Усташки злочин у Пркосу и шуми Брезје код Ласиње на Кордуну

Дуго Село, село у опћини Вргинмост на Кордуну, имало је по попису становнишва 1931. године 210 домаћинстава и 1.243 становника српске народности. За вријеме Независне Дражве Хрватске, 1941, 1945., живот је изгубило 552 становника од којих 36 пало у борби против фашизма док су их 516 погубиле усташе.

Од њих 516, само у једном дану, у недјељу 21. децембра 1941. године, усташе су у шуми Брезје крај Ласиње усмртиле 460 Срба: мушкараца, жена и дјеце. Село Пркос, такођер у опћини Вргинмост, имало је исте године 106 домаћинстава са 750 становника српске националности. У погубно вријеме НДХ животе је изгубило 458 житеља, од којих је у борби против фашизма погинуло 23 а усташе убиле 435 људи. Од тога броја само у једном дану, истом 21. децембра 1941. године, у недјељу, у истој шуми 417.

Само у ова два кордунашка села од 1.993 становника Срба живот је изгубило њих 1.013 од којих је 59 пало у борби, а 954 мушкараца, жена и дјеце је убијено, заклано или изгорјело у властитим кућама.

Дакле, крвавог дана, 21. децембра 1941, у шуми Брезје усмрћена су из ова два села 883 становника. О том злочину хрватских усташа свједоче Хрват Марко Мрвац из села Десно Средичко и Јосип Коледић, бивши оружник постаје Ласиња, такођер Хрват и очевидац.

Марко Мрвац, Ласиња

Убијање и клање трајало је до 1 сат послије поноћи

„Села Ласиња, Црна Драга, Ново Село, Десно Средичко и Десни Штефанки, насељена су хрватским живљем, али су увијек прије рата живјела у слози и братству са сусједним српским селима, иако религиозно подијељени. Сви обичаји и зборови, како вјерски тако и остали, одржавани су заједнички, једни друге су посјећивали и међусобно се женили. Међутим, већ у мају и јуну 1941. године у свим хрватским селима постављене су усташке посаде, на челу с домаћим усташама.

Истовремено 1941. у јуну и јулу, усташка власт је вршила попис становништва у српским селима Пркосу и Дугом Селу, ради прикупљања података и по 50 динара по особи за прекрштавање православних Срба.

У јесен 1941. године, отишла је у Загреб код Анте Павелића делегација Хрвата, дванаест мјештана усташа на челу са Миланом Мартиновићем да траже појачање због присуства партизана у Пркосу и Дугом Селу и опасности од Срба, тражећи уједно да се ова села униште.

Послије ове интервенције, у Ласињу долази 20. децембра 1941. око двије хиљаде усташа из „Лубурићеве бојне”, што је био почетак децембарске офанзиве на Кордун. У девет часова истога дана у Ласињу долазе тројица усташа под шљемовима у једном мотоциклуса приколицом. Због снијега и клизавости, слетјели су у шанац, послије чега је један од њих рекао: „Мајку им српску, платиће за ово!” Око 11 сати у Ласињу су почеле долазити камионима и мотоциклима веће групе усташа, које су одмах постављале страже и затварале све путеве и пролазе не пуштајући никога из Ласиње.

Послије подне усташе су се распоредиле за спавање по кућама, а командно мјесто бојне било је смјештено на периферији Ласиње уз цесту ближе шуме Брезје. Око 18 часова одржан је састанак коме је присуствовао и једна број домаћих усташа, међу којима и оружнички наредник Петар Николић. На састанку су се договорили о организацији прихвата народа, смјештаја, копања јама, одвођења Срба на убијање и другим питањима.

Наредник Николић је покушао спасити српски народ слањем по једном мјештанину писма у Пркос, али је исти ухваћен, а Николић заједно са фамилијом убијен са српским народом Пркоса. Дана 21. децембра, око четири сата ујутро, усташе одлазе из Ласиње према Пркосу и Дугом Селу. Истовремено, у шест сати одређено је 15 мјештана Хрвата из Ласиње да под стражом копају јаме величине 30x4x4 у шуми Брезје. Око 12 сати ископали су јаму и вратили се у Ласињу. Истога дана било је облачно, магловито и видљивост до око 200 метара.

Послије подне се разведрило тако да су се видјеле ватре како већ горе српска села Пркос и Дуго Село. Око 13 сати почеле су пристизати колоне српских сељака, мушкараца, жена и дјеце, без пртљага, поредани у колонама, редовима 4-6 и праћени са једне и друге стране од усташа са ножевима на пушкама, које су држале у рукама. У колони су била и једна кола са једном женом која је у покрету родила дијете. По стизању у Ласињу смјештени су у један магазин.

Око 16 сати, истог дана, одвођени су из магазина и смјештени у шталу сељака, млинара Јосе Каталинића, која је била решеткама обезбијеђена. Негдје, око 21 сат почело је одвођење свезаних Срба према ископаној јами. Над јамом чекале су усташе у униформама са ножевима и дрвеним маљевима, са којима су их ударали по глави и боли у врат. Онако повезани једни за другима падали су у јаму, међу којима је било живих. Убијање и клање трајало је до 1 сат послије поноћи.

Послије злочина усташе су се крваве вратиле у Ласињу гдје су им морали дати топлу воду да се оперу од крви. Истовремено доведена је група мјештана ради затрпавања лешева, од којих су неки падали у несвијест, када су морали затрпавати и оне који су позивали у помоћ. Ова група замијењена је другом која је око 6 сати 22. децембра 1941. довршила затрпавање српских жртава.

Према провјереним подацима, из ове јаме у јутарњим часовима изашли су живи: један мушкарац, око 40 година стар, упутио се према Новом Селу, гдје је ухваћен од усташа, враћен и убијен. Изашла је и једна жена, стара око 30 година, упутила се низ поток којим је текла људска крв, према ријеци Купи и послије четири километра ухваћена од усташа код Новог Села, и она враћена и убијена.

Један дјечак стар 12 година, по имену Милорад Минић, из Дугог Села, изашао је из јаме и кренуо према ријеци Купи и послије цијелог дана лутања и ходања дошао у село Трепчу, гдје је од усташа ухваћен и са групом других Срба овога села убијен и закопан с њима у њиховом селу Трепча. Прије тога, виђен је сав крвав са три убода у врат, Илија Бућан, из Пркоса, по занимању ковач, истргао се из свезане колоне, скочио на усташу, али га је други усташа заклао. За вријеме убијања ноћ је била тамна, те су усташе упалиле фењере. Ни један се пушчани метак није чуо, тако да људи нису ни знали куда иду док нису дошли до јаме.

Другог дана, 22. децембра, други дио похватаних Срба сами су себи копали јаму. Породица Радановић, отац и мати у присуству млађе кћерке од 5 година прво су ископали јаму, а затим по реду: отац, мати, старији брат, млађа сестра и на крају најмлађа кћерка поклани и бачени у јаму.

До ноћи 23/24. децембра ископане су четири јаме, гдје је поклано и поубијано 1.100 душа. Ноћу 21. децембра један од усташа који је вршио клање добио је живчани слом и подивљао. И њега је убио његов колега усташа и бацио у јаму.

Два дана пред Нову 1942. годину, кроз мјесто Ласињу усташе су возиле 60 српских жена с њиховом дјецом у два камиона према Дугом Селу. У засеоку Кљајићи, домаћи усташа из Десног Штефанка, злочинац Јосип Павек, организовао је и лично учествовао у истовару ових жена с дјецом и затварању у дрвену кућу, коју је полио бензином и запалио.

Уз врисак дјеце и јаук њихових мајки и на весеље усташких зликоваца изгорјели су у једном дану. Мјесто стравичног злочина није ничим обиљежено, као да нису никад ни постојали…,[1]

Јосип Коледић, оружник постаје Ласиња

Нитко се није супротставио злочину усташа над Србима у шуми Брезје 21. децембра 1941.

Своје свједочење о геноциду над Србима Пркоса и Дугог Села записао је очевидац, оружник НДХ, Јосип Коледић 29. априла 1951. године. Он каже:

„Усташе међу којима су се највише истицали Штефца Маркулин, Мате Брајим, Јуре Топољњак, Рацо Тополњак, лугар, Јоже Маркулин, његов брат Мика Маркулин, Јосип Вуксан, Јуре Шишњак и његов син Иван Шишњак, Мијо Вуксан, Иван Змајловић, сви из мјеста Ласиње учествовали су у хватању и клању српског народа из села Пркоса и Дугог Села.

У селу Бански Ковачевац активне усташе су биле: Руда Сепић, пандур, Мића Бартулић, Мата Манцета, Анте Манцета, тишљар, Јандре Ђерак, ковач, Карло Крањц, Иван Михелић, лугар, Мића Лесар, Мате Михелић, Јоже Трова, школски подворник, Иван Михелић, Мика Михелић, Марко Михелић, Миљкан Жупан и Мата Крупић, млинар.

Из села Црна Драга као усташе истицале су се у покољу Срба: Мика Кузмић, Јосип Бритвец, официр, Јосип Бритвец, чикан и Мика Бритвец. Из Новог Села истицали су се у злочину: Томица Туркаљ, Томица Перишић, Јожа Бритвец, Мија Тркуља, Иван Миловац, Јожа Перичић и још неколико других.

Из Десних Штефанки посебно су се истицали Јосип и Пајо Павек, а из Десног Средичког, Мата Прахир. Они су формирали делегацију коју је предводио Милан Мартиновић, син надцестара из села Граца. У делегацији су још били: Штефца Маркулин, Јосип Мађер, Јожа Вуксан, Јуре Тополњак, Мика Михалић, Мата Михалић и још неки којим се имена не сјећам. Делегација домаћих усташа код Павелића успјела је тако да је 20. децембра послије подне у Ласињу стигла усташка бојна Макса Лубурића која је 21. 12. 1941. око 6 сати опколила српска села Пркос и Дуго Село и похватала готово све српско становништво, одвела га у мјесто Ласиња и све поклала у шуми Брезје. Један број Срба успио је побјећи у село Ковачевац, али их је тамо дочекала група хрватских сељака и предала их усташама који су их поклали и затрпали у јаму.

Штефца Маркулин одређивао је људе који су ишли копати јаме за српски народ у шуми Брезје, заједно са Јуром Тополњак и Иваном Змајиловићем. За то вријеме Срби су били затворени у неком старом крајишком магазину из којег су одвођени под батинама и псовкама у шуму Брезје гдје су клани и ударани дрвеним батовима по глави. На тобожњем суду код млинара Јосе Каталинића, гдје је донесена пресуда о покољу српског народа није нико устао у обрану.

Нарочито се заузимао Мата Михалић из Ковачевца да се тај народ сав покоље рекавши да, ако се тај народ пусти, да се он одриче да буде Хрват… То може посвједочити и Јосо Каталинић, млинар у Ласињи у чијој су се кући доносиле одлуке да се сав српски народ покоље.

Послије покоља дали су се у пљачку и паљевину ових села и мучењу оних који су се случајно негдје сакрили. Иван Михалић издао је четверо дјеце која су се налазила скривена код Анте Ђерека, а која су послије заклана. Такођер је заклан и оружнички наредник Петар Николић, са женом и двоје дјеце и супруга Душана Бижића, који су били Хрвати. Наредник Николић је послао писма којег је упутио у Пркос српском народу да се склони, али су се писма дочепале усташе, па су га они убили.

Васиља Божића су страховито мучили: Томица Туркаљ, Мате Перчић, Јожа Бритвец, Мија Туркаљ и Иван Миловац из Ковачевца. Одрезали су му нос и ухо, те боса и гола дотјерали у Ласињу другим усташама који су им рекле, што су га таквог водили, што га нису сами негдје заклали. Након тога одвеле су га усташе онако крвавог у ранама на мјесто масовног злочина у шуму Брезје, тамо га мучиле до бесвијести и заклале.

Чуди ме, зашто Штефца Маркулин, пандур, за своја недјела још до сада није позван на одговорност, јер је он један од најодговорнијих учесника покоља српског народа који је похватан код својих кућа и масовно поклан у шуми Брезје. Српски народ био је вредан да су им ови побројани сусједи Хрвати усташе били завидни на њиховој имовини и то је био главни разлог што су их масовно поклали и имовину им опљачкали, а куће све попалили.

На стратишту у шуми Брезје усташе су заклале 1.100 душа…”[2]

Извор: Јадовно

[1] Душан Бајић, Котар Вргинмост у НОБ-и 1941-1945, стр. 763-765.

[2] Петар Зинаић, Геноцид на Кордуну и околици 1941-1945, Београд, 1996. стр. 401.

Ђуро Затезало: „Радио сам свој сељачки и ковачки посао” – СВЈЕДОЧАНСТВА ГЕНОЦИДА У НДХ 1941. – 1945.друго допуњено издање

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: