Упркос свему – Петја је жив

У 35. недјељи трудноће (стандардна трудноћа траје четрдесетак недјеља), дијете у мајчином стомаку, у суштини, ни по чему се не разликује од новорођенчета. Оно све осјећа, чује, и, чак, може и да огребе, јер у том узрасту има и нокте. Прави правцати мали човјек, само крхкији од новорођенчета.

“Управо у овој фази љекар са “каменим” изразом лица нам је предложио да убијемо нашег сина”,  дрхтавим гласом подсјећа Петјина мајка.

“Разумијете ли? Током једне контроле на  ултразвуку, осмијехнуо се и уздахнуо: ‘Како је само љубак’. А онда је видио недостатак, и одмах нас је посавјетовао: ‘Хитно  прекините трудноћу!’ А како да је прекинем, кад ме синчић већ увелико, шакицама и ножицама, удара по стомаку?”

Дијагноза је звучала застрашујуће – “патологија развоја кичменог стуба.” Али, још страшнија је за нас била помисао да потпишемо смртну казну дјетету, које је већ спремно да се роди. Консултовали смо се са најпознатијим специјалистима нашег главног града, прочитали смо сву стручну литературу. Открили смо да, у земљама са напредном медицином, такву дјецу одмах након рођења оперишу. И опет смо покушали да  умилостивимо наше локалне љекаре:

“Молим вас, помозите мом момчићу да се роди!”, преклињала је несрећна мајка докторе свих подмосковских породилишта.

“Наравно да ћемо вас породити. Али, сигурно  нећемо радити никакве операције! Ваше дијете не може преживјети. Он, чак, неће моћи ни да дише”.

Да не би изгубили своје дијете, родитељи су морали хитно да отпутују у Москву. Сваки динар, који су брижљиво чували за “црне дане”, потрошили су у ту сврху. И Петар је у потпуности оправдао повјерење! Када је дошао на свијет, не само да је дисао, већ је громким гласом објавио своју намјеру да живи. А, већ сљедећег дана, урађена му је и операција, која му је то омогућила.

Тако је, дакле, упркос смртној казни која му је одређена, свјетлост дана угледао диван и храбар човјек – Петар Макејев! Сада већ има шест година. Да, он је дијете са инвалидитетом, али није слабић, те снагом духа превазилази многу здраву дјецу! Само замислите, овај момчић је претрпио неколико сложених операција и након сваке је тврдоглаво изнова учио да сједи, једе, говори! Сваког јутра Петја сам захтјева стављање  ортопедских апарата на ноге, јер му омогућавају да хода! Морамо нагласити да је то веома болно, али Петар упорно инсистира: “Могу и сам!” Непослушним рукама, од глине прави своје омиљене јунаке, и бескрајно се радује када их направи макар за нијансу боље, него јуче. Чак и мајке здраве дјеце се диве Петјином напретку. Свим срцем, он хоће да живи!

Његову борбу не подржавају једино локални љекари, који су га, као што знамо, прије рођења осудили на смрт. А након што је преживио, једноставно су га стигматизирали: “Безнадежан случај, са неизљечивом дијагнозом.”

“Ми сами морамо платити за рехабилитацију, лијечење, специјалну обућу”, скоро кроз сузе говори Петјина мајка. “Сваки његов корак кошта много пара! Имамо и  млађу кћерку, која је, хвала Богу, здрава. Ни ми, ни Петја, нијесмо криви, што се судбина са њим тако окрутно поиграла! Зато су и сви наши напори и жртве усмјерени на то да се он не разликује од здравих људи и да буде самосталан, у стању да се сам о себи брине! Зашто нас сви игноришу? Ми живимо у Русији, а не у древној Спарти!”

Сада су Петру потребна индивидуална инвалидска колица (у обичним, јефтиним, веома му је болно и непријатно за сједјење). Цијена је много већа од оне коју је Министарство здравља спремно да плати. Родитељи су и тако у дуговима. Ради само Петјин отац, па породица малог, али неустрашивог борца, једва саставља крај са крајем.

Јарослава Тањкова: КОМСОМОЛЬСКАЯ ПРАВДА

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: