Уз Његошев Дан, или – Како је конкретно пјевао Његош о српству уз ријечи које, као факти, говоре
1 min read
Драган Копривица
Пише: Проф. др Драган Копривица
Како је Његош гледао на наше коријене, ко се све данас прави паметнији и од самог Његоша, ко је све спреман да га подучи и просвијетли, ко га и како својата и злоупотребљава заобилазећи незаобилазне аргументе у „Горском вијенцу“, о томе се може зборити и неким несумњивим фактима из највећег дјела наше књижевности уз дубоку посвећеност тог великана српству као коријенима Црне Горе.
Чак и наслов уводног пјевања гласи „Посвета Праху Оца Србије“, у којем су испјевани и ови стихови о Карађорђу: „Из мртвијех Срба дозва, дуну живот српској души. / Ево тајна бесмртника: даде Србу сталне груди; (…) Ђорђем су се српске мишце са витештвом опојиле!“… И затим: „Плам ће, вјечно животворни, блистат Србу твоје зубље, све ће сјајни и чудесни у вјекове биват дубље. (…) Зна Душана родит Српка, зна дојити Обилиће, (…) гле, Српкиње сада рађу… Благородством Српство дише… Бјежи, грдна клетво, с рода – завјет Срби испунише!“
Неки приземнији, које би ваљало приземљити, рекли би вјероватно да, ето, и сам Његош „много србује“… Али, са светињама и великанима није се шалити…
И у монологу „Владика Данило (сам собом)“, стоје два стиха о истоме: „Палеолог позива Мурата / да закопа Грке са Србима.”. А о турским походима стоји: “вражје племе позоба народе – дан и народ, како ћуку тица: Мурат Српску, а Бајазит Босну…“. Потом Владика горко збори о свом народу: „Моје племе сном мртвијем спава, (…) О кукавно Српство угашено, / зла надживјех твоја сваколика, / а с најгорим хоћу да се борим!“
А, проклињући „кугу људску“, то јест, освајаче, истиче: „Мала ти је жертва сва Србија од Дунава до мора сињега?“, и на крају монолога упућује поруку родољубну: „Куда ћете с клетвом прађедовском? / Су чим ћете изаћ пред Милоша / и пред друге српске витезове, / који живе доклен сунца грије? –
Вук Мићуновић, који неопажено слуша горку јадиковку Владике Данила, затим проговара: „Не, владико, ако Бога знадеш! / Каква те је спопала несрећа / тено кукаш као кукавица / и топиш се у српске несреће?“
Потом Обрад указује на двије прекрштене муње, које „крст од огња жива направише“, па вели: „Помоз, Боже, јаднијем Србима, и ово је неко знаменије!“
А на Скупштини о Маломе Госпођину Дне на Цетињу Коло започиње такође једном од опсесивних Његошевих тема, неслогама у српству: „Бог се драги на Србе разљути / за њихова смртна сагрешења. / (…) Великаши, проклете им душе, / на комате раздробише царство, / српске силе грдно сатријеше; / великаши, траг им се утро, / распре сјеме посијаше грко, / те с њим племе српско отроваше; / (…) О проклета косовска вечеро, / куд та срећа да грдне главаре / све потрова и траг им утрије; / сам да Милош оста на сриједи / са његова оба побратима, / те би Србин данас Србом био!“
У „Колу“ се чује и поклич за спасење народа: Бог се драги на Србе разљути: / седмоглава изиде аждаја и сатрије Српство свеколико, / (…) Српској капи свуд име погибе. / (…) истурчи се плахи и лакоми – / млијеко их српско разгубало! (…) Што се не хће у ланце везати, / то се збјежа у ове планине…“
Бесумње, о слободољубивом народу Црне Горе у „Горском вијенцу“ се пјева као о оном најхрабријем дијелу српства, који се није хтио „у ланце везати“, и то је пјесников јасан људски и поетски став, и највиши кредо.
И на јуначки одговор Вука Мићуновића Хамзи капетану Мнозина узвраћа оваквим ставом: „Мићуновић и збори и твори! / Српкиња га јошт рађала није”.
Владика Данило и на тему народне неслоге употребљава епитет – српски: „Разлучи се земља на племена, / крвава се исклати племена, / враг ђаволу доћи у сватове / те свијећу српску угасити!“… А говори и сљедеће: „Ох, да ми је очима виђети / Црна Гора изгуб да намири! / Тад би ми се управо чинило / да ми св’јетли круна Лазарева, / е слетио Милош међу Србе;“… Дакле, Владика Данило јасно говори о Црногорцима као о Србима…
Тако збори и Војвода Батрић у свом чувеном кратком монологу, гдје, између осталог, тврди и: „па бадњаке српске налагајте / и шарајте ускрсова јаја“. А на крају, стављајући знак једнакости између Срба и Црногораца, вели: „Је л’ овако, браћо, Црногорци?“
И Скендер-Ага у својој помирљивој бесједи пита: „Коса млада на гробље јуначко / сипље ли се булах ка Српкињах?“
А, у свом јављању о бици на Вртијељци, Коло упућује завјетну истину: „Не кће Србин издати Србина“, и „Витезови, Срби вртијељски, / луча ће се вазда призирати / на гробницу вашу освештену!“… Дакле, Коло и овдје говори о Црногорцима као Србима вртијељским.
А и то је, свакако, став самог пјесника, филозофа, владара и владике…
Но, постоје они који ће данас устврдити да је Његош био у заблуди, коју ће му они разјаснити, и просвијетлити високопросвијетљеног пјесника и филозофа, и високопросвијећеног владику и владара…
Сестра Батрићева у својој чувеној тужбалици брату помиње српство кроз стихове: „Да погибе у бој љути, / убојниче, / ђе се српски момци грабе“…
Сви ови и овакви бројни примјери говоре у прилог несумњивој чињеници да се Његош ниједног тренутка није двоумио да Црногорце и критикује и велича као цвијет српства, „што се не хће у ланце везати“…
А то је ваљда довољна залога да сви ми, који се осјећамо као Црногорци, или Срби, или Црногорци српских коријена који зборе српским језиком, као и аутор овог осврта, јачамо чувство слоге и разумијевања, за добро Црне Горе и свих њених грађана, свих вјера и нација.
Јер завађена Црна Горе ником не треба, осим онима који су и досад знали и умјели вјешто да ушићаре на подјелама… Али је такво монтирано вријеме можда ипак наша прошлост. Не баш славна, али нек постане једном и староставна.
Грандиозни прилог помирењу даје управо Његошев „Горски вијенац“, једно од највећих дјела свјетске књижевности, у којем тријумфује мисао о слободи, части и поштењу народа у борби за своје мјесто под сунцем…
А и зар би иједан пјесник, великан и патриота, у било којој земљи свијета, смио имати право да надугачко и нашироко пјева о љубави и мјесечини, умјесто да испоштује своју свету обавезу да, као тзв. „пробуђени глас народа“, пјесник „којег све ране свога рода боле“, укаже на историју и прошлост у корист и
његове садашњости и будућности Црне Горе?!
Мада макар кратки монолог Вука Мандушића о снахи Милоњића Бана представља једну од најбољих љубавних пјесама у историји црногорске књижевности.
Па би вриједјело посебно због Његоша доћи до закључка да сви у Црној Гори треба да смо једни другима пријатељи, колико год то неком дјеловало као научна фантастика, а што лагано постаје наша жељена реалност на путу ка Европској унији…
Па повјерујмо да смо у том погледу и ми оно: „покољење за пјесму створено“…
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
