог града у Улцињу је 28. 06. 2014. године одржан 16. избор за Мис Албаније, а за најљепшу Албанку изабрана Аниса Петрела (19) из Тиране.

Пет мјесеци касније, 28. новембра 2014. у Црној Гори је прослављен Дан заставе и Дан проглашења независности Албаније. У оквиру свечаности је од зграде Општине Улцињ па до Скадра истрчан традиционални “Маратон независности”, а у Великој сали Центра за културу концерт филхармонијског оркестра из Тиране.

Подгоричке Вијести су поводом тога празника објавиле текст под насловом „Албански национални празник прослављен у Тузима и Улцињу“, те примјетиле да су „на згради Општине Улцињ истакнуте државне заставе двије сусједне земље”, тачније – Албаније и Косова?!

У истом тексту наведено је да на тај „свијетли дан“ ученици Гимназије „25. мај“ у Тузима “нијесу  дозволили да се одржи настава”, a потом констатовaно следеће- „ученици су на школи истакли више застава Албаније“, a на објављеним фотографијама се „не види застава Црне Горе“!

Гимназија у Тузима се спомиње и наредне године, у контексту прславе побједе фудбалске репрезентације Албаније над Јерменијом у Јеревану. Тако је 12.10.2015.  црногорски портал ЦДМ објавио текст с насловом  „Гимназијалци у Тузима прославили побједу Албаније“.
Уз тврдњу да „ученици албански националности нијесу дозвољавали да се одржи настава“, постоване су фотографије с прославе у Тузима и беспомоћно констатовано- „да су ученици испред и у ходнику школе развили заставе Албаније, као и заставу Косова.“

Велика Албанија на Румији

Та демонстрација силе албанских политичких посленика је давно изашла из оквира Улциња и Тузи, гдје Албанци чине етничку већину. Она се помјерила према Бару, иако у тој општини Албанци чине мање од 6. одсто грађана.

Рецимо, црногорски медији су прије четири мјесеца пренијели информацију да су Албанци овогодишњи Дан независности Црне Горе прославили изнад Бара, без иједне државне заставе Црне Горе, али са бројним заставама Албаније.

Тако се истиче да је 21. маја ове, 2017 године. “већа група Албанаца, међу којима је било и оних у маскирним униформама и са наоружањем, окупила се у својеврсни војни камп на врху планине Румије, изнад Бара”.

Додатна информација је била оваква: “Планинарско друштво “Румија” из Улциња је уз албанска национална обиљежја, на Дан независности Црне Горе, организовало поход на врх Румије гдје су су одржана традиционална такмичења у спортским дисциплинама.

На врху планине окупило се око сто планинара, махом из Улциња, а неки су носили заставе Албаније, мајице са обиљежјима тзв. “Природне Албаније” али и маскирне униформе и ножеве.

Међу учесницима похода на Румију били су и градоначелник Улциња Назиф Цунгу и познати НВО активиста Џемал Перовић, који је и члан планинарског друштва.”

Пет дана касније 26.5.2017. медији су пренијели информацију да је се на цркви Свете Тројице на Румији завијорила застава Албаније, која је потом уклоњена.

Нема сумње, сви ови догађаји око Румије су показали само једно- Тирани у току јела расте апетит! И опет, некада горди православни суверенисти на све то- ћуте, јер им је из Тиране речено: „Албанци су вам поклонили државу, као и улазак у НАТО, тако да- имате неке дугове према Албанцима!“ 

Лавови подвијеног репа

Све ове идентитетске баханалије имају једно интересантно правило. Наиме, док се функционери владајућег ДПС-а снисходљиво односе према заставама Турске, Албаније и Косова, па и машу њима, истовремено показују отворени анимозитет према заставама и обиљежјима других држава, рецимо: Русије, Србије и Грчке.

Балканска пракса је показала да- свако етничко груписање, на шовинистичким основама, против неке цјелине, временом логично доводи до унутрашњег сукоба етничких савезника.

Разлог је прост- јер су им интереси (етничко-колективни, као и лични- персонални) различити у сваком погледу. Тачније, они су дијаметрално супротни.

Плашт грађанштине и грађанског, који је вјештачки скројен да прикрива те етничке анимозитете, и бурлајући национализме, унутар јадних „референдумских побједника“- одједном се показао у свој љепоти своје поцијепаности.

Вође православних суверениста су, послије пада свих маски, остале дужне Богу и народу, свим мањинским етничким групама, али и Приштини, Сарајеву, Тирани и Загребу с којима су се уочи референдума трговали.
Сада ћуте и јече док их зајмодавци из окружења бију, вође мањинских народа уцјењују, а сви заједно јавно исмијавају, видљиво уживајући у томе. И што је најинтересантније, нема краја томе унижењу, које долази као казна, онако- судбински.

Због таквих чудних дугова, актуелни режим у садашњим унутарсуверенистичким етничким надгорњавањима и сукобима има слабе позиције, и пристаје на све- јер лако може изгубити власт за сва времена.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: