Ваистину мач и ваистину мир

Пише: Желидраг Никчевић

„Слава Богу на висини, и на земљи мир, међу људима добра воља!“ – пjевала је анђелска војска на дан Рођења Спаситеља. 

Тако се пјева и сад у нашим храмовима, свечано и узвишено.

Класично питање-сумња поводом ове анђелске поруке могло би да гласи: Стварно, а гдје је тај мир, овдје и сад? Да ли је међу људима на земљи мање зловоље, мржње и ратовања? 

Питање посебно актуелно и болно ових дана, у несрећној Црној Гори.

Добро, знамо: прије Рођења Бога на земљи, човјек је био одвојен од Бога. Најпростије и најпрецизније речено: пали безбожник. Али после Рођења: зашто се сам од Њега одваја? Зашто сопственом вољом постаје отпадник?

Можда је прави тренутак да се присјетимо учења отаца. 

Мир који се даје човјеку – то је мир са Богом. 

А мир са Богом – то није магично заклињање које дјелује аутоматски, од тренутка изговарања. Тај мир се мора достићи. Тежак задатак – за сваку личност, за народе и за човјечанство.

И још нешто, једнако важно. Анђелска порука о могућности постизања мира са Богом, парадоксално, укршта се са оним знаменитим Христовим ријечима: „Нисам дошао да донесем мир, него мач“ (Матеј 10:34). 

Како сад то? Не мир, него мач! Зашто мач?

Не усуђујући се да сами смишљамо рационална објашњења, поновимо ријечи светог Јована Златоустог: „Јер тада се нарочито мир успоставља кад се одсијече оно што је болешћу заражено, кад се одвоји оно што је непријатељско. Само тако је могуће да се небо сједини са земљом.”

У екстремним ситуацијама, дакле, морамо бити свјесни екстремне природе конфронтације са богоборством. Са оним што је болешћу заражено. Да би се знало шта јесте истинско помирење. С ким је могуће. А с ким није.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: