Увод у демократију или како Срби држе лекцију о демократији „грађанистима“

Пише: Лука Радоњић

Увод у демократију био је наслов једног текста у НИН-у из ауторског пера Тирнанића, Тијанића,… не сјећам се прецизно, углавном из пера неког од оних којима Није било Српски Ћутати.

Током студирања права, вјеровао сам да нашем систему академског образовања, сходно потпуном изостанку демократије у историји наше државе, фали један предмет који би носио управо такав наслов: Увод у демократију.

И као један од уредника факултетског часописа, пласирао сам тај наслов. Алтернативни наслов који сам понудио овој објави је у више смјерова споран.

Дакако да и Срби могу бити „грађанисти“ (ко год је измислио ову ријеч има ужасно лош осјећај за склад и естетику слова), али сам желио иронично да удовољим пред и постреферендумском мејнстриму, који се са позиција власти преселио у оно што Мило Ђукановић у свом аутократском стилу зове „параполитичким пољем“, мислећи на медије. Желио сам да удовољим иронично, јер је тај мејнстрим тешко поражен минулих година.

Стварност конформизма и борбе, немилосрдно га је потопила, таласима свакојаких идеолошких примитивизама који су никли у стварању нове национално- идеолошке доктрине.

Алтернативни наслов је споран из још једног разлога: Не држе сви Срби лекцију, нити су сви Срби у ЦГ исти. Но, да не бих позајмљивао идеје Мана и других великих њемачких романописаца (подјелу на добре и лоше Русе), у даљем тексту користићу само „Срби“, а разумнима подрадзумијевам да знају да међу Србима има добрих и лоших, као и међу свима осталима.
У последњих неколико дана, активисти ДПС-а који здружено ординирају на друштвеним мрежама преко страница које називају „креативним“ а са намјером стварања неслоге и разбијања протеста, пласирали су низ објава које таргетирају Србе, посебно Србе опозиционаре (зар другачији у ЦГ и постоје? Постоје, дакако).

У тим објавама, Срби се „позивају у памет“, потура им се питање, како могу слиједити протесте које воде људи који имају фотографије са Насером Орићем, људи који су се са албанским заставама пели на Румију, људи који су студирали у ДПС-у, и тако даље и тако редом.

Знамо која и чија кухиња је докторирала на националним подјелама у Црној Гори, па није тешко претпоставити одакле ово долази, а са сигурношчу се може закључити чему служи. Но, браћа са улице, она која из милоште у овом тексту зовемо Србима, не дају се.

Излазе на протесте, у све већем и већем броју, да скупа са својим комшијама и браћом и сестрама других нација, искажу незадовољство због стања у земљи. Штавише, многи од њих у коментарима, не штедећи се, бране своју бошњачку и муслиманску браћу и борце из редова опозиционе улице.

Неко би на ово запажање, могао да каже: „Па што?“. Па ето то, за почетак, што исти ти опозициони Срби, бијаху много пута усамљени у својим борбама, а неријетко су и током гутања полицијских сузаваца, док се дим још није ни разишао, били засути свакаквим увредама и оптужбама – са леђа.

Каменице у виду ријечи, реченица, наслова и текстова, често су долазили са стране „грађаниста“. Србима са улица, замјерано је што су Срби, и што су то мајицом и тробојком исказивали. Замјеран им је и Његош, замјерана им је и Црква, замјеран им је и бадњак, замјерано им је све и свашта.

Има, наравно, и оних „грађаниста“ који су им замјерали „само“ национализам. Но, сви ови људи, које знам са фејса, које знам са улица, стадиона, кафана, протеста, митинга, ни јуче ни данас не бојкотују протесте. Не замјерају другима њихове национализме у биографијама.

Не замјерају ни горе ствари од тога. Не постављају то као услов да оду на протест. Један од најупечатљивјих примјера које памтим, тицао се овог Инфорс портала, који и данас подржава протесте и људе који их воде, звали се овако или онако.

А кад је уредник тог портала, био жртва физичког насиља Милове полиције, један колумниста са „грађанске стране“ који данас соли памет о бунту, рекао је да он није новинар, него српски националиста. Оваквих примјера нечојства и нејунаштва има бесконачно много.
Удараца који су опозициони Срби добили са леђа од стране многих грађаниста, има колико ти душа или Мило Ђукановић пожели. Но, ево их. На фронту борбе за демократију.

Са свим вјерама и нацијама. Много, много њих не подлијеже ни пропаганди која долази из режимске кухиње, нити робује искуствима које су истрпјели, па чак и од стране оних конформистичких амеба, који су свој први корак протеста направили тек ове године.

Да ли због тога заслужују какву медаљу или похвалу? Не. И сигуран сам да и они дијеле овај став. То су само људи који се боре за земљу која је њихова. Земљу њихових предака и потомака. Боре се за Црну Гору. И њену слободу.

Извор: Фејсбук

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: