Вајар Бошко Ивић из Зрењанина: Не смемо заборавити капетана Мариноса Рицудиса који је одбио да бомбардује Србију 1999. године

Вајар Бошко Ивић залаже се да никад не заборавимо име Мариноса Рицудиса. Да овај Грк није за заборав већ за вечно памћење поручила је „Политика” пре две године када је он примио највиши црквени орден Светог цара Константина, који му је доделио Свети архијерејски синод СПЦ.

Овим одликовањем, рекао је тада српски патријарх Иринеј, скромни Рицудис је увршћен у низ незаборавних хероја и добротвора српског народа. Речени вајар интензивно ради на попрсју које би било изложено на јавном месту и тако трајно подсећало на велики гест.

Предочавајући догађај који је Рицудиса уздигао у нашим очима, „Политика” је објаснила да у време НАТО напада на СРЈ, Грчка, иако чланица алијансе, није учествовала у бомбардовању.

Међутим, упутила је у јадранске воде ратни брод „Темистоклис”, на изненађење и разочарање посаде. Капетан Рицудис одбија да бомбардује СРЈ, окреће брод и враћа га у луку.

Тада је имао само 26 година. Грчки народ га је дочекао са одушевљењем, аплаузи су га пратили на сваком кораку, па и на путу ка војном суду. „Божји закон јачи је од закона људи”, рекао је пред изрицање пресуде – условне казне од две и по године.

Краће време провео је у војном затвору, избачен је из морнарице, али ни сви судови којима се касније жалио нису преиначили пресуду. Тужио је Грчку и Европском суду за људска права, али је и тамо одговор био исти: „Крив је.”

Наставио је живот обичног човека у Пиреју, где сада ради као капетан на јахтама. Свој гест очигледно доживљава као дубоко личну одлуку јер је својевремено, када га је наша амбасада контактирала, у намери да сазна да ли би примио орден државе Србије, одбио овај предлог. Његово објашњење било је једноставно: „Нисам ја био храбар, храбар је био ваш народ који је против свих водио борбу без икаквих шанси.”

– Србија би требала да памти хумано дело грчког капетана, с њим би морале да се упознају и млађе и нове генерације јер оно трајно афирмише значај добра, као универзалне категорије у односу на зло – каже Бошко Ивић објашњавајући своје намере да изваја спомен-обележје.

Оно би требало да се подигне на видном и јавном месту, у неком овдашњем насељу. Бошков таленат за вајање уочен је још док је дељао дрво чувајући стоку на Гламочкој висоравни у Босни. Након што га је ратни вихор однео из родног краја данас се, поред вајања бави и адаптацијом иконостаса по храмовима Српске православне цркве.

Извор: политика.рс

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: