Уз јубилеј „Службеног гласника“

Ова три документа и књига о Димитрију Давидовићу којим „Службени гласник“ обиљежава 200 година, јер баштини почетак објављивања првих службених аката некадашње Србије ,свједоче о почецима новинарства у Србији, почецима дипломатије и утемељењу самосталности српске државе.
Димитрије Давидовић

Ове године навршило се 200 година од објављивања првог броја “Новина сербских”, које је у Бечу уређивао Димитрије Давидовић.

1. године Давидовић долази у Београд гдје уређује “Службене новине” које су наслиједиле Новине сербске из 1813. године.

У част овог јубилеја Службени гласник објавио је репринт првог броја Новина сербских из 1813. године и Новина србских из 1834. године,

Имајући у виду да је српска периодика 19. вијека непотпуна и да је и сама архивска грађа само дјелимично сачувана, ове новине представљају неисцрпан и незамјењив извор за правну, политичку и историју културе Србије. Осим тога оне представљају збирку свих важећих правних аката у држави Србији.

Службени гласник објавио је и фототипско издање Сретењског устава чији је аутор такође Димитрије Давидовић.

Одајући захвалност Димитрију Давидовићу који је задужио српско новинарство, али и друге области живота објављена је и књигу о овом значајном човјеку српске историје, историчара Радоша Љушића која представља најкомплетнији приказ Давидовићевог живота и рада и привукла је пажњу не само стручне јавности.

Аутор у поднаслову ове књиге каже да је ријеч о оријенталном новинару, а европском политичару, што како каже Љушић, најбоље осликава садржај дјела посвећеног “изузетном човјеку, родољупцу, истрајном борцу за утемељење српске државе, српског језика и пиониру српског новинарства.

У књизи се први пут јасно види добар однос и плодна сарадња важних људи тог времена за српско просвјетитељство и новинарство Вука Караџића, Јернеја Копитара ,Димитрија Фрушића и Димитрија Давидовића.

Димитрије Давидовић је био човјек који је Милошу Обреновићу био све- од секретара, до министра спољних послова, министра унутрашњих послова, портпарола, савјетодавца, личног и породичног, кућног љекара.

“У овој књизи сем основних података представљена је и атмосфера у којој је појединац који није имао никакву потпору покренуо нешто у чему и данас можемо да уживамо” каже новинар Јосип Бабел.

У издавању првих српских новина Давидовићу су значајно помогли Вук Стефановић Караџић и Јернеј Копитар и књижевник Милан Видаковић. Њихова помоћ је била велика и у издавању недјељног додатка „Забавника“ који је штампао и нека књижевна дјела.

„Оно што је у овој књизи најзначајније је то што је показан преображај српског новинартства и српске културе уопше, али и политике. Моја процјена је да је Давидовићев културолошки значај можда и значајнији од уредничког. Однос између Милоша Обреновића и Димитрија Давидовића који је описан у овој књизи доприноси разумијевању прилика у којима се Србија и књажевство српско нашло послије Другог срспког устанка у борби за самосталност. Низ година између 1823. и 1830. г Димитрије Давидовић је провео у Цариграду гдје је по задатку Милоша Обреновића учествовао у изради Хатишерифа, документа којим се признаје и обезбјеђује самосталност Сербие. Истим тим документом обезбијеђено је право на насљеђе престола династије Обреновић.

Димитрије Обреновић је био и васпитач Милошеве дјеце, примао је госте из Европе и свијета, а обављао је и неке, врло важне дипломатске, чак и шпијунске задатке које му је давао владар Милош Обреновић“ истиче Бабел.

„ Новине сербске излазиле су сваки дан осим суботе, недеље и тзв. црвеног слова на 4 листа и то је био прави подухват“ каже Радош Љушић, директор Службеног гласника и аутор књиге о Димитрију Давидовићу.

“Рад Димитрија Давидовића на стицању српске независности од 1830 до 1833.године је од огромне важности. Документ којим се то обезбјеђује не би могао да буде у таквој форми Давидовићевог ангажмана. Други велики његов политички потез јесте Устав кнежевине Србије који је написао за 20 дана 1835. Свако је имао право да му даје савјете, али је он то правнички предочио у Устав. На жалост тај устав је трајао 55 дана. Кнез је подржавао Устав, али га је укинуо на захтијев Аустрије и Русије”.

Вриједност ове књиге је у томе што нам она објашњава почетак српског новинарства, почетак наше праве европске дипломатије, почетак слободарске традиције. Она има и љепоту у томе што нам представља и лични живот Димитрија Давидовића, који је млад умро у Смедереву.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: