Пише: Драгослав Бокан

Живимо у опасним временима агресивног напада на све оно вредно што је одликовало живот човечанства толике векове. 

Овај организовани јуриш је довео нашу цивилизацију на саму ивицу опстанка, претварајући оно што је некада био ”народ” у строго контролисану ”масу” лукаво усмераваних појединаца, спремну да изда и одбаци највише вредности људског живота, свој национални и верски идентитет и сваку припадност ма каквој традиционално заснованој заједници.

Ова брутална медијска офанзива покушава да коначно и заувек промени стање свести непрестано (лажним информацијама) бомбардованих људи. Па се тако чак и они драгоцени мирнодопски периоди очас претварају у само вешто прикривени, немилосрдни, рекао бих ”тотални” духовни рат – који за собом оставља безброј душевно измештених и духовно осакаћених бића.

Најискуснији и најаутентичнији борац против оваквог стања ствари је, без икакве конкуренције, Црква. 

Она једина одлично зна да се мрачно поднебесје непрестано обрушава на судбину свега нормалног и духовно здравог, а боготражитељски оријентисаног.

И ту, наравно, није једина мета само хришћанска вера и наша Црква, али је она посебно таргетирана и извргнута читавој палети разноврсних напада, увреда и клевета. 

Дуг период комунистичког и титоистичког безакоња је оставио трага на читаве генерације интелектуалне елите у Србији, са дословно стравичним последицама. Једнострано и идеолошки засновано атеистичко васпитање је некадашњу српску државу и читав српски народ оставило у стању константног ”грађанског рата” и крвавих унутрашњих сукоба. Излизане безбожничке фразе на тему Цркве и њеног свештенства (од мржње, преко презира, до уличарског вређања) постале су уобичајене и неизбежне на свим нивоима овдашњег, екс-југословенског и антисрпски настројеног друштва.  

Медијски тимови и политичке специјалне јединице су замениле некадашње стрељачке водове и острашћене ”преке судове” из првих послератних дана. Уместо у тело, сада се пуца у дух и ставове непожељних бранилаца Божијих Заповести у српском друштву…

Језива је прича о томе шта се стварно догађало у Србији током свих ових деценија сталних удара на свето право наших сународника на слободу вероисповести. Православље, отаџбински поглед на свет и наше ћирилично писмо су тако постали боксерски џак за неколико узастопних генерација овог и оваквог идеолошког похода на светосавску Србију. 

Злоупотреба „секуларизма“

Најчешћи начин правдања тог ”анти-крсташког похода” је везан за потпуно погрешну употребу појма ”секуларизма”. Јер се ”секуларизмом” и ”одвојеношћу Цркве и државе” објашњава нешто, у суштини, сасвим супротно од оног оригиналног кориштења ове првобитно сасвим безазлене речи. Па се држави и политици допушта сваковрсно уплитање у устројство и живот Цркве, док се, са друге стране, апсолутно ограничава њено нормално функционисање и право верника да буду равноправни својим атеистичким суграђанима. 

Како то функционише видели смо у седамдесетак година живота српког народа у оковима безбожничке и, често, отворено богоборачке цивилизације у покушају. У нашим ”годинама које су појели скакавци”, како је то, прецизном библијском метафором, објаснио српски писац Борислав Пекић (и сам затвореник и жртва оваквог идеолошког поретка).

Мржњу су смењивали презир и исмевање оних који су, уместо у аксиоме ”научног социјализма” и ”дијалектичког материјализма”, своје поверење давали вери својих предака.

А сада да, укратко, објаснимо феномен секуларног одвајања ”државе од Цркве”. Израз ”секуларна држава”, у ствари, означава само то да ”политичке одлуке зависе од воље свих грађана”, а не само неке верске (или ма какве друге, идеолошке и лобистичке) заједнице. Оригинално и значи: ”верску неутралност” и ”равноправност свих вероисповести у једној држави” (по дефиницији Џорџа Џејкоба Хелиока; 1817-1906; који је, половином XIX века, први користио ову кованицу).  

Реч је, дакле, о спречавању верског рата и могућности да нека вера постане званично државна и ”изнад свих осталих” – и ништа више од тога.

Тек касније је, разним злоупотребама, дошло до новокомпонованог и идеолошки искривљеног, атеистичког модела ове изворно сасвим разумне и политички рационалне формуле. Па се то мора објаснити свим добронамерним и заиста радозналим људима у Србији (и иначе), да не би ову фразу о ”секуларности” разни демагози и мрзитељи Бога и Цркве користили за отимање храмова, убијање и малтертирање свештеника, као и псолутно недопустиву забрану верског елемнта у нашим животима.

А то све се могло (и радило) током дугих деценија терора социјалистичког руководства Југославије у време Ј. Б. Тита.

Шта је главни циљ мрзитеља Цркве

Под маском ”раздвајања државе и Цркве”, у ствари се тражи – фатално одвајање Цркве од друштва, дакле од саме себе (јер њу представљају: верници: грађани истог тог друштва, које се, овако, вештачки одваја од нечег што одувек представља један од стубова идентитета српске друштвене заједнице).

Па се тако простор ”друштва” лукаво затвара за идеале хришћанске вере и нашег скоро па хиљадугодишњег Предања, а широм отвара за неконтролисано (од јавности подржано и међународно финасирано) деловање такозваних ”невладиних организација”. И душе наших младих нараштаја постају небрањена жртва разних крвожедних вукова, који су, претходно, кренули да терају духовне пастире од њих.
Веома једноставна освајачка формула: склањања чувара да би се ушло у тврђаву под опсадом.

Кад ни Црква, ни родитељи, ни народни обичаји и веровања, нису друштвено и медијски подржани и дозвољени – као тобоже ”анахрони”, ”насилни” и ”реакционарни” – онда је лако направити покољ невиних и наивних душа, баш као што је било лако физички поклати српске цивиле у НДХ пошто је претходно уклоњена југословенска војска и масакрирано српско свештенство. 

Тако да се у јавности обавезно мора истаћи да је Црква састављена од њених верника, грађана Србије (и свих других земаља где православни Срби живе) предвођених свештенством и архијерејима. Да се не састоји само од ”људи у мантијама” и не дешава само у за то изграђеним храмовима (и ограђеним црквеним портама).

И да је српско друштво слободно да, у мери у којој се сматра верујућим, буде нескривено религиозно. И то не само међу православним верницима, већ и међу припадницима свих других државно признатих, ”традиционалних верских заједница”.

С тим да те друге верске заједнице немају такав проблем као Српска Православна Црква и њени верници, јер нису таргетирани као главна мета масовног обезбожења српског народа (ни после 1945. године, као ни данас).

Због тога би било важно да Синод и Сабор СПЦ дају подршку и ветар у једра разним лаичким облицима организовања, пре свега у сфери духовне културе. Јер би онда имали органску, непосредну подршку овако организованог српског народа, а посебно српских интелектуалаца, спортиста, уметника, јавних личности, омладине, новинара, те припадника наше дијаспоре…

Вређање и држање лекција српском патријарху

У последње време присуствујемо језивим ритуалима масовног вређања српског патријарха на друштвеним мрежама. И од стране расколника и секташа (бивших припадника и верника СПЦ), опасно умножених у последњој деценији, али и од најразличлитијих политиканата, ”другосрбијанаца” и аутошовиниста. 

Размилели су се по твитер, инстаграм и фејсбук мрежама, сипајући отров и уличарске псовке на Његову Светост, Господина Порфирија.

И то постаје раширена појава, на начин понекад гори и од њихових усташких и титоистичких претходника.

Толико су гнусне ове увреде, да их не могу овде цитирати; то чак ни најгори непријатељи наше Свете Мајке Цркве до скоро себи нису допуштали.
Али, имамо и појаву једног другачијег напада на српског патријарха и његову архијерејску браћу у Христу.

Тај напад иде, могло би се рећи: ”изнутра”. Од стране човека који је, очигледно, умислио да сам собом представља врховни ауторитет по црквеним питањима. Па тако дели лекције шаком и капом и Светом Архијерејском Синоду и (Духом Светим изабраном) наследнику трона Светог Саве – где год и кад год стигне.

Име овог закулисног мештра је Млађан Ђорђевић, рођен је у околини Призрена, и дугогодишњи је политички активиста Демократске странке: бивши секретар Државног савета за Србе у региону (од 2008. до 2012) и саветник Бориса Тадића (док је био председник Србије) за Косово и Метохију. 

За тренутак бих прекинуо причу о њему, подсећајући читаоце како је у Руској Империји скоро пуна два века (од 1722. до 1917. године) постојао државни чиновник, такозвани ”обер-прокурор при Синоду”, који је у пракси био неупоредиво утицајнији од Светог Синода Московске Патријаршије (која је све то време постојала и радила – без патријарха).

Уосталом, он је и предлагао цару кандидате за чланове црквеног Синода и директно утицао на законитост и снагу синодских одлука…

Од 33 оваква обер-прокурора Синода у историји, најпознатији је сигурно Константин Петрович Победоносцев. Он је називан ”сивом еминенцијом” руске Цркве и бојали су га се сви који су били под његовом паском (од 1880. па до 1905).

Е, сада ми у Србији имамо апсурдни покушај једног (данас опозиционог) политичара да буде обер-прокурор Синода наше Цркве и да својим текстовима и утицајем утиче на стање у њој. И то без свих оних квалификација и знања које су, срећом, имали они давни руски обер-прокурори. И то са самоиницијативним (само)постављањем на једно овакво место.

Каменовање српског патријарха

Овај активиста, подразумева се, има своје миљенике и, не мање, своје мете међу српским епископима. А то је директно политички условљено, искључиво по критеријуму њиховог слагања и (не)послушности.

Његова радна агенда је, очекивано, везана за активну ”подршку младим реформаторима” унутар СПЦ, обавезно политички наклоњеним вођама демократске опозиције и мрзитељски оријентисаним према државним властима у Србији (наравно, све од пада Ђорђевићевих шефова са функција у Немањиној и на Андрићевом венцу).

И ко год се не уклапа у овакву схему, одмах добија етикету да је ”против свог народа”. Да је ”слуга режима”, да ”нема времена за представнике народа” и ”није са својим народом на његовим протестима”.

Свесрдно користећи почивше митрополита Амфилохија и патријарха Павла као своје демагошко ”упориште”, М. Ђ. оптужује Његову Светост да је на трон патријарха, замислите, дошао ”радом наших служби” и да ”нема ауторитет”, обраћајући му се, дрипачки, са: ”Ало, човече…!” 

Поменути Ђорђевић истиче да је ”Бог уз народ”, ”а са ким је патријарх – видећемо!”; пише и говори да су патријарху ”зинуле очи за позицијом и моћи”, па је наводно ”спреман да Вучићу (”лудом аутократи који окупља плаћенике да насиљем бране пљачку”) помогне у коначној издаји Косова”!

Не либи се ни да исмева патријарха СПЦ и председника Србије, поредећи их са ”Пајом и Јаретом” из ТВ серије ”Камионџије” (са Чкаљом и Пајом Вуисићем)! Настављујући даље, до безумља, свој опсесивни прогон истог оног владике Порфирија коме се некада бесрамно улизивао, свакодневно тражећи званични пријем код њега и његовог духовног оца.

Али, кад се једном изгуби образ, ту више нема савести, па ни сећања на некадашње ”молбе и прозбе”. 

Па је по њему: српски патријарх Порфирије – онај ”који аминује издају”, ”помажући злу да се сакрије и нађе излаз”, све лукаво убеђујући српски народ да ”прихвати признање Косова и одрекне се суверенитета, имовине, цркава, историје и правде”. Да би све то, онда, ”крунисао” једним оваквим насловом:

”Зашто патријарх ћути док кољу његово стадо?” Пошто Његова Светост тобоже ”позајмљује достојанство своје функције и осам векова Српске Цркве једној мафији”?!!!

Држи нашој Цркви и држави увредљиве лекције овај снисходљиви службеник неке много веће (”глобалне”, а западне) политичке корпорације него што је Република Србија, служећи је верно и ”пуним капацитетом” све од часа кад је изгубио свој крајичак државне власти у Београду. 

Понаша се као ”правдољубиви револуционар”, као да није, годинама, лично учествовао у раду владе која није била баш превише позната по свом ”српству” и ”борби за отаџбинске вредности”.

Међутим, он лицемерно и немо заобилази све патриотски деликатне теме и глуми национално забринутог активисту ”на десној страни” идеолошког спектра (употпуњујући тако оно што његове бројне колеге истовремено раде ”на левици”).
Путује М. Ђ. по одрођеним (извините, мислих: одређеним) епархијама наше Цркве, издаје књиге (и не само књиге), обавља амбициозне хуманитарне активности преко свог предузећа и редовно одлази до Русије, трујући братске српско-руске односе. Све притом хвалећи једног релативно младог архијереја, који му је био и остао недосањани ”кандидат за патријарха”; клањајући се, притом, овдашњој чаршији на све четири стране. 

Он мудро заобилази (вруће) теме ”графита Ратка Младића”, ”признања независног Косова” од стране своје политичке штићенице (вождинице) и тога да ли је или, ипак, није ”почињен геноцид српских снага над мислиманима у Сребреници”. Баш попут чувеног комичара Бастера Китона из немог филма ”Генерал”, где овај гиздаво шета, као паун, између ровова завађених Северњака и Јужњака у америчком грађанском рату.

На једној страни тела носи сиву униформу (Конфедерације), а на другој плаву (Уније), са одговарајућом заставом (која на две своје стране има две међусобно супротстављене ознаке).

Па му и једни и други неко време одушевљено аплаудирају – све док не дуне ветар и тако открије читаву превару!

Е, тада на њега бесно запуцаше и војници генерала Гранта, одовуд, и они генерала Лија, одонуд. Па он брже-боље побеже са бојишта, уз урнебесни смех филмске публике…

Тако ће се, убеђен сам, провести и овај веселник, кад буде дао петама ветра, а после последњег у низу неуспеха да, попут оног ”Изногуда” („is no good“) из дечијег стрипа буде ”калиф уместо калифа” у нашем (бомбардовањима огарављеном) сокаку.

Нешто за крај

Немојте допустити да вас било ко лаже и заводи, да, не дај Боже, поверујете како је истинска неполитичност (или надполитичност) наводно само ”изговор за наивне” и елегантан ”начин да се подржи нечији режим”.

Не дајте да вам вређају патријарха и све оне који нас воде у маглама нововремених искушења, магли и обмана.

Одбраните јединог верног чувара српске отаџбинске, заветне мисли и нашег благочестивог, мученичког народа.

Не тражите да Српска Православна Црква крене да дели и додатно свађа наш народ, на радост непоменику и свим српским крвним непријатељима. Довољно је оних који то раде свакодневно и неуморно, беснећи на сваког ко не жели да им буде помоћник у оваквим неделима. Гневећи се на оне који и даље, као и увек, верују у Божију милост и правду, бирајући искључиво молитву за ”своје светло оружје”.

Не бојте се. И верујте!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: