Утврђени град Угљедар пада због курске авантуре Зеленског

Две и по године, Угљедар је био непремостива препрека за руску војску, јер се град налази на релативном узвишењу, а вишеспратнице су претворене у тврђаве. До обрта је дошло током последњих недеља, према процени многих аналитичара, у доброј мери због контроверзне одлуке војног и политичког врха у Кијеву да најбоље опремљене и обучене јединице гурне у Курску област. Кључни моменат двогодишње битке за Угљедар десио се прошле недеље, када су Руси прешли реку Кашлагач и око Угљедара образовали кљешта. Опречне су информације да ли је град у потпуности окружен, или украјински гарнизон ипак и даље може користи земљане путеве за евакуацију. Спекулише се да се у Угљедару налази још највише 2.000 припадника 72. самосталне механизоване бригаде и групе Снага за специјалне операције.

Са Угљедаром је по свој прилици прича завршена – украјинска одбрана која је две и по године стоички одолевала и одбијала руске нападе по свој прилици је сломљена. Јуче су у граду вођене уличне борбе, Руси су заузели неколико утврђених вишеспратница и зграду некадашње аутобуске станице. Питање је само колико ће обе стране изгубити војника док се битка не заврши, односно колико ће украјинских бити заробљено, а колико ће успети да побегне. Заузимање Угљедара биће за руску војску велики стратешки успех. У првом реду, отвориће јој се могућност да са југа, преко пустих поља, продру у град Курахово (19.000 становника). Канал и друге природне препреке са севера, уз јака утврђења, овај град чине практично неосвојивим. Поред Курахова, Руси ће заузимањем Угљедара имати и чист пут ка Великој Новоселовки, важном путном чворишту на Покровском фронту.

Заузимање Угљедара приближиће Русе реализацији плана да до краја године запоседну важан привредни центар Покровск, односно да избију на границе Дњепропетровске области, где нема већих насељених места и линије одбране практично не постоје.

Иначе, све до актуелног рата, Угљедар је био обичан провинцијски индустријски градић с петнаестак хиљада становника, каквих је много на Донбасу. Налази се на четрдесетак километара од Доњецка и двадесетак километара од Волновахе, центра административног округа коме припада. Статус града добио је шездесетих година прошлог века и углавном су га насељавали рудари из оближњег рудника каменог угља. Амбициозни почетни планови да се његова популација до осамдесетих година повећа на 100.000 нису реализовани због процене тадашњег совјетског руководства да је рударски басен Кузбас у Западном Сибиру знатно перспективнији од Донбаског. Од експлоатације угља у неколико нових рудника у Угљедару се одустало.

Пошто се не налази на директној траси за Мариупољ, првом крупном циљу руских операција на Донбасу у фебруару и марту 2022, Угљедар је на почетку рата избегао веће разарање. Руси су га првобитно заобишли и ударили на Волноваху, поред које пролази ауто-пут за Мариупољ. Почетком новембра 2022, док су се припремали за повлачење из Херсона и с муком држали линије на границама Доњецке и Луганске области, на које су јуришале украјинске јединице осокољене лаком септембарском победом у Харковској области, Руси су покушали да изненадним јуришом заузму Угљедар. Разлог за напад био је страх да би Оружане снаге Украјине одатле у одређеном моменту могле да покушају да поврате Волноваху и пресеку ауто-пут Доњецк–Мариупољ.

Овај задатак поверен је био елитним 155. и 40. бригади морске пешадије Тихоокеанске флоте. У првих неколико дана успели су да заузму оближње село Павловку, површине сличне површини самог града. Међутим услед великих губитака, које су током борби за Павловку претрпеле руске јединице, јуриш на град није успео. Крајем јануара прошле године, 155. бригада поново је без успеха и уз губитке покушала да заузме Угљедар. Од тада па до пре неколико недеља на овом делу фронта бележена је углавном размена артиљеријске ватре, дејство дронова и минимални покрети јединица са обе стране. Руски покушаји да заузму Угљедар током јесени и зиме 2022/23. нису дали конкретан резултат, али су га ипак искључили као правац одакле би могло да се удари паралелно са прошлогодишњом летњом контраофанзивом на Запорожју.

Током 2022. три пута сам имао прилику да боравим на Угљедарском фронту. Први пут у јуну, када сам посетио борце пешадијског батаљона Народне милиције ДНР, која је од јануара 2023. постала Први армијски корпус. Буквално сви борци у батаљону били су обични људи из Доњецка и околине, почевши од команданта Виктора Москаленка, па до лекара – дечјег хирурга са 27-годишњим стажем. Москаленко је до 2014. био грађевински радник, али је храброшћу и истицањем у борби успео да догура до командира батаљона. Од војске га није одвојило ни то што је 2017. у минском пољу изгубио ногу. На моје питање како ратује без ноге, одговорио је: „Глава је ту, руке су ту, само кад загусти, мало спорије трчим с протезом.”

Други пут на угљедарском правцу обрео сам се почетком новембра и тада сам први пут добио шансу да разговарам са регуларном руском војском, конкретно ракетном јединицом. Ни током моје посете нису престајали да жестоко туку вишецевним бацачима ракета „ураган” по положајима украјинске војске са циљем да припреме терен офанзиву, која је уследила након неколико дана.

Трећи боравак пао је на Нову годину, коју сам дочекао са јуришном групом батаљона „Факел”. Ови прекаљени ратници вратили су се уочи мог доласка из успешне вишедневне диверзантске операције иза линија противника. На мање од два километара од украјинских положаја дочекали смо Нову годину уз српску шљивовицу и виљамовку коју сам донео, а домаћини су спремили гулаш и традицоналну руску новогодишњу салату „саљотка (харинга) под шубој”. Почетком августа ове године, сазнао сам да је један од бораца са којима сам провео ту новогодишњу ноћ пуну емоција, Андреј Ведута Муљтик, погинуо.

Извор: Политика

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: