Усташке идеје на Филозофском факултету у Београду?
1 min read
Милош Ковић
„Србија је у глибу митоманије и свињокрадице Карађорђевића. Они су трудној жени одсекли сисе, измислили Косовски бој, створили Спц, измислили светог саву и остале глупости, направили ршум у Цг и Косову, Јасеновац је одговор на њихову владавину, нема већих злотвора“
Ово је објава коју је извесни „Iggy666“ „окачио“ на свом „твитер налогу“, како пише, у „10.51 по подне, 30. јун 2020“. Је ли ово говор мржње? Да ли је ово усташка порука? Да ли се у њој правда један од најодвратнијих злочина у историји човечанства, почињен над Србима и Јеврејима у Јасеновцу, усташком логору смрти?
Да ли је ову објаву, како се на „твитеру“ види, „лајковао“ Никола Самарџић, редовни професор Одељења за историју Филозофског факултета у Београду? Да ли то значи да је он симпатизер усташких идеја? Можда је Никола Самарџић ову поруку случајно „лајковао“? Или то уопште није урадио? Како би било да се о томе изјасни?
Да ли је, међутим, Никола Самарџић на свом „твитер налогу“ „10.10 PM, Nov 21, 2019” написао „Мора нова четрдесет осма“, да би, на питање Блажа Ђуровића „Где сада да надјемо Голи оток?“ одговорио „У Хрватској. Додуше, шлепери на Батровцима, осам сати“? Да ли је за председницу странке „Заветници“ „10.32 pm, Ауг 1, 2019“ написао „То је она ћерка Рајка Циганина из Калуђерице?“
Је ли то исти онај Никола Самарџић који тражи „денацификацију“ и „промену културног кода“ Србије, зато што је у ратовима из деведесетих „геноцид“ био њена „званична политика“ (сарајевски Дани, 18.1.2008)?
Исповеда ли Самарџић расистичке ставове, када пише о „полудивљим Азијатима и Африканцима“ (Погледи, 13.11.1992) и Србима као „биолошком отпаду“, који прети да „загади Европску унију“ (Пешчаник, 14.9.2007).
Како се називају они који Аушвиц и данас правдају јеврејским заверама и расним, генетским манама?
Имају ли са свим овим некакве везе афилијације Николе Самарџића са Владимиром Бебом Поповићем и са кримогеним режимом Мила Ђукановића, под чијим се окриљем у Црној Гори данас скандира „Србе на врбе“, каменују српске куће, отима имовина Српске православне цркве, хапсе владике, пребијају свештеници и слободно исповедају усташке злочиначке идеје?
Ако је све ово тачно, шта нам то говори о Одељењу за историју, чији је Никола Самарџић апсолутни господар и кључни идеолог? Шта нам то говори о стању на Филозофском факултету у Београду?
Милош Ковић, ванредни професор Одељења за историју, Филозофски факултет, Универзитет у Београду.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Лапсус!
Треба да стоји: постаје интернационалистичко-левичарски лист…
Најлепша хвала!
Душан
Душан Буковић
6. јула 2020. • 16:53
Ваш коментар чека преглед.
Лапсус!
Треба да стоји: постаје интернационалистичко-левичарски лист…
Најлепша хвала!
Душан
ДУШАН БУКОВИЋ: СЛУЧАЈ ВЛАДИСЛАВА РИБНИКАРА
Владислав Рибникар (1900 -1965), политичар, новинар и директор београдске „Политике“, пре Другог светског рата припадао је Демократској странци и био је члан Главног одбора. Био је познат као левичар-интернационалиста. Први његов контакт са Совјетским интернационалистима датира од 1928. године, када је због једне афере са једном чланицом ГПУ са којом је имао интимне односе пристао да ради за рачун совјетске тајне политичке полиције. Од тада Рибникарева „Политика“ постаје интерналистичко-левичарски лист. За време рата сарађује једно време са немачким окупаторима у Србији. У његовој кући у јуну 1941. године донета је одлука о покретању устанка, грађанског рата и буржоаско-демократске револуције у Србији под командом Павелићевог емисара, великохрватског тиранина и робовласника Јосипа Броза тзв. „Тита“, која је била само нагли прелаз у великохрватску, интермаријумску, фабијанску и коминтерновско-троцкистичко пролетерску. У току 1941 и 1942. године хапси га Недићева полиција у Београду и упућује у логор на Бањици. На немачку интервенцију ослобођен је први и други пут. У другој половини 1943. године одлази у Јајце и постаје члан Президијума АВНОЈ.
У овом контексту вредно је указати да је у чикашкој „Слободи”, објављен значајан чланак под насловом „Докази о сарадњи комуниста са окупатором – Случај Владислава Рибникара“, који гласи…
ДОКАЗИ О САРАДЊИ КОМУНИСТА СА ОКУПАТОРОМ – СЛУЧАЈ ВЛАДИСЛАВА РИБНИКАРА
У низу многобројних доказа и докумената о сарадњи Титовог „народно-ослободилачког” покрета с Немцима и осталим окупаторима, међу најкарактеристичније спаде случај сувласника и директора највећег српског дневног листа „Политике” Владислава Рибникара.
После смрти свога оца д-ра Слободана Рибникара 1924. Рибникар се, у то време апсолвент архитектуре, нашао стицајем прилика као поседник највећег броја акција на челу овога познатог дневника. Он је, по праву наслеђа, без икаквих личних и интелектуалних способности постао његов главни директор.
Лист у то време стварно уређује и даје политички тон и правац писању његов главни уредник д-р Милан Гавриловић. Док је административна и персонално материјална страна у рукама његовог власника Рибникара, који са осталим главним акционарима Тановићем, Миленовићем и Дисом Стефановићем сачињавала главну управу. „Политика”, која у периоду анексионе кризе и балканских ратова са својим уредницима браћом Рибникарима, Дарком и Владиславом, који ће као резервни официри и погинути на Мачковом Камену 1914, била је на достојној националној и демократској висини и остала таква све до 1928.
Крајем 1928 десиће се у „Политици” велике промене које су наступиле под утицајем једног догађаја, који ће одиграти пресудну улогу у животу и политичком држању њеног директора, иначе и до тада познатог авантуристе и сладострасника Владислава Рибникара. Октобра 1928. тадашњи властодршци у Совјетском Савезу били су организовали свечану прославу десетогодишњице совјетске власти. Одлучили су да на ову прославу позову као госте читав низ новинара, књижевника, политичара и јавних радника из цеога света, у првом реду припадника комунистичког покрета. Затим познатих левичара и либерала за које су веровали, да ће после повратка у своје земље повољно писати и говорити о Совјетском Савезу.
Из Југославије су били позвати: Драгиша Васић и вајар Сретен Стојановић, у то време изразити левичар и преко свога брата д-ра Младана Стојановића, члана КПЈ у блиској вези с тадашњим партијским вођством. Од стране Хрвата комунистички књижевници Мирослав Крлежа и Август Цесарец, а од Словенаца комуниста и књижевник Ловро Кухар. Сви су они отишли посредством Совјетског посланства у Букурешту, пошто у то време Југославија није имала дипломатских односа са Совјетима. Овој југословенској делегацији се у Букурешту придружио и Рибникар. Он није био званично позват, али је пошао за свој рачун. Жељан сензација и авантура, а и да би на неки начин за себе лично, а делимично и за лист извукао какве материјалне концесије од богатих пропагандних фондова Коминтерне, чији је штаб у то време био у Москви. Познато је да је Рибникар био велики коцкар, женскарош и расипник, те да је на коцки и финансирању својих многобројних љубавница често губио милионске суме. Кад је Рибникар стигао у Москву и када су многобројни агенти Коминтерне видели с киме имају посла, облетали су око њега и ступили у акцију. Будући да је био у питању директор и власник највећег дневног листа у Југославији, подробно су испитали све његове слабе стране, те су се осведочили да његова слабост према лепом полу долази на прво место. Ради тога су му у хотелу у коме је био отсео подметнули необично лепу и заводљиву девојку, која је била њихов агент.
Приликом свога каснијег саслушања маја 1942. од стране српске специјалне полиције у Београду, Рибникар дословно каже: „Дошла је у мој хотел претставивши се као новинарка, сарадница агенције ‘Таса’, да ме интервјуише о мојим утисцима у Совјетском Савезу, а и о политичким приликама у нашој земљи. Била је врло млада, не више од 20 година, лепа и симпатична. Мени се претставила под именом Евдокија. После краћег разговора почела се као змија увијати око мене. Убрзо сам заборавио да сам у Београду оставио жену и децу, велике и неодложне послове у управи листа и сав сам јој се предао. Она је пристала да се пресели код мене у хотел, где смо у лудом оргијању провели месец дана“.
Када је овај медени месец прошао и када је Рибникар сматрао да треба да крене назад у земљу, његова пријатељица није хтела да се одвоји од свога галантног љубавника, изјављујући да ју је он упропастио и завео, под видом обећања брака и заједничког одласка у Југославију, пошто се код ње преставио као нежењен. На њену интервенцију морале су да се умешају и совјетске државне власти и да преварену и обешчашћену другарицу Евдокију узму у заштиту. Органи власти констатовали су да се према тадашњим совјетским законским прописима, ако мушкарац и жена живе заједничким животом месец и више дана, сматра, да се налазе у законитом браку, без обзира што он није и формално закључен.
Рибникару није остало ништа друго него да ову подметнуту му Рускињу бар привремено призна за своју закониту жену. Он јој је предложио да заједно пођу у Берлин, на шта је она пристала, док су их у стопу пратили за то одређени агенти Коминтерне. Да би се као посредници између њих појавили у даном моменту са својим условима, које ће поставити Рибникару као цену за развод брака, а на које ће он пристати.
У Берлину Рибникар је покушао да се ослободи своје пратиље посредством нашег посланика, иначе сарадника његовог листа и пријатеља његове породице Живојина Балугџића, обећавши јој скупоцену бунду од чинчилова крзна, драгоцени бриљантски коље (огрлицу), знатну метеријалну накнаду и друго. Но све то није ништа помогло. Тек када су се у виду њених такозваних заступника појавили агенти Коминтерне са својим условима, а пошто је исте Рибникар примио и потписао услове, она је уз примљене материјалне поклоне и накнаду пристала на развод брака и повратак у Москву.
Садржина тих услова, и ако није никада обелодањена, била је тек много касније позната југословенским и српским полицијским органима, делимично из самих признања Рибникарових, а делимично из многобројних саслушања тадашњих агената Коминтерне, с којима је Рибникар, а преко њега редакција и администрација “Политике” били у сталној вези. Њихове последице и њихов траг осећао се према целом писању „Политике” и њених многобројних сарадника комуниста, вешто убациваних и прикривених све од тога догађаја 1928. па до рата 1941, и даље после рата када ће под комунистичком влашћу најзад скинути своју образину.
Ти услови су следећи: „Рибникар се обавезује да ће утицати да ‘Политика’ постепено промени свој тон и правац писања, које се има ускладити у духу инструкција приманих од Агит-Пропа ЦК КПЈ, с којима ће Рибникар у будуће одржавати сталну везу. Рибникар ће постепено у својству јавних и тајних сарадника и дописника у току наредних десетину година примати искључиво личности, које му буде предлагала Коминтерна, односно њена експозитура за Југославију Централни комитет Комунистичке партије Југославије и то његов извршни орган Политбиро. Он пре свега има под својим потписом објавити серију од 15 чланака, као своје утиске из Совјетског Савеза, које су у ствари написали за то одређени пропагандисти Коминтерне. Рибникар се такође обавезао да поступно из редакција “Политике” одстрани све истакнуте сараднике познате по своме демократском и антикомунистичком ставу, чија ће имена такође добити преко одређене му везе, или уколико би то теже ишло да систематски онемогућава и саботира све њихове конструктивне активности. Од њега се није тражило да, бар у прво време, постане и формалним чланом КПЈ, како би као некомпромитован могао што боље спроводити у живот постављене му услове и задатке.
Као накнаду за ове услове, које је Рибникар касније дословно спроводио у живот, он је поред раставе брака добио и милионске материјалне компензације, огромне кредите у златним немачким маркама за куповину модерних штампарских лајнотајпа у Немачкој, које је нешто касније под фирмом личних финансијских трансакција Рибникарових „Политика” и набавила. Далеко би нас одвело ако би набрајали читаве плејаде познатих или прикривених комуниста, који су после повлачења д-ра М. Гавриловића са положаја директора као уредници, сарадници, дописници из земље и иностранства, јавни и тајни, под отвореним именима и разним псеудонима прошли кроз „Политику” на основу овога Рибникаревог споразума са Коминтерном.
Од Моше Пијаде, др. Симе Марковића, Славка Мијатовића, др. Рајка Јовановића, Родољуба Чолаковића, Душана Лопандића, Душана Тимотијевића, Вука Драговића, Велибора Глигорића, Васе Срзентића, Веселина Маслеше, Марка Ристића, Ота Бихаљиа – Мерина, Елиа Финција, Александра Вуча, Коче Поповића, Душана Матића, Оскара Давича, Анте Маркишића, Милана Дединца, до млађих Милована Ђиласа, Владимира Дедијера, Васила Медана, Лазара Лилића, Душана Јерковића, Јована Поповића, Чедомира Крушевца, др. Радивоја Увалића, Радмиле Бунушевац, Радована Зоговића, Ђоке Јовановића – Јарца, Иве – Лоле Рибара, Милована Матића, Богдана Пеића, Пунише Перовића, Славољуба Виторовића, Стојиљка Стојиљковића, др. Војислава Вучковића па до најмлађих формираних у току грађанског рата Зорана Жујовића, Данила Пурића, Војислава Ђукића, Мирослава Радојчића, Ђоке Јулиуса, Божидара Диклића и других.
У Рибникаревој вили (на слици изнад), у чијој непосредној близини у вили инжињера Ненадовића борави и Тито, састаје се 4. јула 1941. Политбиро ЦК КПЈ у личностима Тита, Ранковића, Ђиласа, Вукмановића – Темпа, Сретена Жујовића – Црног, Иве Рибара – Лоле и Едварда Кардеља – Бевца и доноси познату одлуку о дизању устанка прво у Србији, а затим у свима осталим областима Југославије, куда шаље и своје специјалне делегате. Овде Тито углавном борави и ради заједно с Владимиром Дедијером, а једно време и са Едвардом Кардељем, који су у вили повремено и становали, све до септембра 1941, када ће напустити Београд и отићи на такозвану слободну територију. Истовремено Рибникар одржава везе и са својим предратним пријатељима др. Грубером, Хофманом др. Ханом, Хрибовсеком, Хибнером, Спајлом и осталим функционерима из немачке обавештајно-пропагандне новинске агенције ДНБ, пропагандног штаба за Југо-Исток као Главног Војног Заповедништва за окупирану Србију, под чију контролу спаде и ново Рибникарево „Српско – Издавачко Предузеће АДО”, које издаје “Обнову”. Он доноси драгоцене податке и материал Титу, Политбироу и Главном Партизанском Штабу, на основу којих они процењују ситуацију и дају потребне директиве за организацију устанка не само у Србији, већ и на територији целе Југославије, а у првом реду и национално осетљивој и стратегијски за нову герилу војну тако погодној Црној Гори. Тамо је још 4 априла, на два дана пре бомбардовања Београда, био упућен Моша Пијаде, Веселин Маслеша, Бора Продановић, др. Марија Вајс – Гајић, др. Душан Недељковић и још неколико партијских функционера. Они су понели један део архиве ЦК КПЈ камуфлиране као архива Југ. новинарског удружења и око 20.000.000 готовог новца, с којим ће нешто касније Моша Пијаде уз помоћ овога друштва под именом „Чика Јанко – човек јаке руке” водити и финансирати комунистичку револуцију и братоубилачки рат у Црној Гори, Рашкој (Санџаку) и Херцеговини, будућим базама главних партизанских операција. Није згорега овде напоменути да је Моша с друштвом путовао са специјалном пропусницом успутним властима изданом ни од ког другог већ од надлежног министра за прогањање комуниста, министра унутрашњих послова у влади од 27. марта Срђана Будисављевића преко његовог шкабинета Вељка Кораћа, увученог као члана партије још пред рат у његов министарски кабинет.
Историјске истине ради треба истаћи чињеницу да су Мачекове полицијске власти све истакнуте комунистичке функионере, које су на почетку рата затекли у затвору и логору у Бановини Хрватској, на челу са Огњеном Прицом, Божидаром Хаџијом, Отокаром Кершованијем и Августом Цесарцем, предали новим усташким властима у Хрватској које су их побиле, док су сви истакнути комунистички функционери који су се били затекли у затвору Управе града Београда по наређењу Срђана Будисављевића и 27 мартовске владе пуштени на слободу.
Важно је напоменути да су Владислав Рибникар и Владимир Дедијер преко руске емигранткиње, прикривене комунисткиње новинарке Клавдије Жукине, која је била љубавница једног од главних агената Коминтерне такође предратног сарадника “Политике” совјетског пуковника Фјодора Махина, сазнали на 15 дана раније планирани напад Немачке на Совјетски Савез 22. јуна 1941, о чему су одмах известили Политбиро ЦК КПЈ и самог Тита. Благодарећи овоме српска специјална полиција када је уочи 22. јуна 1941 добила налог да изврши хапшење свих познатих комуниста, који су се до тада захваљујући споразуму између Совјетског Савеза и Немачке слободно кретали по Београду, успела је да са списком од око 180 комуниста пронађе свега 12 и то махом безначајних партијаца, који нису били стигли да се сакрију.
Од Др. Грубера и његових потчињених органа Рибникар добија специјалне објаве за путовање по целокупној територији контролисаној од немачког војног заповедника за Србију, возне карте, купоне за набавку рационалних животних намирница и текстила, са којим у извесној мери снабдева комунисте и њихово вођство. Оно се на тај начин снабдевено и обезбеђено скоро несметано креће по Београду и целој територији Србије и извршава своје паклене задатке.
У Рибникаревој вили половином јула 1941. долази и до састанка између Драгољуба Милутиновића, свештеника из Ивањице, претставника четничке организације Косте Пећанца у циљу споразума за обустављање међусобне борбе и координацију планова за заједничку борбу противу окупатора, и лично са Титом и осталим члановима Политбироа ЦК КПЈ. Интересантно је истаћи да Тито тада није откривен и ухваћен са целим Политбиром само благодарећи Рибникаревим везама и врло вешто планираној сарадњи и подршци немачких окупационих власти у Београду.
У пролеће 1942. године Четврти Антикомунистички Отсек Срп. Специјалне Полиције дошао је посредством Бошка Богдановића, бив. Шефа Централног Пресбироа и предратног помоћника Министра Просвете, а за време рата сарадника ђенерала Недића, до добро провереног податка: Драгољуб Милутиновић, свештеник из Ивањице, поверио је пре него што ће га на основу комунистичког подметања убити у селу Шаренику, срез Моравички, његов супарник војвода Божо Јаворац, своме пријатељу члану организације ДМ сада у Паризу др. Милану Пурићу, случај о своме разговору с Титом половином јула 1941. у вили Владислава Рибникара, Ботићево сокаче Бр. 6. (Данас Комунистички музеј Народне Револуције).
Ја сам половином јула 1941, износи Милутиновић, не слажући се са ставом и радом Пећанчевим и његових одреда, и у циљу да нађем неки модус вивенди између четника и партизана, чији је утицај на терену у Западној Србији био прилчно јак, кренуо за Београд. Пошто сам се поразговарао с Пећанцем, видећи да је на њега врло тешко помирљиво утицати, хтео сам да видим шта се може учинити на другој страни. Отишао сам у бивше уредништво „Политике” и тамо се нашао са Вл. Рибникарем. Рибникара сам познавао још пре рата, пошто је он свако лето долазио с породицом ради одмора у Ивањицу, где смо на Моравици пецали пастрмку у друштву др. Спасовића, бив. нар. посланика, бив. министра Константиновћа и остале левичарске настројене интелигенције из овог краја. Њему сам изложио циљ мога доласка и жељу да се састанем с неким од званичног комунистичког вођства. Он ме је место сваког одговора позвао да дођем сутра на ручак код њега у вилу, а он ће дотле о свему озбиљно размислити и видети може ли ми што у том помоћи.
Када сам сутрадан тамо дошао затекао сам неколико непознатих лица, од којих сам после у току разговора упознао Сретена Жујовића – Црног, Александра Ранковића, Ивана Лолу Рибара, Милована Ђиласа, поред домаћина Рибникара и Владимира Дедијера. Међу њима је био и један постарији, дискретно просед господин са цвикерима, препланулог кошчатог лица и мало страним и чудним нагласком у српском изговору. Одмах сам видео да је он централна личност у овом високом комунистичком друштву, сви очекују његово мишљење или одобравање као коначни одговор. Он ми је претстављен као инжињер Јовановић. Разговор и ручак текао је дуже времена и ми се ни по једном питању нисмо могли сложити. Рибникар ме је приликом испраћаја замолио да им дам неколико бланко четничких објава оверених печатом, који сам при себи имао, што сам ја и учинио и да никоме не причам о овоме састанку, што би ме свака индискреција могла стати живота. По моме повратку за Ивањицу нисам наравно никоме смео поверити целу ову ствар, нити ми је било јасно да сам разговарао са самим партизанским командантом Титом. Када су партизани септембра 1941 ушли у Ивањицу био сам међу првим национално истакнутим људима и четничким првацима ухапшен и спроведен за партизански Главни штаб у Ужице. Тамо смо смештени у затвор у згради бивше ужичке жупаније где смо остали све док партизани нису концем новембра 1941. протерани из Ужица.
Како је 7. новембра 1941. приликом прославе Октобарске револуције била у главној улици у Ужицу баш испред хотела Златибора велика параде партизанског олоша, посматрајући одоздо из подрума кроз прозорске решетке приметио сам на трибини у дугом кожном капуту и новим жутим чизмама познату ми личност опкољену с до зуба наоружаним телохрантељима У овој личности није ми нимало било тешко препознати инжињера Јовановића. А то је био Тито.
Сада пошто предвиђам да можда још дуго нећу поживети ову тајну теби поверавам. Пошто знам да имаш погодних веза, достави је преко њих надлежној полицији у Београду. Није искључено да се Тито поново крије у Београду, те да помоћу Рибникара не би могао бити откривен па евентуално и ухваћен.
Равногорски првак из Ивањице пренео је одмах овај разговор др. Милошу Секулићу, познатом београдском лекару иначе своме политичком пријатељу. Овај је будући да је био у блиским породицним везама са пок. Бошком Богдановићем а знајући да је он добар пријатељ са Бећаревићем и Грујучићем, шефовима анти-комунистичког отсека, целу ствар поверио њему који је одмах доставио поменутој двојици.
Тек почетком маја 1942, после дугог консултовања знајући за његове везе с Немцима и скоро свим српским утицајним круговима у окупираном Београду, они су донели одлуку да приведу ради саслушања самог Рибникара и потраже објашњење. Свестан своје моћи и својих вешто постављених и камуфлираних веза, пред иследником Специјалне полиције Рибникар није хтео ни речи проговорити и целу је ствар упорно негирао. И поред тога што му је овај предочавао суочење и сведочанство тада већ мртвог свештеника Милутиновића. Ко може тврдити да Рибникар није већ био благовремено обавештен о његовој смрти.
И када су се шефови Специјалне полиције одлучили да задрже у притвору Рибникара, те да на погодан начин дођу преко њега до открића тада и њима самима и немачким властима још увек загонетне Титове личности, коју је Рибникар врло интимно познавао. Дошло је муњевитом брзином неопозиво наређење из штаба генерала Шредера, тадашњег војног заповедника за окупирану Србију, да се Владислав Рибникар као истакнути немачки привредни и културни сарадник а уз то још из раније познат као немачки пријатељ, пусти одмах на слободу. Уз облигатну напомену да ће српске полициске власти бити узете на најстрожију одговорност ако Рибникара у будуће без сагласности немачких надлежних власти буду узнемиравале и ако му се буде ма шта десило.
Нешто касније, према једној фотографији, објављеној у „Донауцајтунгу”, листу немачке пропаганда за Југо-Исток, успело је се да се према његовом картону података, пронађеном у архиви загребачке полиције, идентификује Тито.
И тако је Рибникар благодарећи Немцима, својим старим пријатељима, по други пут у року од две године пуштен из руку српских власти. Он се више неће коцкати тако олако стеченом слободом, већ ће убрзо отићи у Западну Босну у Врховни партизански Штаб. Тамо ће приликом образовања прве Титове владе и заседања АВНОЈА постати први министер за информације и просвету у поменутој влади новембра 1943, да би сличне функције задржао у свима Титовим владавинским комбинацијама све до своје смрти децембра 1955. Он ће одмах по повратку за Београд, још у јесен 1944. године покренути стару комунистичку „Политику” на место окупаторске „Обнове”. А као прво што ће урадити, наредиће да се уз сагласност крволока Ђиласа и Дедијера, тадашњих арбитара целокупне комунистичке пропаганде, ухапсе и побију његови први сарадници из времена окупације, и једина преостала национална група из времена предратне „Политике”: Јован Тановић, Сима Францен, Богдан Симић и други којима ће придружити и старог Глигорија Божовића, који се за време окупације није ни налазио у Србији, док ће остале као Милана Шантића, Мићу Димитријевића и многе друге послати на дугогодишњу робију (Види: Докази о сарадњи комуниста са окупатором – Случај Владислава Рибникара, „Слобода“, Орган СНО у Америци, бр. од 20. новембра 1958, и од 1. фебруара 1959, Chicago, Illinois, U.S.A.).
„Нечастиви на Филозофском факултету“ у Бгд. витла већ деценијама — само мења обличја …
Hteo bih malo da vas sve oveselim: Pogledajte upravo zavrsene izbore u SR. Sta vidite? Nema vise Chanka, Chede, Peshicke, Biljane Srbljanovic, Kandicke, Biserke, Liht…. Niko od te sorte nije vise na politickoj sceni, napred ili pozadi – iz senke.
Kako se to desilo? Zasto bash sada? Jedna rec objasnjava sve: Tramp. Chitava nova PARADIGMA se desila u US.
Srdjan Trifkovic je US produkat, integrarni deo US drustva. Osim njega nema niko od tih tone analiticara u SR, koji razume fenomen zvani Tramp.
„Perfektna Oluja“, sudar svih mogucih malo verovatnih cinilaca morao je da se desi uz ovo izuzetno ljudsko bice. Ja mrzim/prezirem idolopoklonike. Medjutim meni uopste nije jasno da je stasalo vreme u US da POJEDINAC, usamljena jedinka, ma koliko bogat, pametan, hrabar – moze da ustane PROTIV INDUSTRIJSKOG KOMPLEKSA, MASHINERIJE BUSH-KLINTON-SOROSH-DUBOKA DRZAVA. Rat u Vijetnamu je bio totalni promasaj. 50 000 US vojnika ginuli na kraj sveta da sprece komunizam u banana drzavici na kraj Sveta. Stotine hiljada osakacenih najvise narandzastim agensom-toksinom-otrovom, koji su nasi vojnici bacali da pomore domacine, a oblak se vratio i napravio haos u redovima onih, koji su bacali otrov!!! Oko milion pobijenih Vijetnamaca!!!Sad US i Vijetnam imaju odlicne ekonomske odnose, ali NIKO NE SME DA PISNE, DA KAZE DA JE TAJ besmisleni, davni rat bio NI ZASHTA, agresija bez ikakve svrhe, vojni poraz od chega niko osim vojno-industr. kompleksa nije imao koristi.
.
.
.
U takvoj situaciji, meni je tesko shvatljivo da bi se rodio kandidat za Predsednika US, Tramp, koji je agitovao u kampanji da je OKUPACIJA IRAKA BILA NAJVECI BLANDER U ISTORIJI US!!!! Na osnovu gornjeg Vijetnam primera, normalno bi bilo ocekivati da prodje josh 50 godina da se rodi kandidat za Predsednika US, koji ce to reci!!! Tramp je to „stavio na dobosh“/ razglasio josh u 2016!!
Time su osudjeni/izlozeni kritici svi jastrebovi – Klinton-Bush-Sorosh-Duboka Drzava-Globalisti bombarderi. Iskreno receno, sad mogu da kazem – ja sam se bojao za Trampov zivot.
.
.
.
Sad mozete da razumete da bivsi Ministar Sp. Poslova jedne VB (GB) izjavi da 30-god. diktator ne sme da unishtava hrishcanstvo u CG.
Da je Bajden na celu ili da je Hilari pobedila 2016, Milo ne bi imao nikakvih bojazni ovih dana.
Ranko-Draginja i Rashko su ribe bez vode, ovih dana. Necete ih chuti da prichaju o „Ruskom malignom uticaju“, koji treba da se sprechi, tako da se unistio SPC!!! Oni vised nemaju onaj kiseonik, one pare, koji im je obezbedjivala Duboka Drzava, Sorosh, Klinton-Bush mashinerija.
Tramp je josh daleko od pune pobede. Mediji danonocno sipaju PR propagandu. Virus je stvorio kolaps svetske privrede. To sve donosi ocaj. Ljudi posezu za bilo kojom slamkom…
Ono sto je najbitnije – TRAMP PARADIGMA NIJE VISE REVERZIBILNA, nema preokratanja unazad. Cak i da Bajden pobedi, bombarderi ne bi mogli da dobiju podrsku naroda za neke nove besmislene okupacije uz dovodjenje na vlast OMRAZEWNIH PIONA U prchvarnica drzava, kako je bilo sa Irakom, Libijom, „Kosova“ laznom drzavom….
Toliko autosovinista po Srbiji i toliko nacionalnih konvertita po Crnoj Gori se namnozilo da je to prosto nepojmljivo.Konvertiti imaju patolosku potrebu da svakodnevno dokazuju svoju autenticnost novopridosloj naciji,nebirajuci sredstva i nacine.
E to smeće, taj Samardžić je, sin velikog istoričara Radovan Samardžić, jadna mu majka! I njemu a i nesretni Radovan. U početku karijere izgledao je, skoro normalan. A poslije počiinje da se odriče svojih objavljenih članaka, odriče se autorstvo nad čitavim poglavljima knjiga.. Promijenio u glavu, jadan!
Beograđani, Jugosloveni! Sve jasno!
Prosto je nevjerovatno, da ovakav covjek radi u instituciji od najveceg znacaja za drustvo.
Dali to drustvo uvidja koliko stete, ovaj idiot, pravi svojoj drzavi, navodeci buduce akademske gradjane na lazi i ne uloze.
Ovdje je napadnut Ustav.Sr ije.Ako drzava nece da ga zastiti, GDJE SU, I STA RADE STUDENTU?
ZASTO OVOG PLACENOG, MILOVOG USSTASU, NE UHVATE ZA USI I SA NOGOM U TUR, za vijeka izbace sa FAKULTETA
POSTO , USTADA POMINJE GOLI OTOK, za njega treba obezbijediti jedno mjesto u Padinsku skelu,NA DUZI PERIOD.
На социопсихолошком нивоу, корен проблема је елитизам. Он може на себе да навуче различите идеолошке кошуље, али је у суштини увек иста ствар – презир према колективу, „светини“ и народној култури, егзалтација појединца, моћи, капитала. Просто речено, грозни људи су у питању.
Dolazim do zaključka da mržnja prema Srbima u Crnoj Gori nema izvorište u Crnoj Gori no u Beogradu. Beograd je najantisrpskiji grad.
Одељење за историју Филозофског факултета у Београду је нанео толико зла Србији и српском народу у последњих 120 година, да генералштаб немачке војске, ако се упореди са Одељеењем за историју, личи на хуманитарно удружење!
Скандал.
Ни једно цивилизовано друштво ово не би дозволило. Ни један цивилизовани човек, нарочито универзитетски наставник не би седео заједно са оваквим човеком.
…DRUGOSRPSKI „anonimni“ ,nemoj bar mi normalni da idemo na ruku dušmanima sa tim Kalajevim „srbijanstvom“ !
Zastrasujuca realnost,
ali se negde, nekako nadam
u poraz sotone.
Samo da prezive Kovic
i ostali na fakultetu
ovu zadnju fazu etnocida,
molim se Bogu ja odrasla
na ateistickim idejama.
U kom god da je društvu Beba ,taj ambijent je okužen , kontaminiran ,to je stvorenje Bog stvarao u besu , u rodnoj mu Jagodini kada ga pomenete ljudi naprave grimasu kao da su prošli pored poljskog klozeta !
Unikatno frustrirana , iskompleksirana , inhibirana …..jednostavno ,struktura bez duše , svesti i savesti !
Od ljudskih karakteristika , i to samo loših , je izraziti materijalizam ! Sa Sotonom je spreman da udje u ortakluk , što se vidi iz njegovog “ života i priključenija „.
Heil Hitler and There is No Jasenovac and No Auschwitz – that is Washington’s politics for former Yugoslavia.
Ništa od toga ne bi bilo da nije Amerike. Jedino je nacizam istinski antisrpski nastrojen. (čak ni islamizam, jer islamizam je generalno antihrišćanski) A mi smo opet krivi jer volimo Ruse. Volimo i Amerikance, Francuze, Engleze.. ali volimo i Ruse, nismo opterećeni mžrnjom prema njima. I ovo je izgleda dovoljno da nam šalju hitlera i vrše etnocid (kulturni genocid) nad nama.
Nije on dzaba stavio tri sestice. Antihrist.
BRAVO MILOŠE. TREBA NA SVAKOM KORAKU OZNAČAVATI OVAKVE LJUDE. A PLATE I RADNOG MESTA SE NE ODRIČE, LEPO MU!?
Smet ustaski! A onom nesrecniku pogledajte tri sestice-simbol zvijeri! Sorosev isprdak.
Hvala gdine Kovicu ! Ne dajte nam da mi, Srbi, poslije svega budemo naivni! Nas neprijatelj je mnogo ozbiljniji nego sto to mi mislimo. Mi, prosto, ne mozemo da vjerujemo da u nasem narodu moze da se pojavi takav izrod kao sto je taj nepomenik, „istoricar“….ali, ne treba nikad zaboraviti da takvih ima medju nama. Kad ih istrijebimo, trebalo bi im oduzeti srpsko ime, drzavljanstvo i sve sto pripada Srbinu medju Srbima.
То је јавна тајна, да усташки лоби (ватикан), влада филозофским факултетом, и да они пишу и штампају уџбенике. Када то раде у центру Београда, можете мислити шта раде у ЦГ.
I onda se neko cudi sto imamo Mila, Canka, Ranka, Ceda i jos mnoge koji razaraju nase bice.
Питање је само да ли тај професор Самарџић зна да се види када неко нешто лајкује, или то намјерно ради да би се допао НВО организацијама и Сорошу у нади за мало додатне апанаже и у нади некој бољој функцији у политици јер на студијам овај неби смио да се појави а не да предаје .
Ражалостила ме вијетст коју је изрејкоа Мило Ломпар да на његовом факултету је он био једини против доласка Столтенберга,питање је стварно за неповјеровати који су то морални папућичи кји би требалибити елита народа ,и није склучајо онај и поред оствке у Академији поново изабран а каже што ће нама Косво,мислио је ваљда на Трепчу,који су нам све људу умислили да су елита и за које неко држи да су елита,неби ме чудило да и Јеврем Брковић постне дописни члан САНУ,дотле је то дошло!
Treba ga dovesti k poznaniju prava kao i sve izdajnike!
… Đavo na Filozofskom!??
Svuđen li stiže, jeba ga otac!
Egzorcizam, jedina je i ne samo higijenska mjera! … Namjesto svake druge priče, išćerati Nečastivog sa katedre!
… Čuja sa da je u Montenegro stalno otvoren konkurs za Sotonu.
Odzvonice brzo i njima i onima koji ih placaju. Samo mi nije jasno kome prodaju tu pricu: onima koji primaju pare sa iste adrese? Bilo je tog sljama uvijek! Koliko god se trudili, ne mogu nam nista!
Ako je ovo istina dobro mi Srbi još i postojimo s obzirom na broj značajno pozicioniranih izdajnika i otpadnika. Užas!
Sav taj drugosrbijanski ljudski otpad iz sve snage podržava ovdašnji režim, ali ti bijednici čiji se zločinački „intelektualni“ poduhvati štampaju brdom Soroševih para podržavaju i ustaše, vehabije, kosovske narko-teroriste, NATO, ISIS. Njihov idol je „drug Tito“, a „intelektualni“ uzor je ogavni pamflet još ogavnijeg Radomira Konstantinovića, takođe poniznog Brozovog čankolisca.
…DRUGOSRPSKI „anonimni“ ,nemoj bar mi normalni da idemo na ruku dušmanima sa tim Kalajevim „srbijanstvom“ !
Profesor Miloš Ković, dostojan naslednik pokojnog Milorada Ekmečića, našeg najboljeg istoričara.
Kako zna da secira, kao na magnetnoj rezonanci, svaki društveni problem , pojavu, do tančina, vrlo jednostavno.
Pravi istoričar nije onaj koji barata brojkama i datumima istorijskim, već onaj koji zna da pronikne u suštinu i sveobuhvatno prikaže
društvena dešavanja i istorijski kontekst nekog pređašnjeg dogadjaja u vremenu u kojem se odigrao i još, najvažnije, iz izvedenog zaključka dati pouku sa sadašnje vrijeme i za budućnost.
Gospodina Miloša Jovića za ministra prosvjete i nauke u Vladi Republike Srbije! (Emir Kusturica ministar prosvjete)!
Interesantan he i navod prof.Kovića o tome da je Samardžić pisao za novine Pogledi koje su početkom 90-tih bile novine četničke provinijencije. Za ne poverovati je da su u to vreme za te novine pisali dotični Samardzić, Biljana Srbljanović, Čeda Jovanović i druge perijanice „druge Srbije“. Nešto slično kao i njihova braća po konvertitstvu u Crnoj Gori. Rodoljubi stradaju za ideale, tu para nema, pa je i konvertitima bolje na drugoj strani. §a li će biti kada se jednom ponovo pojave i počnu da Srbuju?!
„Погледи“ из Крагујевца Милослава Самарџића су удбашки пројекат да се, појавом Интернета и праве истине о ЈВуО Драже Михајловића то разводни и сведе на њихову контролу. Чикашке четничке „Погледе“ је Милослав Самарџић присвојио и од тога прави свој бизнис. У томе му помаже пуковник КОС-а Драган Крсмановић и комунистички „историчар“ Перо Симић.
Неће вам проф. Ковић дати баш све информације о Николи Самарџићу, нарочито не оне које му баш и не иду у прилог. Не само да је писао за Погледа, Самарџић је 90тих година учествовао у рату у Хрватској, и на Косову 1999. године. Шта год ко мислио о њему, па и Ковић, ипак овај други који га сада критикује не може да се похвали да је дао свој лични доприносу у отаџбинским ратовима 90тих.
Само тако Којићу, људино!!!
То све треба ногом у тур!!!
Prof. Ković je osvjedočeni patriota i vrsni istoričar. Srećom ima još puno istomišljenika koji mogu uticati na to da idemo pravim putem. Srbija treba da protjera sve sa fakulteta koji predaju studentima, a rade protiv Srbije. Sram da ih bude, ako im je tako loše, neka se vrate u CG, pa neka uživaju.
crnogorci su stariji narod od gedzovana…za vas cetnike….svako koga ne mozete da asimilirate za vas je ustasa….crnogorski zlotvori….sikter….
Rade Tomov Од кога сте ви старији? Па ми смо сви од истог племена, па како можете бити старији? И ти сад браћи коју не признајеш да то јесу кажеш шиц? Него вама изродима судиће проливена крв невиних мученика која вапије небу.