Валтазар Богишић – Српство све и свуда
1 min read
Данило Раичевић
Пише: Данило Раичевић
Хрвати га преименују у Балтазара зато што је био католичке вероисповести сврставају у енциклопедије, као хрватског знанственика, правника, док га новопечени Црногорци титулишу Светиоником модерне Црне Горе, приређују омаже, и једни и други подижу споменике, дају називе улица, амфитеатара а Валтазар је неспорно био само – Србин.
Није никаква новост што Хрвати похрваћују Србе по основу вјере и каткад рођења, или ендехазијском геноцидном старчевићевском 1/3 методологијом или на друге начине.
Новост јесте што новопечена државна творевина заснована на јаком антисрпству и заслијепљена мржњом према свему српском, једног Србина својата – по основу службе.
Национална припадност се изводи из осјећаја припадања јединке према цјелини. Тако за нацију могу бити тачке везивања, језик, култура, мит, традиција, држава, предање.
Страна је и потпуна непознаница одређење нације у зависности од службовања у некој држави. Штавише, може се без резерви констатовати да је посреди најобичнија глупост.
Али, до усијања претенциозна глупост која се гебелсовски понавља може многе довести и држати у стању стварне заблуде о идентитету Валтазара Богишића. Зато се овај великан „нескривљено“ нашао у хрватским повјесницама и на – новоцрногорским амфитеатрима.
Други српски великан права професор Михаило Константиновић је 1933. предложио ОИЗ као фундаменталну базу новом грађанском законику излажући: „Тај законик који чини част и аутору В.Б. а и нашем народу (…) чији нам је Дух много ближи од аустријског.“
У Новом Саду је 1866. основан покрет „Уједињена омладина српска“ ради свеколиког напретка Срба уз примарни манифест: „Српство све и свуда“. Њени оснивачи су били Валтазар Богишић, Светозар Милетић, Никола Пашић, Марко Миљанов Поповић, Лазар Томановић и др.
Суочен с њеним утицајем у Хабзбуршкој монархији Беч доноси забрану рада тога покрета, што чини и Србија под аустријским притиском. Уједињена омладина српска се измешта на Цетиње, где наставља с радом по покровитељством кнеза Николе.
На предлог Марка Миљанова и књаза Николе, 1871. на Цетињу је свечано основана „Дружина за ослобађање и уједињење српско.“
Богишићев манифест – Српство све и свуда је био основни покретач и Луча водиља, ослобођења и уједињења српскога.
Српска краљевска академија изабрала је Валтазара Богишића 23.1.1888. за редовног члана, што је представљало велико признање и подстицај Богишићу за даљи научни рад.
Српско учено друштво је правни претходник Српске краљевске академије, данас САНУ.
Крајем IX и у првој половини XX века већина житеља Цавтата се изјашњавала као Срби католици који је био познат као „Мали Београд”.
Др Франо Кулишић, секретар Матице Српске у Дубровнику и дубровачког Српског Сокола Душан Силни уредио Богишићеву библиотеку у Цавтату. Краљ Александар и краљица Марија посетили су Цавтат 1925. где су одушевљено дочекани.
Срби католици сматрали су да је Соколство цемент српства. Зато су краљ и краљица помагали соколска друштва. Соколско друштво Цавтат било је најактивније и најбројније друштво у Цавтату све до Априлског рата 1941.
Валтазар Богишић је рођен у Аустроугарској у Цавтату 1834. Студирао је на Бечком универзитету. У Бечу је постао доктор права 1864. а 1866. прихватио понуду универзитета у Одеси, а одбио је две понуде загребачког универзитета.
Валтазарев узор из младости био је његов дједа. Валтазар старији је био морепловац, иако у старости, свом унуку Валтазару је причао о поморским данима, познанству с Милошем Обреновићем Валтазар млађи, наследио је пола дједове оставштине. Од ње је куповао књиге, нарочито оне Вука Стефановића Караџића.
То га је подстакло да и он почне с писањем песама. Значајни су и његови доприноси у области сакупљања обичаја нашег народа, које је скупљао и записивао у Мостару 1863. поред новоизграђене православне цркве и тако је записао неколико епских песама: „Марко Краљевић и брат му Андријаш“, „Кад је Вук Огњени умро, шта је наредио на самрти“.
Предавао је на правним факултетима у Одеси као професор историје словенског права. Новоросијски универзитет га је одликовао почасном дипломом „honoris causa“ за достигнућа из области јавног права.
Са знаменитим Дубровчанима, Ником и Медом Пуцићем, основао је културни покрет Срба католика. У Бугарској је активно учествовао у изради неколико закона.
Јавно је подржавао народни устанак из 1875. у Херцеговини и Крајини познатији као „Невесињска пушка“. За време Руско-Турског рата (1877.-1878.), био је члан руске цивилне канцеларије. Валтазар је планирао оснивање фондације у Београду уз замисао да стипендира најбоље студенте права из Србије, који студирају у иностранству, а то све из његове заоставштине. Због изненадне смрти, 1908. у Ријеци, ова идеја није спроведена у дело.
Сестра Марија је законски наследила сву његову имовину, јер није оставио тестамент. Заоставштина коју чини 18 000 књига, 10 000 писама, 164 рукописа и богата нумизматичка колекција, након другог светског рата постала је имовина Југословенске Академије Наука и Уметности. Од тад до данас, збирка Валтазара Богишића налази се у Кнежевом Двору, палати у којој је некада столовао Дубровачки кнез.
Породица Богишић је пореклом из залеђа Конавала. Постоје списи о томе да је цела породица у 15. веку прешла на римокатоличку веру.
В.Б. је службовао у Црној Гори и за њене потребе по указу руског цара и Кнеза Николе израдио ОИЗ. Указом од 25.3.1888. кнез Никола поверио је Богишићу да сачини правни кодекс и наложио да: „главну пажњу скрене на народне појмове о правди, на обичаје, предања и на живе потребе српског народа”.
ОИЗ је донет 25.3.1888. на снази 1.7.1888.
Прихватио је да буде министар правде у Црној Гори 1893. и на том положају остао до 1899. мада је у сво то доба углавном живео је у Паризу. Умро је 24. априла 1908. у Ријеци. У име српске омладине говорио је Бркић, уредник „Српске Зоре“.
А. Вучетић, уредник „Срђа” је истакао: „Као учењак и књижевник, као српски законоша и славенски државник прославио је широм света себе, мило Српство, дубровачку домају, родни Цавтат и Конавле, откле су му стари били.
Вјеран своме поријеклу и освједочењу, прекаљену трудом и науком, он као законоша црногорски није унио у законе туђе смушене мисли, него је у њих претопио наше српске обичаје и наше српско право и дотјерао је рад до таке савршености, да му се стране законоше диве.
Посланство са Цетиња стигло је 2. маја 1908. да положе вијенце на гроб Валтазара Богишића. У изасланству је био министар Пламенац као заступник Владе а у име књаза Николе положио је венац његов ађутант Поповић. На траци је био натпис: „Мојему министру правде Велеученом Др. Валтазару Богишићу Књаз Никола.” Члан великог суда Дожић положио је вијенац за црногорско судство. На венцу је био натпис: „Благодарно Судство Црногорско Др. Валтазару Богишићу”.
Часопис Срђ је од телеграма објавио Пашићево саучешће у име краља и српске владе Стојана Новаковића Српске краљевске академије и саучешће Правног факултета београдског универзитета. Милан П. Јовановић академик из Вуковара је у саучешћу Уредништву „Срђа” истакао: „Примио сам жалосну вијест о губитку мог доброг и милог колеге великог правника-историчара народа српскога, челик Србина Др Валтазара Богишића, те и мене да и Вама и свему Српству изразим саучешће у преголемој жалости за врлим и добрим Србином ком дао Бог вјечни покој! Лака му земља и вјечна Слава у народу своме кога је тако жарко љубио!”
Према томе, Валтазар Богишић је по сваком могућем критеријуму СРБИН. Истини за вољу, могао је бити српски Светионик, али новопечена Црна Гора као антипод свега српског је делегитимисана да га интегрише у своје друштвено и научно ткиво будући да се преобратила спрам Богишићевих светоназора, осјећања, постала конвертит.
Хрватском срамном својатању Срба али срамнијем црногорском одудара сâм Валтазарев – живот, дјела, савременици, и највјеродостојније свједочи свима: Српство све и свуда!
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Валтазар је био Србин посвећен српству. Преломна година у његовом животу била је 1872. када је руски цар Александар II дао сагласност да се Богишић упути у Црну Гору ради састављања „земаљског“ законика. Књаз Никола је био у контакту са руским конзулом у Дубровнику Александром Јонином, и сматра се да је од њега потекла идеја да се баш Богишић упути у Црну Гору ради израде законика.
утиску који је оставио на краља црногорског најбоље говори чланак из Гласа Црногораца од 27. марта 1899. поводом његове оставке:105 „Драги докторе Богишићу, колико год ми је тешко лишити се вашега одлучнога сутрудништва у Мојијем државнијем пословима, одлучио сам милосрдно примити оставку коју ми поднијесте на чин Мога минстра Правде због слабог здравља и изражене Ми жеље, да остатак својијех година употребите на сређивање вашијех научнијех радова, – те вас разријешавам од дужности. У пуно заслужени одмор прати вас Моја најсрдачнија жеља, да ви Свемогући укријепи здравље и продужи живот на корист српске књиге и науке, на славу њену и вашу..
Цетиње 22. фебруара 1899. Благонаклони вам Никола,
с.р.“
Valtazare, како оно рече Валтазар Богишић: СРПСТВО СВЕ И СВУДА! Може ли јасније? Или би да тумачиш и “новочиташ Валтазара као Његоша” и упркос томе да оно “што свак’ једнако разумије томе тумача не треба”.
Povratak Republike:
Treba li se Dubrovnik otcijepiti od Hrvatske i biti samostalna država?
26. aprila 2016.
Kroz čitavu svoju dugu i slavnu povijest, Dubrovnik je imao malo veze s Hrvatskom – po prvi put u historiji, Dubrovnik je potpao pod državu koja u nazivu nosi ime Hrvatska, za vrijeme Drugog svjetskog rata, u famoznoj NDH, što nije dugo potrajalo i SFRJ u sastavu SR Hrvatske. Treći, a ujedno posljednji put je ova danas Hrvatska u kojoj se još uvijek nalazi. Dubrovnik je stoljećima bio neovisna država – Republika je osnovana još 1358. i trajala je sve do ulaska Napoleonovih trupa 1808. Samo ta višestoljetna neovisnost bila bi joj dovoljna da se pokrene legitimna inicijativa za ponovnu uspostavu samostalne države poput San Marina, Luksemburga, Malte ili Lihtenštajna. Krenimo od jezika – službeni jezici Dubrovačke Republike bili su talijanski i latinski jezik, iako se u svakodnevnom govoru koristio slavenski jezik. Da, upravo, slavenski jezik, jer Dubrovčani, kada su govorili o svom jeziku, nisu ga spominjali u kontekstu hrvatskog jezika, nego „slavenskog ili naškog“. Rajmund Džamanjić 1639. u Veneciji objavljuje pravopis imena Nauk za pisati dobro latinskijema slovima riječi jezika slovinskoga kojijem se Dubrovčani i sva Dalmacija kako vlastitijem jezikom služi. Znači, ne spominje se da se stari Dubrovčani služe hrvatskim, nego slavenskim jezikom, iako će tijekom 19. stoljeća upravo dubrovački jezik poslužiti za uspostavu hrvatskog standardnog jezika.
Veliki prilog tezi da se stari Dubrovčani nisu osjećali Hrvatima daje slavni pisac Marin Držić u svom besmrtnom djelu Dundo Maroje. U tom uratku, naime, postoji sporedni lik koji se zove Gulisav Hrvat. Među tridesetak dramskih osoba u Dundu Maroju, jedino je Gulisavu, Držić imao potrebu udijeliti dodatak imenu Hrvat. Valjda Držić, da su se stari Dubrovčani osjećali Hrvatima, ne bi imao nikakvu potrebu jednog jedinog lika označiti da je Hrvat. Ne samo da se Dubrovčani nisu osjećali Hrvatima, nego su s njima i – ratovali. Brojne uskočke i hajdučke trupe maltretirale su dubrovačko područje i dubrovačke brodove pljačkajući ih, a izveli su čak i napad na Ston. Uskoke je dugo podržavala Venecija želeći smanjiti utjecaj Dubrovačke Republike na Mediteranu.
Međutim, zasigurno je “srbokatolički pokret” u Dubrovniku najbolji pokazatelj da se stari Dubrovčani nisu smatrali Hrvatima. Naime, dubrovački srbokatolici bili su istaknuti Dubrovčani katoličke vjere (bilo ih je više od tisuću), a u pokretu je bilo dosta katoličkih svećenika, koji su se također izjašnjavali kao Srbi, a mnogi istaknuti Dubrovčani koji su se izjašnjavali Srbokatolicima još uvijek nose nazive dubrovačkih ulica poput Meda Pucića, Pera Budmanija, Baltazara Bogišića i dr. U to vrijeme – objašnjava doktor sociolog Nikola Tolja koji je napisao knjigu o srbokatoličkom pokretu u Dubrovniku – za razliku od Dubrovnika i Hrvatske, Srbija i Crna Gora su samostalne države.Tolja dodaje kako su se takva Srbija i Crna Gora, te ideja ujedinjavanja južnoslavenskih naroda, Dubrovčama ukazale kao spas. -Dio najuglednijih Dubrovčana izlaz je vidio u srpskoj nacionalno-političkoj ideji, nastojeći izdvojiti svoj grad iz osramoćene i izmoždene kuenovske Hrvatske i približiti ga slobodnoj Srbiji, kojoj su pripisivali ujediniteljsku ulogu. Sanjali su slobodu od Austrije i stvaranje zajedničke moćne južnoslavenske države u kojoj bi stoljećima slobodan Dubrovnik imao autonomiju kakvu zaslužuje – piše Tolja. Da su se stari Dubrovčani osjećali Hrvatima, sigurno nikad ne bi pokrenuli srbokatolički pokret i izjašnjavali se kao Srbi. Da zaključimo – Dubrovnik je danas u Hrvatskoj, ne zato jer su se stari Dubrovčani osjećali Hrvatima, nego isključivo zbog spleta povijesno-političkih okolnosti i dijeljenja iste vjere s Hrvatima. Sve ovo što smo gore nabrojali dovoljno je da zaključimo kako Dubrovnik, točnije područje bivše Dubrovačke Republike, danas potpuno legitimno i povijesno utemeljeno može tražiti samostalnost i neovisnost o bilo kojoj državi uključujući Hrvatsku. Uspoređujući Dubrovnik s primjerice Kosovom, Katalonijom ili Škotskom usudio bih se reći kako Dubrovnik, gledajući dugo povijesno razdoblje, ima još veće pravo na samostalnost od navedenih.
Maro Marušić /dubrovackidnevnik.rtl.hr
Дакле, и Хрвати знају да је Валтазар Србин, само га је до сада ДУКЉАНИСТАН СВОЈАТАО, по ОСНОВУ СЛУЖБЕ ИЛИ РАДНОГ ОДНОСА ИЛИ РАДА НА ЗАКОНУ ИЛИ ЗАТО ШТО ЈЕ ВОЛЕО ЦРНУ ГОРУ
КАО НАЈЧИСТИЈИ СРПСКУ ЗЕМЉУ. Ерго, ДУКЉАНИ СУ САМИ СЕБЕ ПРЕВЕСЛАЛИ!
Српски велики правник и историчар Валтазар Богишић (1834-1908) истицао је да се у личности Нићифора Дучића „сједињује црковник, војник и књижевник“ и да је „најоргиналнија личност и то у добром почасти вриједном смислу“.
Preporucljivo je ne mijesati Crnogorski i srpski („… dijela…. i … sledece…)
Citaoci Vas ne shvate ozbiljno ili vas dozive kao plagijatora.
Staying yours…
Прочитај текст у оригиналу стеј јурсу, па нећеш аветати.
Gospodine čudnog nicka – moj se komentar odnosio na tekst „alana watsona“ ali zahvaljujući obučenosti skretničara ovog portala, završio je na pogriješnom mjestu…
Ти и даље мислиш да постоји “crnogorski” ваљда језик, али у буквалном смислу, као телећи, говеђи? Добро је да знаш да без обзира на “америчке рњгистарске таблице” тај небуквални језик постоји у овој маглуштини и док је ове магле – с памћењем кишне глисте. Нема магле – нема ни језика.
Pregled bibliografske jedinice broj: 611338
Prilog poznavanja života i djela Nićifora Dučića: velika problematika pisama upućenih Baltazaru Bogišiću
Tomić, Filip
Prilog poznavanja života i djela Nićifora Dučića: velika problematika pisama upućenih Baltazaru Bogišiću // Baltazar Bogišić i njegovo doba u intelektualnohistorijskoj perspektivi / Roksandić, Drago ; Janković, Branimir (ur.). i interpretiranje u neovisnoj Crnoj Gori danas.
Zagreb: FF press, 2012. str. 115-182
Валтазар Богишић предлаже књазу да умјесто неодређене ријечи promulgation у указ стави ријеч постављање (која већ постоји у овом првом члану). Као основни разлог за то, осим што је ријеч „српскија“, Богишић наводи да се она налази у – Душановом законику!48 И стварно, ако погледамо прву норму уводног дијела Душановог закона наилазимо на следеће: „Овај Законик постављамо од православнога сабора нашега, с преосвећеним патријархом, господином Јанићијем, и свима архијерејима и клирицима, малима и великима и са мном, благоверним царем Стефаном…“
Dacca sa ovim postom da upozna predstavnike srpske crkve u Crnoj Gori.
Ahaahaaa la vi to sa sajta Nvo CPC!!! Cirkuzanti..
Nićifor Dučić: „Uzajamnosti nema, nego što samo Sinod šalje kadkad na ime priloga crkvene stvari, knjiga, odežda itd., što čine iz Rusije često pojedini ljudi… Carigradskom patrijarhu niti je kad što davala Crnogorska crkva, niti sada daje, niti joj je ko što u tome iskao, niti ište. Nema nikakvog drugog odnošaja osim što se u novije vrijeme vladike crnogorske posvećuju u Petrogradu“.
Valtazar Bogišić: „A u kom je odnošaju Crnogorska crkva sa srpskom Patrijaršijom u Karlovcima, a u kakvom s mitropolitom beogradskim, s bugarskim egzarhatom i s drugim autokefalnim crkvama“?
Nićifor Dučić: „Nema zvanična odnošaja nikakva, nego mir i ljubav“.
Valtazar Bogišić: „Ima li kakav pismeni ugovor među Crnogorskom crkvom i jednom od navedenih pravoslavnih autokefalnih vlasti i crkava kojima su ustanovljena pravila međusobnog odnošaja“?
Nićifor Dučić: „Nema nikakvog s nikim“.
Valtazar Bogišić: „Da mitropoliti Crnogorski primaju svoju hirotoniju u Petrogradu je li neizbježno pravilo ili to biva iz običaja i rad kojih uzroka? Ako nije pravilo, kakve ustanove postoje u rukopoloženju mitropolita“?
Nićifor Dučić: „Nije to nikakvo pravilo, nego u novije vrijeme postade običaj iz političkih uzroka, budući da je glava crkve do nedavno bio i glava države, a pak sadašnji mitropolit tek je treći koji se rukopolaže u Petrogradu“.
Izvor: Dr Valtazar Bogišić, Pravni običaji u Crnoj Gori, Hercegovini i Istočnoj Albaniji, priredio dr Tomica Nikčević, CANU, Titograd, 1984, str. 238-239.
RAZGOVOR VALTAZARA BOGIŠIĆA I NIĆIFORA DUČIĆA O CRNOGORSKOJ PRAVOSLAVNOJ CRKVI
Čuveni pravnik i naučnik svjetskog glasa, profesor Univerziteta dr Valtazar Bogišić, pisac „Opšteg imovinskog zakonika za Knjaževinu Crnu Goru“ (188 i prvi crnogorski ministar pravde, sproveo je 1873. godine jednu važnu anketu. Na pitanja u Anketi Valtazara Bogišića odgovarao je i arhimandrit Nićifor Dučić.
Valtazar Bogišić: „Crnogorska crkva drži li se autokefalna, ako ne, pod čijom jurisdikcijom stoji, pod Patrijarhom carigradskim ili pod Svetim sinodom peterburžskim“?
Nićifor Dučić: „Posve autokefalna i osobenu jerarhiju ima“.
Valtazar Bogišić: „Stoji li Crnogorska crkva u kakvom odnošaju međusobnih darova sa Sinodom peterburžskim ili s Patrijaršijom carigradskom? Daje li ovomu posljednjemu kakvu godišnju potporu kao što daje Srbija i Grčka? Ima li još kakav drugi odnošaj među njima“?
Nićifor Dučić: „Uzajamnosti nema, nego što samo Sinod šalje kadkad na ime priloga crkvene stvari, knjiga, odežda itd., što čine iz Rusije često pojedini ljudi… Carigradskom patrijarhu niti je kad što davala Crnogorska crkva, niti sada daje, niti joj je ko što u tome iskao, niti ište. Nema nikakvog drugog
Давно компромитована преписка. На кривотворењу нема ничегс, па ни ваше Х/историје/ хистерије.
Ne možete graditi poziciju nekanonske, srpske crkve u CG na nijekanju činjenica.
Valtazar Bogišić vam je sve rekao u facu. Kao da je znao s kakvim zlom će se Crnogorci susresti.
Pa bi bilo zgodno da autor Raičević, sada kada je podigao nivo svoga znanja o čika Valtazaru, traži prijem kod Amfilohija i updatuje ga o CPC…
Falcifikat do falcifikata je l de kosjo
Bio crnogirac stari onaj
Ili crveni hrvat
Ucite nesretnici o crnoj nam gori
Bar osnovno
Red je i obaveza
CCCC
Страна је и потпуна непознаница одређење нације у зависности од службовања у некој држави. Штавише, може се без резерви констатовати да је посреди најобичнија глупост.
Ovo je suva i bolna istina
Како су Тесла и Богишић могли бити Хрвати, кад су прво били Срби и друго када ни Хрватске већ тисућу година није ни било!?!?!
Хрвати похрваћују, дукљани дукљанизују, шиптари пошиптарују, општа отимачина од српског рода! Теслу, Руђера, Ђурђа Кастриота, Богишића, али … ПРОЈЕКТИ ВАМ ПРОПАДАЈУ И ИСТИНА ИЗЛАЗИ НА ВИЂЕЛИЦУ!
Вјечна му Слава!
Имао се рашта и родити!
Према томе, Валтазар Богишић је по сваком могућем критеријуму СРБИН. Истини за вољу, могао је бити српски Светионик, али новопечена Црна Гора као антипод свега српског је делегитимисана да га интегрише у своје друштвено и научно ткиво будући да се преобратила спрам Богишићевих светоназора, осјећања, постала конвертит.
Хрватском срамном својатању Срба али срамнијем црногорском одудара сâм Валтазарев – живот, дјела, савременици, и највјеродостојније свједочи свима: Српство све и свуда!
…док га новопечени Црногорци титулишу Светиоником модерне Црне Горе, приређују омаже, и једни и други подижу споменике, дају називе улица, амфитеатара а Валтазар је неспорно био само – Србин.
Konačno jasan i argumentovan prikaz! Veliko postovanje Danilo!!!
А Дукљани?! А Аврауле! А акрепи! Што лагасте народ!!! Китите се СРПСТВОМ А ПО СРПСТВУ ПЉУЈЕТЕ!
ИСТИНА СЕ НЕ МОЖЕ ИЗБЈЕЋИ КАД ТАД! Е ЕВО ОВА САД!!!!!!
Него што до СРБИН! Не може вам проћ више ка код Тита! Ето вам га Јошка!!
Kako vas nije sramota da uzimate u usta Srbe iz Hrvatske? Prvo ste sve učinili da ih dignete protiv hrvatskih vlasti i zemlje u kojoj su živjeli, a onda ste im okrenuli leđa i ostavili ih na ledini. Vlast u Bg je gledala kako opkoljavaju Knin i dogovarala sa Tuđmanom uslove predaje i povlačenja. Takvu izdaju svoga naroda ne poznaje srpska istorija a vi se pravite kao da se ništa nije desilo. Milošević i srpski generali treba da zamijene Brankovića u srpskim legendama o izdaji. Ali vama je sve ravno do mora, nemate ni pameti ni obraza.
Ц….. Усташо!
Komlene, neznaalico. Dubrovcani nisu zivjeli u Hrvatskoj, nije bilo Hrvatske drzave, nego su Hrvati ratom otcijepili Dubrovnik od Jugoslavije. Do 1939. Dubrovcasni su isli po licnu kartu na Cetinje, ustupak Srbije je bio hrvatska banovina, a ne drzava. Cak ni Tito nije dao Hrvatskoj vise od federalne jedinice, a sto se Dubrovnika tice, procitaj malo Vojnovice, Fanrisa, bracu Pucic, katolickog popa Iva Stojanovica I stotine drugfih, pa ces vidjeti da je u Dubrovniku tog vremena zivio sdamo srpski narod a da im je Pijermont bio Beograd. Procitaj I druge knjige o srptvu Dubrovnika, knjige Dubrovcana Matije Bana, Jovana Gjaje, pogledaj spiser klesara Ivana Mestrovica, jadni crni Komlene.
ХВАЛА ИН4С ПОРТАЛУ ХВАЛА ЉУДИ!!!
Ово се зове РАСКРИНКАВАЊЕ!!!
Gotovo je izvesno da srpski narod nikad nije imao toliku koncentraciju ispravne, sposobne i čvrsto nacionalno orijentisane inteligencije kao što ju je imao, u jednom vremenu u Srbima katolicima u Dubrovniku i Dalmaciji. Te Srbe je satro neposredan dodir sa srbijanskim političarima, koji nisu bili nikad dorasli, izuzev možda obrenovićevske epizode, izazovu koji je pred njih stavljala Rimska kurija i judeo-masonski prodor na Istok. Potkupljivi, politički nepismeni i sa velikim nedostatkom elementarnog patriotizma kao i većina srpske inteligencije, srpski političari i intelektualci iz Beograda su, pre kao i sada gledali na osipanje srpskog naroda preko Drine sa nepodnošljivom ravnodušnošću. Tako su nestali Srbi katolici iz Dubrovnika iz ostalog dela Dalmacije i iz Bosne i Hercegovine. Zvanični Beograd nije tada video, kao što ne vidi ni sada, da se preko Montenegrina organizuje pohod i na Crnu Goru , kao što se nekad organizovao na Dubrovnik.
Најзад ИСТИНА!
Српство све и свуда!!!
Бриљантно драги пријатељу, бриљантно!
SVALA CAST ZA TEKST! PRAVA STVAR! DOSTA NAM JE VIEE LAZOVINA MONTENEGRINGOSKIH!!
A isored Pravnog njegov spomenik ka da je dukljanski!