Урбана легенда о згради А6

Негдје прочитах: „Што се кунете у вјеру кад бога немате у себи . Бог ће се стидјети и вас и Ваше вјере.“ Или у овој прилици: „Што се кријете иза владавине права и демократије кад ће обични пук да се стиди и себе и вас због вашег (не) чињења“.

Познато је да су Бару преварили 100 породица просвјетних и здравствених радника и претворили их у финансијске робове који седам година нијесу у могућности да купе на кредит ни гуму за колица. Признато је да је неко узео милионе од зграде здравствених и просвјетних радника. Доказано да се градило, дограђивало, продавало и распродавало мимо свих законских норми и правила понашања.

Знам да ово неће погодити ама баш никога, јер је све већ познато, признато и доказано. Али – боли. Боли небрига система према крему друштва. Према просвјетним и здравственим радницима се заиста понашају као према крему, али за ципеле, оне њихове скупе, италијанке. Размазују нас по својим кожним ципелама, а затим газе и шутирају да мало боље угланцају своју скупу обућу. Боли оне који дају газди половину своје плате (а данас је свако газда). Боли дјецу мојих колега која живе у згради А6 у мраку и без воде за основе потребе, које би ваљда у времену евроатлантских интеграција требало да имају – сви.

Обраћали смо се, буквално, свим адресама које су валидне за рјешавање проблема, свим инвеститорима на локалном и државном нивоу за које знамо и који могу помоћи. Да постоји добре воље.

И мук, ништа, празан скуп. Сви окрећу главу, обећавају озбиљним изразом лица да ће да учине што је у њиховој моћи да помогну уваженим професорима и љекарима, јер смо ми, по ријечима наших уважених „вођа“, ипак неко ко заслужује поштовање и пажњу.

Сви једва чекају да изађемо из њихових кабинета да нам виде леђа и за нама затворе врата, изваде лизалицу или флашу вискија (зависно од потреба) и наставе своју свакодневицу. И тако седам година тражимо двјеста хиљада еура да сто породица ријеши једно од најбитнијих животних питања.

Истина, Министарство просвјете на челу са мр Предрагом Бошковићем је имало слуха за своје запослене и у сарадњи са синдикатом финансијски је омогућило да завршимо станове за просвјетне раднике чија се унутрашњост, осим лакирања паркета које је у току завршена, у потпуности. Али то је само кап у мору. Али шта радити без воде, струје, лифтова, укњижбе. Министарство здравља се понаша као институција ван система. Званично – немају новца да заврше свој дио посла. Имам утисак да љекари из Бара нијесу у нашем, него у систему здравства Сомалије или Бангладеша.

Често замишљам мог пријатеља и саборца из ове приче о становима, иначе хирурга, како оперише и у току операције размишља долази ли му данас газда за кирију или ће бити флексибилан и сачекати плату. А рука креће и каже конац, глава каже кирија, па конац, кирија и све тако. И стани му, рођени, под скалпел кад је први у мјесецу. Гледам свакодневно своје колеге просвјетне раднике који воде рачуна, на сваком часу, о најмање тридесет ученика. У овом времену уништеног система вриједности морају бити сконцентрисани, пажљиви и припремљени, морају предвидјети све могуће и немогуће ситуације да час прође по правилима. Како то квалитетно извести кад сте подстанар са близу четрдесет година радног стажа и чекате да вам дају оно што сте крваво платили и зарадили, што је ваше?

Апелујем на систем, на државу чији смо службеници и чије законе поштујемо, помозите да се ово вишегодишње питање ријеши. Био сам на пар сахрана и џеназа несуђеним станарима чувене зграде А6. Немојте дозволити да се проблем рјешава нечињењем и чекањем да станари биолошки нестају. Мишљења сам да је и држави и граду Бару потребан жив, достојанствен и задовољан просвјетни и здравствени радник ако мислимо да у културолошком и цивилизацијском смислу идемо напријед.

Мићо Балтић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: