Ужице – Завештање које се наслеђује, љубав која у вечност увире
1 min readПише: Милева Лела Алексић
,,Ко те Ужице, не би волео и бол и радост био си граде…“-испевао је песник у родољубивој поеми ,,Кадињача“, не знајући да ће ови стихови постати завештање, усклик у радосном сусретању, загрљај са мајчином душом и уморним рукама, мераклијска песма, осврт преко рамена на драге успомене, осмехнута сећања на миришљаве увојке који лепршају на полетарцу разигране младости. ,,Ко те Ужице, не би волео…“’- шапутаво се спуштао дрхтави глас на рамену које греју успомене, негде далеко, у неком граду који постаје место за живот, уместо светости завичаја.,,Ко те Ужице не би волео…“-ускликнула би млађана душа у студентском граду док распакује ванилице, штрудле, пите…пристигле из родитељског дома.
,,Најтеже је бити пророк у свом крају.“ Свесна те истине, најрадије бих да утишам срце, мисли и љубав према моме граду, да ослушнем момачку песму ,,из вика“, звекет дуката на девојачком врату, звуке из давнине које је забележило време и мудрост ужичка, донета из херцеговачке постојбине, као генетски запис. Можда нам због тога оста препознатљиво име, Ере. А кад нас неко не може надмудрити, у беседама надмашити, у речитој тишини разумети, рећи ће јетко- Ерцови. Ужичанин ће тада накривити шајкачу, потегнути из сатлука ракију препеченицу и рећи:,,За добрим се коњем прашина диже. Д’јете, дедер донеси пиће за целу кафану!“Па ће тихано, а онда мераклијски, све јаче, све снажније запевати:,,Ој, Ужице, мали Цариграде…“ У тим искорацима из сопствене закопчаности, источиће се и песма и уздах, и болност и радост. Попуцаће стеге на души као пуцад на девојачком јелеку, полетеће шајкаче са глава, а о кафански под разбиће се по која чаша. Морала је душа ,понекад, пронаћи место где ће се извући из сопствених стега, да пропева, заплаче, распојаса се, а потом се примири и као одбегла птица, врати се у своје гнездо. Рзање натовареног коња, привезаног за дирек испред механе, топот копитом о калдрму, враћао је из занесености мераклију. Уморним покретом, пртио је на леђа торбу са еспапом и кретао је своме дому, да се ухвати у коштац са животом, да буде домаћин, темељ, ослонац и снага породице. Знали су Ужичани у свему наћи меру, и ,,засвирати , али и за појас заденути“. А код куће су их чекале верне љубе, прихватале су торбу са: сољу, петролејом за лампе, свећама за даће, шибицама, по којом коцком шећера. Њихов човек…Мало попио, па шта? Дому се вратио. И помало мамуран, храпавом руком вадио је пазарене паре, из унутрашњег џепа сукненог гуња, спуштао их жени у руке да их чуварка породице и огњишта сачува скривене у шкрињи своје девојачке спреме, или у брачној сламарици. И ништа није питала…Ни пошто је продао ракију, ни колико је платио порез, ни што је свратио у кафану…
Мој запис о Ужицу писаће мојом руком: владари, велможе, ратници, уметници, занатлије, боеми, боготражитељи, летописци, хроничари, сатиричари, здравичари, сватови…Писаће га Ужичани, започињући своје казивање поштапалицом:,,Еј, брате, да ти нешто кажем…“
…Угнежђено између Забучја, Старога града, Поре, Капетановине, Доварја и Сарића Осоја, Ужице се распрострло као раскошни ћилим поред Ђетиње, у којој се огледа древна тврђава која памти много више, него што су записали хроничари, летописци, историчари…Историју Ужица писали су: Илири, Немањићи, српске велможе, Османлије, устаници у Првом и Другом српском устанку, хајдуци, Солунци, комунисти…Сви су остављали по траг своје моћи, градитељског умећа, задужбинарства…Пустимо историју историчарима, који се ни дан данас неће у свему сложити, када је Ужице у питању. А овај шеретски град мудро ћути, само понекад намигне понеком бунтовнику, с разлогом или без разлога. Трпељиво је издржао једно време са ,,прекрштеним“ именом, сада је опет свој, наш и сваког добронамерника. Магичним шармом покорава посетиоце, госте, пролазнике, нудећи традиционално гостољубље, искрено, као што се домаћем чељадету отварају врата дома, дели се хлеб и со живота, надасве човекољубље. Поносни смо на ,,придошле“ Ужичане, из свих крајева бивше нам државе, који су постали и остали део лепоте, мудрости, знања и свакаквих умећа нашега града. У неким тешким тренуцима савремене историје, примали смо нејач са свих страна, делили више него што смо и сами имали, не питајући како се ко зове и ком се Богу моли.,,Ко те Ужице, не би волео и бол и радост био си, граде…“
…О, како бих желела да се могу вратити, на трен, у неко далеко време, да у некој механи или хану, на Касапчића мосту, или у Табани, могу срести светског путописца Евлију Челебију, да ми прича о шехер Ужицу, о његовом заносу градом који назва ,,Малим Цариградом“. Отмени, путник, оријенталног порекла, је припадао човечанству, путујући, памтећи, бележећи, дивећи се, сагледавајући, понекад оком, понекад духовним видом. Дивио се Ужицу. Не зна се поуздано да ли је он испевао усхићено:,,Ој Ужице, мали Цариграде, кроз тебе се проћи не могаде, од сокака и од ћепенака,од зумбула и од каранфила, од момака и од ђевојака, од мириса ђула и босиља.“А, можда је занесено слушао ову песму, док је тананим гласом пева каква ханумица, крај шадрвана, или у хладу јасмина, док везе ситни везак на ђерђефу, стидљиво спуштајући поглед пред незнанцем, или бежећи преко ћепенака у конак, клепећући нанулама, док се око танких ножица уплићу свилене шалваре. Можда је ову песму певало какво момче, док са Забучја посматра град у долини, враћајући се са пазара или каквог ашиковања…Или је ову песму певао какав трговац у каравану који путује из Ужица, пут Сарајева, па даље до Стона и Дубровника, клацкајући се на воловским колима натовареним кожама, катраном, сувим месом, сиром и кајмаком. Ко би то, поуздано, могао знати…
Са тих путовања у Ужице је стизала одећа по последњој европској моди, шушкава свила, чоја, кадифа, шешири, одела… На ужичкој калдрми могла се срести ципела, опанак, чизма, и босоного дечје стопало. Традиционално и модерно, фес и шешир, гуњ и одело, шалваре и хаљине, све се мешало у ужичкој долини, не реметећи устаљени ритам живота вароши која је сваким даном расла с једне и с друге стране Ђетиње. Дивни камени мостови спајали су занатски и урбани део вароши, приљубљене уз речно корито. Испод елегантних мостова протицала је Ђетиња, поред њеног корита протицало је време, које је Ужицу доносило, али и односило, припајало и раздвајало, градило и разграђивало. Код нас су бурни историјски токови били силовити, баш као и јунаштво народа нашега краја. Некако, увек смо били посебни, и у рату и у миру.
Први светски рат је сабрао ужичку интелигенцију, шегрте и занатлије, домаћине, боеме, уметнике, голобраде младиће, ратнике из балканских ратова…И као последњу одбрану хиљаду и триста каплара, који нису стигли ни да се заљубе, ни да заврше школовање, ни да бекријају , ни да се ожене, ни да се првом детету радују…Ужице памти. И песника Милутина Бојића, који у катарзичном грчу душе испева ,,Плаву гробницу“ и сликара Михаила Миловановића који је прошао голготу српске војске, бележећи кичицом и душом ратна збивања, али и српске војводе. У ужичком селу Рибашевина постоји и данас ,,Миловановића вила“ у којој је живео сликар са својом супругом чешког порекла. За време Другог светског рата, Немци су откидали са намучене земље косиоце, ратаре, жетеоце, домаћине, да у казненој експедицији погубе сто српских мученика за једног убијеног Немца. Тада на сцену страдања ступа Михаило и на течном немачком језику, моли немачког команданта за њихов живот. Јемчи својом чашћу и животом. И успева. Зато је стрељан од стране комуниста на Капетановини, мучки, у току ноћи, као издајник, колаборациониста. Ужице памти…И хиљаду триста каплара није заборавило Ужице. Испред гимназије је постављен споменик њима у част, да млада генерација застане, поклони се својим вршњацима што последњи уздах испустише у врлетима албанских гудура, на Везировом мосту, на Виду, Бизерти, Плавој гробници… Са обе стране улаза у цркву Светог Ђорђа постављене су мермерне плоче са именима пострадалих ратника у Првом светском рату. Ужице памти и памтиће…
У Другом светском рату, постадосмо једина слободна територија у Европи, коју историја запамти као ,,Ужичку републику.“Тада настаде и поема ,,Кадињача“, источена из срца песника Славка Вукосављевића. Отргнути од занатског алата, пекарских фуруна, из фабрике оружја, сврстани у Раднички батаљон, кренуше ка четрнаестом километру на Кадињачу, у поему и у незаборав: занатлије, голобради младићи, домаћини… И остадоше сви на мртвој стражи ,,док на југу војска корача“ са врховним комадантом. А, можда су баш због те жртве, Ужичани уклонили са трга ,,врховног команданта“, сместивши га у дворишту музеја. Ужице увек намири рачуне. У то не треба сумњати.
Ужице је посебно, јер је јединствен дух ужички. Нас је историја увек бацала на главу, а ми смо се дочекивали на ноге. Понекад бисмо је окрзнули пркосним погледом, понекад се презриво осмехнули, понекад је почастили сочном псовком, а понекад бисмо јој намигнули, онако шеретски, ужички. Ужице је град боема, гамена, уметника од сваке сорте, заљубљеника у посебности, ентузијаста, пркосника, мераклија, раздрагане младости, заљубљеника у зелене очи завичајне реке и стражарника на средњовековној тврђави. Господствени манири ужичке господе и врцави хумор ужичких шерета, боемске ноћи у Градској кафани и заљубљени парови у тајновитости Великога парка, игранке у Дому војске и елегантне силуете, што грациозним кораком, руку под руку, проходе ужичким корзоом…Све је уписало у своје памћење поносно Ужице.
У граду на Ђетињи одувек се знало, где ко припада, коме је шта дозвољено, ко се сме одважити на посебне лудости, а да не наруши хармонију свога живота и личну част. У Ужицу су сви песници. Занимљив је феномен Ужичанина кога смо сви познавали као Пипељу, не знајући његово право име, који је све говорио у стиховима. Спуштајући се из околних села и брда, на ужичку пијацу, придошлице су доносиле дух горштачке снаге и изворне мудрости, урођене виспрености и исконске чојствености. У гуњу и опанку, са шајкачом на глави, као пркосним симболом народа којем припадају, доносили су у оплетеним балонима ракију, у торбама тканицама јабуке, суве шљиве, сир и кајмак, суво месо, плетене чарапе и прслуке, кукурузе за печењке, затим шипурке, глогиње, такише, бобице клеке, оскоруше, шефтелије, крушке бронзаре… Зашарене се тезге од плодова тежачког труда и самониклих плодова из природе. И сви су имали своје верне муштерије које су, после прве јутарње кафе, са зембиљима одлазиле на пијацу. А на кантару се увек додавала по јабука или кришка сира више, по јаје или клип кукуруза уз благословени коментар:,,Ово је за ђецу, ваља се, нека у здрављу порасту.“И опет се питам:,,Ко те Ужице, не би волео?“
Одлутам, понекад, далеко, сусретнем се са неким другачијим пределима, култарама, народима и њиховом аутентичном историјом, традицијом, кухињом…Нахраним душу и чула, упечатим утиске у меморији душе, али тихи зов завичаја не оставља ме дуго спокојну изван мога града. Зове ме шум завичајне реке, Стари град, тргови и паркови, пекарице и терасе градских кафана, звона са цркава, посластичарнице, манифестације, галерије, библиотека, позориште, моја клупа у парку…
Зову ме пријатељи, да ме стегну у загрљају, док ми ,,душа на нос не изађе“, да ми се загледају у очи, ударе ме по рамену док ми колена не заклецају и кажу:,,Где си ти, бре! ‘Ајмо у Градску на кафу или код Шуљаге на комплет лепињу. Како је било на путовању? Не иди на дугачке путе, требаш мииии. Чујеш ли ме, Леки мојааа?…“Еј, ко те Ужице, не би волео.“Када ми, враћајући се кући, ноћу, пукне панорама осветљеног града, срце поскочи од радости, затрепери чежњом сваки нерв, узврпољим се ишчекујући рески удах ужичке свежине који се разлива крвотоком и душом.
Ужичани су посебна сорта. Када је најтеже остати и опстати, свему што треба одолети и истрпети, проради врцави ужички хумор. Могло би се рећи, да се ми се бранимо пркосном лепотом. Понекад се не може јасно разликовати када нешто говоримо у шали, или у збиљи. Нека свако тумачи како му души одговара. Врцави ужички хумор понекад скрајне у сатиру, понекад у бурлеску, никада у сарказам. Када сам била у Палестини, слатко се насмејах, сетивши се насеља у моме граду, мало скрајнутом од центра, које је неки ужички шерет назвао,,Палестинци“. Вишеспратница преко пута музеја је због шарене фасаде названа ,,Шаруља“, зграда у центру је ,,Лепа Брена“, а хотел ,,Златибор“ сви зову ,,Сивоња“. Архитектура и дух старога града, може се препознати у градском музеју, на платнима ужичких сликара, најчешће осликаних душом и кичицом сликара Драгића Петровића Медоша, који је овековечио старе камене мостове, којих више нема.
Оних којих више нема, има у нашем духу, у вечитом памћењу које се преноси са оца на сина, чува се у књигама, али и у усменом предању, увек по нешто додајући, величајући, запетљавајући, остављајући потомству скоро митске ликове и догађаје претворене у легенде.
Ој, Ужице, мали Цариграде!-није узалуд узвикнуо путописац, проходник кроз време и спознајник лепоте. Бејах у Цариграду, али ти мој граде, угнежђен у котлини испод Забучја, Татинца, Сињевца и Јелове Горе, си сакупио довољно поноса, пркоса, лепоте, мириса, боја…да се, заиста можеш подичити и пред Цариградом. Мој запис о Ужицу би могао завршити и народни гуслар, и беседник, и здравичар са подигнутом чутуром, и мераклија који ломи чашу, додирнут звуцима тамбурице у Градској кафани. Могао би га дописати сваки добронамерник који утискује своја стопала на улицама града удомљеног у котлини. Моје срце шапуће радосно:,,Ко те Ужице, не би волео!“
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: