Узми гусле, узми гусле!
Јован Лакићевић
Пише: Јован Лакићевић
Годинама смо имали обичај да за Ђурђев дан, славу Петровића на Његушима, послије литургије у трошној Томовој црквици и након краћег програма у Његошевој родној кући, проведемо неколико сати у пјесми и причи са мјештанима и Цетињанима у Парохијском дому.
За дивно чудо, а, ваљда, и због „аперитива“ сви пјесници редом имали су потребу и да нешто кажу, прије него одрецитују, или прочитају оно што су наумили. У једноме часу, Митрополит ће:
„Да чујемо , Јоване, шта ћеш ти прексјутра „рећи“ на Медуну.“ ( Била је ријеч о дану св. Марка, слави дијела Куча, када се испред куће Марка Миљанова додјељује истоимена награда за највећа књижевна остварења у Црној Гори. Те године добитник је био Матија Бећкковић, а следеће – Митрополит Амфилохије.)
Правећи се да не знам тачно шта ме Митрополит пита, рекао сам, отприлике: „На Медуну ћу да пјевам, наравно, Матијине стихове о Црној Гори, а овдје ћу, Високопреосвећени, да кажем неколико ријечи о нашем савременику и пријатељу Матији! Поготово што га данас нема међу нама, а тамо ме неће запанути…
Има томе пола вијека кад ме је мој брат Момир Војводић, на мојој бруцошкој вечери, упознао с Матијом. Али због генерацијске разлике до тада се нијесмо срели, без обзира на околност што смо оба били Колашинци.
Послије изузетно пријатне, пјесничке бруцошке вечери, на којој су се и гусле однекуд створиле, рекао сам Војводићу и пријатељима: „Први пут у ово моје мало година, срео сам живог генија, добро – пјесничког генија, човјека који не умије да каже „обичну“ реченицу и који говори бриљантне стихове… Ето, браћо, то бих могао и данас, пред оволико свједока и послије пет деценија да поновим“.
И, било би , вјероватно боље и приличније да сам ту стао. Не само због дужине приче. Али, однекуд ми је пала на памет канонизација Ловћенског Тајновидца. Сјетио сам се како смо се неколико мојих гуслара и ја, на нашим епским вечерима, годинама прије тога као мирјани залагали за канонизацију творца „Српске библије“, о чему сам на овом Порталу, прије неколико дана писао.
Тада сам отприлике, „треснуо“: „Да није било Матијиног текста у „Светигори“ , који је несумњиво био права прологомена за овај узвишени и дуго жељени чин, можда би смо на канонизацију још попричекали…“
У том часу, „ујео сам се за језик“, јер сам се намах сјетио колики је био Митрополитов труд, жеља и лична жртва да се то деси, али, било је касно. Застао сам, сметен, због велике личне несмотрености, али ми је Митрополит у том часу помогао:
„Узми гусле, узми гусле!“ Митрополит ничим није показао да се наљутио, нити ми је икад приговорио. Његова анђеоска душа једноставно није знала за такве реакције.
Ове његове ријечи ће касније, међутим, прерасти у шалу, јер би ме моји пријатељи пјесници, Рашо, Чуро, или Чудесни, кад би, било гдје, па и у колима, започели причу о било чему, дочекали ријечима: „Узми гусле, узми гусле!“
Те године је, као што рекох, Матија примио награду „Марко Миљанов“, а идуће она ће бити додијељена нашем Митрополиту, који је у то вријеме био на Сабору у Београду. Говорио је Матија, по обичају – бриљантно.( Било би добро ако је наша сјајна пјесникиња, Милица Бакрач, како ми је обећала, сачувала примјерак „Стварања“ у коме је објављена ова Матијина бесједа, како би се са њом упознали и посјетиоци Портала).
Ја сам за ту прилику отпјевао прегршт Митрополитових стихова из његових „раних радова“ под насловом:
ГУСЛЕ МОЈЕ, ДИКО РОДА МОГА
Гусле мојем дико рода мога
Обновте ми душу и памћење,
Све уз помоћ Бога великога
И вашега гласа тананога.
Од сињега мора, па до гора,
Препуно је сурога камења,
А још више свештених знамења,
Светих гробља и светих спомена,
Од прастарих до нових времена,
С краја на крај земаља српскијех.
Струно јекни, страницу окрени
Староставних љетописа славних,
Па ми казуј шта у њима пише
Да ми душа више не уздише,
Но да пуна знања и сјећања
Крила шири, са небом се мири!
(М. А.)
Прочитајте ЈОШ:
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
