Узрок смрти не помињати

Реаговање Пленума 083

Заглушујуће бучне реакције на усвајање Резолуције о геноциду у логорима Јасеновац, Дахау и Матхаузен сигнализирају да је патологија политичке свакодневице незаустављиво проклизала у (само)деструкцију јавног ума.

Акламативно и неподијељено сви учесници јавне дебате изричу став да је у Јасеновцу почињен геноцид. Истовремено, необавезујући скупштински акт којим се документује та, наизглед апсолутно неспорна, тврдња хистерично се проглашава неприхватљивим и штавише, опасним.
Легитимно је проблематизовати и критиковати политичке мотиве иницијатора ове и свих других резолуција. Оправдано је у име пијетета спрам жртава негодовати због профанације трагедије на тржници дневне политике. Неопходно је одбацити и спријечити сваки покушај идеолошке злоупотребе и шовинистичке инструментализације трагичних историјских догађаја. Но, такво становиште не могу имати они који и оправдане приговоре користе за манипулације у сврху остварења најприземнијих дневнополитичких рачуница, и то у мјери да се сваки помен Јасеновца а приори проглашава политичком и националном провокацијом.

Покушај значајног броја домаћих чинилаца да од резолуције створе повод за међународни инцидент зарад дестабилизације актуелне Владе, заправо је уперен против националних интереса и представља срамотан чин самопонижавајуце денунцијације.
Већ током скупштинске дебате могли су се чути гласови који злурадо најављују – или чак призивају – „консеквенце“. Утицајни медији се ових дана препуштају сладострасном евидентирању негативних реакција. У недостатку, релевантним се проглашава мишљење опскурних ултрадесничарских фигура из сусједства.
Теза да ће резолуција о осуди геноцида у Јасеновцу угрозити европски пут Црне Горе у својој бити дубоко компромитује саму идеју „европског пута „. Јер какав је тек крај пута ако на њему није дозвољено и формално осудити непатворено зло наци-фашизма ције су жртве наши сународници? И све то уз наводно пуно емпатије и поштовања за жртве.
Ситуација личи на пародију сижеа југословенског филма из 1968. године. У окупираној Србији нацистички завојевач спроводи масовне егзекуције становништва. Размјере злочина су такве да нема довољно црнине за све ожалошћене. Окупационе власти дозвољавају јавно изражавање жалости али уз услов: „Узрок смрти не помињати (ни у црквеним књигама ни у молитвама)“.
Цензура помена и криминализација осуде геноцида у Јасеновцу, без обзира на било какву замисливу неповољну актуелну политичку и међународну констелацију, као чина који наводно заслужује казну и укор нема ни рационално ни морално образлозење, осим ако се не желимо сврстати међу оне који реалност те историјске трагедије свјесно желе препустити стихијама историјског заборава. Не могу се у име наводног поштовања злочини и жртве подијелити на оне о којима непрестано треба говорити и друге о којима треба заувијек ћутати.
Ипак, на сву срећу, култура сјећања одувијек је више дуговала пјесницима него историчарима, правницима и политичарима.
У његовању културе сјећања више него десетине резолуција и распри за садашње али и будуће генерације много значајније би било да се дјела Ивана Горана Ковачића и Скендера Куленовића опет нађу као дио обавезне школске лектире. Равноправно са њима, могли би се уврстити и несвакидашње потресни стихови „кадиша“ Рајка Петрова Нога, који својом молитвеном тишином превазилазе снагу исконског зла о коме свједоче:
Нек пада снијег Господе
Из сјећања по очима
Спавајте шумске јагоде
Све моје с вама почива
Спавајте моји умрли
без гроба и без биљега
Нека вас вјетар загрли
Завије покров снијега
И нека мајку збодену
И њену цркву јелику
Бијелим рухом одјену
За нашу тугу велику.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: