Ustavna priključenija Mila Đukanovića

Piše: Dr Goran Đorđević, član Pravnog savjeta IN4S

​Poslednje najave mogućnosti raspuštanja skupštine od strane predsednika Crne Gore i tamburaško podržavanje ove ideje, jasno ukazuju da se Crna Gora nalazi na pragu jedne duboke institucionalne krize. Još se nije osušilo mastilo na protivustavnom i protivzakonitom Zakonu o slobodi vjeroispovesti iz 2019.godine, niti su okrivene strašne tajne rekordnih zaplena kokaina na teritoriji Crne Gore, na delu je namera da se celokupan ustavnopravni poredak Crne Gore suspenduje.

Ovaj put izgovor je pronađen u navodnom isključivom i neograničenom pravu predsednika da raspusti skupštinu, po svom nahođenju i na osnovu svoje kalkulantske procene.

Na početku je važno ukazati da načelo zakonitosti predstavlja jedno od suštinskih načela svakog organizovanog entiteta, pa i Republike Crne Gore, dok je pravna teorija još od Jelineka na stanovištu da zakonodavna i ustavnopravna delatnost jedan od osnovnih elemenata civilizacije.

Ustav CG, jasno opredeljuje nosioce suvereniteta i ovlašćenja nosilaca suvereniteta. Član 11.Ustava CG jasno kao nosioce vlasti određuje Vladu i Skupštinu. Polazeći od teksta ovog člana, ovom načelnom normom je jasno određen međusobni položaj organa vlasti u CG. Pri tom, vidljiva je (ipak) jedna hijerarhija među nosiocima suvereniteta.

Nosilac suvereniteta je građanin preko svojih izabranih predstavnika (član 2.). Jasno je da se radi o parlamentu. U tom smislu skupština je izraz volje građana.

Članom 84. Ustava je jasno utvrđeno da skupštini prestaje mandat na dva načina: raspuštanjem i skraćenjem mandata. Skraćenje mandata je jasno precizirano u članu 84 stav 3. Ustava. Iz navedenog člana jasno je da se skraćivanje mandata vrši Odlukom skupštine (većinom glasova ukupnog broja poslanika -član 91 stav 2. Ustava). Nakon toga, dolazimo na teren raspuštanja skupštine. Teleološkim, logičkim, ciljnim i svakim drugim tumačenjem člana 92. stav 1. Ustava CG jasno je da se raspuštanje skupštine od strane predsednika-ukazom vrši samo u slučaju koji je normiran stavom 1 ovog člana (odnosno kada se ne izabere vlada u roku od 90 dana – i to prvi put nakon konstituisanja skupštine odnosno od dana kada predsednik Republikek predloži mandatara).

Ma koliko da na prvi pogled izgleda nesuvislo stav 3. člana 92. Ustava CG („Skupština se raspušta ukazom predsjednika Crne Gore“) određenje ovog člana je sasvim jasno. Ovaj stav ima samo tehnički karakter koji pojašnjava kojim aktom se vrši raspuštanje skupštine. Ovaj stav egzistira sam za sebe i ne može se primeniti kao norma koja ima sopstvenu pravnu egzistenciju i na taj način stiče uslov da bude izvor prava- u odnosu na pravo na raspuštanje skupštine. Na isti način kao što je to uređeno članom 95 stav 1 tačka 3. Ustava, koji se odnosi na formalno pravni način proglašenja zakona koje izglasa skupština. Uostalom, da je namera ustavotvorca bila da presednik ima ovlašćenje za raspuštanje skupštine, onda bi to ovlašćenje svakako bilo predviđeno u članu 95. Ustava. I uporedno ustavno pravno iskustvo jasno potvrđuje da ne postoji akt, niti situaciju u kojoj bi predsednik Republike bio vlastan da samostalno raspusti skupštinu bez ikakvih ograničenja i bez ikakvih obzira.

Za raspuštanje skupštine nisu ispunjeni ni uslovi iz stava 2. člana 92. Ustava, budući da skupština obavlja svoje funkcije u smislu člana 82. Ustava CG.

Svi pseudopravni napori koji podržavaju ovakvu ingenioznu ideju, ne samo da predstavljaju banalizovanje ustavnog poretka Crne Gore, već otvaraju provaliju koja može dovesti do potpunog insititucionalnog haosa u Crnoj Gori. Zamisliv je scenario prema kome predsednik Crne Gore protivustavno raspušta skupštinu, uz verbalnu podršku hora angažovanih pravnika. U slučaju kad skupština odbije da prizna delotvornost i zakonitost ovakvih ustavnih prekrajanja, pravni poredak Crne Gore, razbiće se paramparčad. Takva situacija odličan je teret na angažovanje međunarodnih posrednika i drugih dobronamernih izaslanika. A onda, istorijsko iskustvo uči da se iza neuspeha institucija, kao spasonosno rešenje pojavljuje totalitarizam.

Na koncu, možda je to i ideja koja se nadzire iza plamtećeg horizonta. Na građanima Crne Gore je da shvate da se Crne Gora (ipak) nalazi na novom početku i odluče da li je život u haosu i besporetku neki život.