Uvek slikam sa tremom
Vojo Stanić neće doputovati u Beograd na otvaranje svoje izložbe sutra u galeriji SANU u 19.00, ali skromno veruje, kako nam je rekao u telefonskom razgovoru, da će se slike dopasti posetiocima. Izložba povodom 90. rođendana „najpoznatijeg Novljanina“ otvara se nakon četvrt veka od prethodne velike Stanićeve postavke u ovom istom prostoru. Posetioci će u naredna dva meseca moći da pogledaju 47 ulja na platnu slavnog Novljanina, zahvaljujući „Atlas grupi“. Izložba nosi jednostavan naziv: „Slike“.
– Izabrao sam 47 slika za izložbu u Beogradu, koje su uglavnom nastale poslednjih godina i nikada do sada nisu bile predstavljene javnosti. Nastojao sam da napravim celinu tim izborom, što je teško, jer su moja dela različita i po ideji, koloritu i drugim stvarima. Pred svaku izložbu sam imao veliku tremu, jer mi je najvažniji utisak publike. Nisam nikad siguran u ono što uradim i izložba je uvek test u javnosti. Postavka će trajati dva meseca, dakle dovoljno dugo da postane i dosadna (smeh).
Vojo Stanić je Akademiju likovnih umetnosti, odsek za vajarstvo, završio u Beogradu 1951. godine, u klasi profesora Alojzija Dolinara. Slikarstvom počinje da se bavi četiri godine kasnije. Pre 16 godina je u Veneciji predstavljao Jugoslaviju.
Na pitanje za kakvim odgovorima traga slikajući, Vojo Stanić odgovara: – Cilj mi je da napravim lepu sliku. Smatram da je umetnost estetika, da ono što je urađeno treba da bude privlačno i zanimljivo. Kritičar je svaki čovek koji stoji ispred slike. Kao što sam to i ja kada, na primer, čitam knjigu. To su vrlo važne kritike, čak najvažnije. Uvek počinjem da radim sliku sa izvesnom tremom i sa namerom da napravim najbolju do sada.
Na pitanje koliko ima dela u svom opusu i da li je vodio evidenciju o njima, Vojo Stanić kaže: – Vodila je moja gospođa, ali je ona umrla, a ja o tome nisam mislio. Ne znam čak ni približno koliko sam dela naslikao, i nije mi bilo važno. Nastojao sam samo da slikam. Možda sam tu bio i lukav, jer u stvari nisam hteo da komplikujem život drugim stvarima. Nije me interesovalo bilo šta drugo osim slikarstva.
Na opasku da svi pričaju o divnom pogledu na more sa prozora njegovog ateljea, umetnik opet skromno odgovara da u Herceg Novom svaki prozor ima lep pogled:– Tu sam u pristaništu, vidim i centar, brodove, ribare. Znam da kažu da sam samo posmatrač svih tih situacija koje slikam. Ali u istom tom životu i učestvujem, družim se sa svetom koji slikam i koji je isti kao i ja, običan. A šta znači biti običan? To znači biti svoj. Svakog dana sednemo zajedno, popijemo kaficu, pričamo. Ne šetam nikad niti ribarim. Ne volim ni da putujem.
Vojo Stanić duhovito komentariše podatak da je izložba upriličena povodom devet decenija njegovog života:– Mnogo je to godina, stid me je, mada nisam ja kriv zbog toga. Na moj rad je uticalo sve što sam video, doživeo, pročitao ili gledao na televiziji. To stvara stav. Mi smo u stvari rezultat našeg sećanja. Skoro svaka slika koju sam video u životu, ma čija, ostavila je na mene utisak. Ne sećam se da sam ikad video tako lošu sliku, a da u njoj nije bilo i nečega dobrog.
U mladosti je Stanić bio u kontaktu sa Petrom Lubardom, Milom Milunovićem, predavao je Dadu Đuriću, prijateljevao sa mnogo umetnika, susretao Ivu Andrića, Mihaila Lalića, teško je pobrojati, a našem sagovorniku još teže izdvojiti nekog. – Slikam još uvek po celi dan, po prirodnom svetlu, ali nikad ne znam šta će ispasti na kraju. Ako mi nešto i uspe, obično kažem da je to greškom tako ispalo. Zato se mnogo trudim. Daleko od toga da tragam za savršenstvom, dovoljno je da dostignem da mi se svidi moj rad. I nikad nisam prodao nijednu sliku, mene je stid od toga, to neko drugi prodaje.
