Piše: Dragoslav Bokan

Živimo u opasnim vremenima agresivnog napada na sve ono vredno što je odlikovalo život čovečanstva tolike vekove. 

Ovaj organizovani juriš je doveo našu civilizaciju na samu ivicu opstanka, pretvarajući ono što je nekada bio ”narod” u strogo kontrolisanu ”masu” lukavo usmeravanih pojedinaca, spremnu da izda i odbaci najviše vrednosti ljudskog života, svoj nacionalni i verski identitet i svaku pripadnost ma kakvoj tradicionalno zasnovanoj zajednici.

Ova brutalna medijska ofanziva pokušava da konačno i zauvek promeni stanje svesti neprestano (lažnim informacijama) bombardovanih ljudi. Pa se tako čak i oni dragoceni mirnodopski periodi očas pretvaraju u samo vešto prikriveni, nemilosrdni, rekao bih ”totalni” duhovni rat – koji za sobom ostavlja bezbroj duševno izmeštenih i duhovno osakaćenih bića.

Najiskusniji i najautentičniji borac protiv ovakvog stanja stvari je, bez ikakve konkurencije, Crkva. 

Ona jedina odlično zna da se mračno podnebesje neprestano obrušava na sudbinu svega normalnog i duhovno zdravog, a bogotražiteljski orijentisanog.

I tu, naravno, nije jedina meta samo hrišćanska vera i naša Crkva, ali je ona posebno targetirana i izvrgnuta čitavoj paleti raznovrsnih napada, uvreda i kleveta. 

Dug period komunističkog i titoističkog bezakonja je ostavio traga na čitave generacije intelektualne elite u Srbiji, sa doslovno stravičnim posledicama. Jednostrano i ideološki zasnovano ateističko vaspitanje je nekadašnju srpsku državu i čitav srpski narod ostavilo u stanju konstantnog ”građanskog rata” i krvavih unutrašnjih sukoba. Izlizane bezbožničke fraze na temu Crkve i njenog sveštenstva (od mržnje, preko prezira, do uličarskog vređanja) postale su uobičajene i neizbežne na svim nivoima ovdašnjeg, eks-jugoslovenskog i antisrpski nastrojenog društva.  

Medijski timovi i političke specijalne jedinice su zamenile nekadašnje streljačke vodove i ostrašćene ”preke sudove” iz prvih posleratnih dana. Umesto u telo, sada se puca u duh i stavove nepoželjnih branilaca Božijih Zapovesti u srpskom društvu…

Jeziva je priča o tome šta se stvarno događalo u Srbiji tokom svih ovih decenija stalnih udara na sveto pravo naših sunarodnika na slobodu veroispovesti. Pravoslavlje, otadžbinski pogled na svet i naše ćirilično pismo su tako postali bokserski džak za nekoliko uzastopnih generacija ovog i ovakvog ideološkog pohoda na svetosavsku Srbiju. 

Zloupotreba „sekularizma“

Najčešći način pravdanja tog ”anti-krstaškog pohoda” je vezan za potpuno pogrešnu upotrebu pojma ”sekularizma”. Jer se ”sekularizmom” i ”odvojenošću Crkve i države” objašnjava nešto, u suštini, sasvim suprotno od onog originalnog korištenja ove prvobitno sasvim bezazlene reči. Pa se državi i politici dopušta svakovrsno uplitanje u ustrojstvo i život Crkve, dok se, sa druge strane, apsolutno ograničava njeno normalno funkcionisanje i pravo vernika da budu ravnopravni svojim ateističkim sugrađanima. 

Kako to funkcioniše videli smo u sedamdesetak godina života srpkog naroda u okovima bezbožničke i, često, otvoreno bogoboračke civilizacije u pokušaju. U našim ”godinama koje su pojeli skakavci”, kako je to, preciznom biblijskom metaforom, objasnio srpski pisac Borislav Pekić (i sam zatvorenik i žrtva ovakvog ideološkog poretka).

Mržnju su smenjivali prezir i ismevanje onih koji su, umesto u aksiome ”naučnog socijalizma” i ”dijalektičkog materijalizma”, svoje poverenje davali veri svojih predaka.

A sada da, ukratko, objasnimo fenomen sekularnog odvajanja ”države od Crkve”. Izraz ”sekularna država”, u stvari, označava samo to da ”političke odluke zavise od volje svih građana”, a ne samo neke verske (ili ma kakve druge, ideološke i lobističke) zajednice. Originalno i znači: ”versku neutralnost” i ”ravnopravnost svih veroispovesti u jednoj državi” (po definiciji Džordža Džejkoba Helioka; 1817-1906; koji je, polovinom XIX veka, prvi koristio ovu kovanicu).  

Reč je, dakle, o sprečavanju verskog rata i mogućnosti da neka vera postane zvanično državna i ”iznad svih ostalih” – i ništa više od toga.

Tek kasnije je, raznim zloupotrebama, došlo do novokomponovanog i ideološki iskrivljenog, ateističkog modela ove izvorno sasvim razumne i politički racionalne formule. Pa se to mora objasniti svim dobronamernim i zaista radoznalim ljudima u Srbiji (i inače), da ne bi ovu frazu o ”sekularnosti” razni demagozi i mrzitelji Boga i Crkve koristili za otimanje hramova, ubijanje i maltertiranje sveštenika, kao i psolutno nedopustivu zabranu verskog elemnta u našim životima.

A to sve se moglo (i radilo) tokom dugih decenija terora socijalističkog rukovodstva Jugoslavije u vreme J. B. Tita.

Šta je glavni cilj mrzitelja Crkve

Pod maskom ”razdvajanja države i Crkve”, u stvari se traži – fatalno odvajanje Crkve od društva, dakle od same sebe (jer nju predstavljaju: vernici: građani istog tog društva, koje se, ovako, veštački odvaja od nečeg što oduvek predstavlja jedan od stubova identiteta srpske društvene zajednice).

Pa se tako prostor ”društva” lukavo zatvara za ideale hrišćanske vere i našeg skoro pa hiljadugodišnjeg Predanja, a širom otvara za nekontrolisano (od javnosti podržano i međunarodno finasirano) delovanje takozvanih ”nevladinih organizacija”. I duše naših mladih naraštaja postaju nebranjena žrtva raznih krvožednih vukova, koji su, prethodno, krenuli da teraju duhovne pastire od njih.
Veoma jednostavna osvajačka formula: sklanjanja čuvara da bi se ušlo u tvrđavu pod opsadom.

Kad ni Crkva, ni roditelji, ni narodni običaji i verovanja, nisu društveno i medijski podržani i dozvoljeni – kao tobože ”anahroni”, ”nasilni” i ”reakcionarni” – onda je lako napraviti pokolj nevinih i naivnih duša, baš kao što je bilo lako fizički poklati srpske civile u NDH pošto je prethodno uklonjena jugoslovenska vojska i masakrirano srpsko sveštenstvo. 

Tako da se u javnosti obavezno mora istaći da je Crkva sastavljena od njenih vernika, građana Srbije (i svih drugih zemalja gde pravoslavni Srbi žive) predvođenih sveštenstvom i arhijerejima. Da se ne sastoji samo od ”ljudi u mantijama” i ne dešava samo u za to izgrađenim hramovima (i ograđenim crkvenim portama).

I da je srpsko društvo slobodno da, u meri u kojoj se smatra verujućim, bude neskriveno religiozno. I to ne samo među pravoslavnim vernicima, već i među pripadnicima svih drugih državno priznatih, ”tradicionalnih verskih zajednica”.

S tim da te druge verske zajednice nemaju takav problem kao Srpska Pravoslavna Crkva i njeni vernici, jer nisu targetirani kao glavna meta masovnog obezboženja srpskog naroda (ni posle 1945. godine, kao ni danas).

Zbog toga bi bilo važno da Sinod i Sabor SPC daju podršku i vetar u jedra raznim laičkim oblicima organizovanja, pre svega u sferi duhovne kulture. Jer bi onda imali organsku, neposrednu podršku ovako organizovanog srpskog naroda, a posebno srpskih intelektualaca, sportista, umetnika, javnih ličnosti, omladine, novinara, te pripadnika naše dijaspore…

Vređanje i držanje lekcija srpskom patrijarhu

U poslednje vreme prisustvujemo jezivim ritualima masovnog vređanja srpskog patrijarha na društvenim mrežama. I od strane raskolnika i sektaša (bivših pripadnika i vernika SPC), opasno umnoženih u poslednjoj deceniji, ali i od najrazličlitijih politikanata, ”drugosrbijanaca” i autošovinista. 

Razmileli su se po tviter, instagram i fejsbuk mrežama, sipajući otrov i uličarske psovke na Njegovu Svetost, Gospodina Porfirija.

I to postaje raširena pojava, na način ponekad gori i od njihovih ustaških i titoističkih prethodnika.

Toliko su gnusne ove uvrede, da ih ne mogu ovde citirati; to čak ni najgori neprijatelji naše Svete Majke Crkve do skoro sebi nisu dopuštali.
Ali, imamo i pojavu jednog drugačijeg napada na srpskog patrijarha i njegovu arhijerejsku braću u Hristu.

Taj napad ide, moglo bi se reći: ”iznutra”. Od strane čoveka koji je, očigledno, umislio da sam sobom predstavlja vrhovni autoritet po crkvenim pitanjima. Pa tako deli lekcije šakom i kapom i Svetom Arhijerejskom Sinodu i (Duhom Svetim izabranom) nasledniku trona Svetog Save – gde god i kad god stigne.

Ime ovog zakulisnog meštra je Mlađan Đorđević, rođen je u okolini Prizrena, i dugogodišnji je politički aktivista Demokratske stranke: bivši sekretar Državnog saveta za Srbe u regionu (od 2008. do 2012) i savetnik Borisa Tadića (dok je bio predsednik Srbije) za Kosovo i Metohiju. 

Za trenutak bih prekinuo priču o njemu, podsećajući čitaoce kako je u Ruskoj Imperiji skoro puna dva veka (od 1722. do 1917. godine) postojao državni činovnik, takozvani ”ober-prokuror pri Sinodu”, koji je u praksi bio neuporedivo uticajniji od Svetog Sinoda Moskovske Patrijaršije (koja je sve to vreme postojala i radila – bez patrijarha).

Uostalom, on je i predlagao caru kandidate za članove crkvenog Sinoda i direktno uticao na zakonitost i snagu sinodskih odluka…

Od 33 ovakva ober-prokurora Sinoda u istoriji, najpoznatiji je sigurno Konstantin Petrovič Pobedonoscev. On je nazivan ”sivom eminencijom” ruske Crkve i bojali su ga se svi koji su bili pod njegovom paskom (od 1880. pa do 1905).

E, sada mi u Srbiji imamo apsurdni pokušaj jednog (danas opozicionog) političara da bude ober-prokuror Sinoda naše Crkve i da svojim tekstovima i uticajem utiče na stanje u njoj. I to bez svih onih kvalifikacija i znanja koje su, srećom, imali oni davni ruski ober-prokurori. I to sa samoinicijativnim (samo)postavljanjem na jedno ovakvo mesto.

Kamenovanje srpskog patrijarha

Ovaj aktivista, podrazumeva se, ima svoje miljenike i, ne manje, svoje mete među srpskim episkopima. A to je direktno politički uslovljeno, isključivo po kriterijumu njihovog slaganja i (ne)poslušnosti.

Njegova radna agenda je, očekivano, vezana za aktivnu ”podršku mladim reformatorima” unutar SPC, obavezno politički naklonjenim vođama demokratske opozicije i mrziteljski orijentisanim prema državnim vlastima u Srbiji (naravno, sve od pada Đorđevićevih šefova sa funkcija u Nemanjinoj i na Andrićevom vencu).

I ko god se ne uklapa u ovakvu shemu, odmah dobija etiketu da je ”protiv svog naroda”. Da je ”sluga režima”, da ”nema vremena za predstavnike naroda” i ”nije sa svojim narodom na njegovim protestima”.

Svesrdno koristeći počivše mitropolita Amfilohija i patrijarha Pavla kao svoje demagoško ”uporište”, M. Đ. optužuje Njegovu Svetost da je na tron patrijarha, zamislite, došao ”radom naših službi” i da ”nema autoritet”, obraćajući mu se, dripački, sa: ”Alo, čoveče…!” 

Pomenuti Đorđević ističe da je ”Bog uz narod”, ”a sa kim je patrijarh – videćemo!”; piše i govori da su patrijarhu ”zinule oči za pozicijom i moći”, pa je navodno ”spreman da Vučiću (”ludom autokrati koji okuplja plaćenike da nasiljem brane pljačku”) pomogne u konačnoj izdaji Kosova”!

Ne libi se ni da ismeva patrijarha SPC i predsednika Srbije, poredeći ih sa ”Pajom i Jaretom” iz TV serije ”Kamiondžije” (sa Čkaljom i Pajom Vuisićem)! Nastavljujući dalje, do bezumlja, svoj opsesivni progon istog onog vladike Porfirija kome se nekada besramno ulizivao, svakodnevno tražeći zvanični prijem kod njega i njegovog duhovnog oca.

Ali, kad se jednom izgubi obraz, tu više nema savesti, pa ni sećanja na nekadašnje ”molbe i prozbe”. 

Pa je po njemu: srpski patrijarh Porfirije – onaj ”koji aminuje izdaju”, ”pomažući zlu da se sakrije i nađe izlaz”, sve lukavo ubeđujući srpski narod da ”prihvati priznanje Kosova i odrekne se suvereniteta, imovine, crkava, istorije i pravde”. Da bi sve to, onda, ”krunisao” jednim ovakvim naslovom:

”Zašto patrijarh ćuti dok kolju njegovo stado?” Pošto Njegova Svetost tobože ”pozajmljuje dostojanstvo svoje funkcije i osam vekova Srpske Crkve jednoj mafiji”?!!!

Drži našoj Crkvi i državi uvredljive lekcije ovaj snishodljivi službenik neke mnogo veće (”globalne”, a zapadne) političke korporacije nego što je Republika Srbija, služeći je verno i ”punim kapacitetom” sve od časa kad je izgubio svoj krajičak državne vlasti u Beogradu. 

Ponaša se kao ”pravdoljubivi revolucionar”, kao da nije, godinama, lično učestvovao u radu vlade koja nije bila baš previše poznata po svom ”srpstvu” i ”borbi za otadžbinske vrednosti”.

Međutim, on licemerno i nemo zaobilazi sve patriotski delikatne teme i glumi nacionalno zabrinutog aktivistu ”na desnoj strani” ideološkog spektra (upotpunjujući tako ono što njegove brojne kolege istovremeno rade ”na levici”).
Putuje M. Đ. po odrođenim (izvinite, mislih: određenim) eparhijama naše Crkve, izdaje knjige (i ne samo knjige), obavlja ambiciozne humanitarne aktivnosti preko svog preduzeća i redovno odlazi do Rusije, trujući bratske srpsko-ruske odnose. Sve pritom hvaleći jednog relativno mladog arhijereja, koji mu je bio i ostao nedosanjani ”kandidat za patrijarha”; klanjajući se, pritom, ovdašnjoj čaršiji na sve četiri strane. 

On mudro zaobilazi (vruće) teme ”grafita Ratka Mladića”, ”priznanja nezavisnog Kosova” od strane svoje političke štićenice (voždinice) i toga da li je ili, ipak, nije ”počinjen genocid srpskih snaga nad mislimanima u Srebrenici”. Baš poput čuvenog komičara Bastera Kitona iz nemog filma ”General”, gde ovaj gizdavo šeta, kao paun, između rovova zavađenih Severnjaka i Južnjaka u američkom građanskom ratu.

Na jednoj strani tela nosi sivu uniformu (Konfederacije), a na drugoj plavu (Unije), sa odgovarajućom zastavom (koja na dve svoje strane ima dve međusobno suprotstavljene oznake).

Pa mu i jedni i drugi neko vreme oduševljeno aplaudiraju – sve dok ne dune vetar i tako otkrije čitavu prevaru!

E, tada na njega besno zapucaše i vojnici generala Granta, odovud, i oni generala Lija, odonud. Pa on brže-bolje pobeže sa bojišta, uz urnebesni smeh filmske publike…

Tako će se, ubeđen sam, provesti i ovaj veselnik, kad bude dao petama vetra, a posle poslednjeg u nizu neuspeha da, poput onog ”Iznoguda” („is no good“) iz dečijeg stripa bude ”kalif umesto kalifa” u našem (bombardovanjima ogaravljenom) sokaku.

Nešto za kraj

Nemojte dopustiti da vas bilo ko laže i zavodi, da, ne daj Bože, poverujete kako je istinska nepolitičnost (ili nadpolitičnost) navodno samo ”izgovor za naivne” i elegantan ”način da se podrži nečiji režim”.

Ne dajte da vam vređaju patrijarha i sve one koji nas vode u maglama novovremenih iskušenja, magli i obmana.

Odbranite jedinog vernog čuvara srpske otadžbinske, zavetne misli i našeg blagočestivog, mučeničkog naroda.

Ne tražite da Srpska Pravoslavna Crkva krene da deli i dodatno svađa naš narod, na radost nepomeniku i svim srpskim krvnim neprijateljima. Dovoljno je onih koji to rade svakodnevno i neumorno, besneći na svakog ko ne želi da im bude pomoćnik u ovakvim nedelima. Gneveći se na one koji i dalje, kao i uvek, veruju u Božiju milost i pravdu, birajući isključivo molitvu za ”svoje svetlo oružje”.

Ne bojte se. I verujte!