Уз нашу фудбалску репрезентацију, и све остале, треба да смо у успјеху и неуспјеху

Пише: проф. др Драган Копривица

Ако ћемо поштено, а могли бисмо чак и тако – и ова генерација фудбалера црногорске репрезентације даје свој максимум у међународним релацијама, а што резултати нијесу најбољи увијек има и реалних и необјашњивих разлога уз фактор често врло варљиве среће.

Па нам ни наша традиционална пизма, по којој они који губе једном, или више пута, одмах „нијесу наши“, неће помоћи, осим што ће усијати друштвене мреже и доконе мозгове.

Понашамо се као да је нашим фудбалерима, у најмању руку, свеједно што су изгубили, а сви знамо да је лопта округла, и да и најмањи случај рјешава меч у цјелини. У томе је такође садржана драж фудбала и спорта уопште, јер почива и на неким животним парадоксима, као пресликана слика живота.

Некад се, напросто, не може више него што се може. Уз повреде фудбалера, изостанке са мечева, спорне судијске одлуке, лоше издање игре из више разлога, што је неумитност. Залуд свима кад се звијезде на небу не построје како треба, али и по томе фудбал остаје мистерија која опчињава. Фудбал је мистична игра, можда и најмистичнија, и у њој никад не знаш шта ће те снаћи.

Зар у посљедње вријеме, на примјер, моћни Манчестер Сити не игра до непрепознатљивости, а свјетска фудбалска звијезда Ерлинг Халанд својом формом уопште не личи на Халанда, и види се да ни сам не зна шта га је снашло.

Хоћемо ли да истовремено прећутимо и сензационалан резултат омладинске фудбалске репрезентације Црне Горе, која је јуче у Хераклиону, дакле, у сред Грчке, у другом колу турнира прелиминарне рунде квалификација за Европско првенство, декласирала селекцију те земље чак са 3 : 0!

Имена тројице голгетера, који нијесу задрхтали на страном терену, Перовића, Булатовића и Тадића најављују и неку нову еру фудбалске Црне Горе. Дабогда тако одували и репрезентацију Босне и Херцеговине 19. новембра у наставку квалификација.

А каква је наша фудбалска будућност можда и лично знам из једног конкретног примјера: често играм фудбал са дјечацима ОШ „Саво Пејановић“. У некима од њих видим будуће наде црногорског фудбала, међу којима имају и они што са жаром у очима фанатично хрле на тренинге, играју по два три пута дневно, купе лопте на званичним утакмицама одраслих тимова, а међу њима су и млађани Емир Тичић, Петар Поповић и други. А знам да је и једног међу њима, који има око шеснаест година, већ позвао један њемачки фудбалски агент и одвео у Њемачку.

Дакле, мало више разумијевања за наше момке и кад губе. Јер, један је Војин Лазаревић, Бранко Саматовић Баја („Бољи Баја него Џаја!“), Драго Ковачевић Четка, Ађански, Тибљаш, Гардун, Бокан, геније Дејо Савићевић, Пеђа Мијатовић…

Па мало више стрпљења и, у памет се, браћо, фудбалски Црногорци. Јер, фудбал је, у духу назива филма Живка Николића, био и остао, „Чудо невиђено“… Са фудбалом се никад не зна, зато и представља тако фасцинантну игру.

И зато, пуна подршка репрезентацији, стручном штабу и Деју Савићевићу, а Просинечког не треба мијењати. Доста нам је јурњаве за тренерима. И није све у једној години. Њемци би рекли оно своје већ чувено: “Langsam, aber sicher”.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: