Вања Ђуришић, наш дискретни херој

Пише: Владислав Дајковић

Данима прекоравам самог себе што и раније гласно (!) нисам подржао Вању Ђуришића, човјека који се мјесецима као – усамљени вук – бори против корумпираног система; човјека који донкихотовски брани своју ђедовину; човјека који бранећи свој образ, брани и будућност своје дјеце; човјека који се сада налази у затвору; човјека који је, ма како то звучало – ЧОВЈЕК.

Док је за једне насилник који сјекиром кида жице од интернета које прелазе преко његове земље, а за друге духовити Забјелчанин који “малтретира” своје комшије, Вања Ђуришић је за мене оличење храброг и дискретног хероја. Овај отац, супруг и брат, због борбе за своје (!) мјесецима трпи најстрашнију шикану од стране полиције, градских власти, а неријетко и презир комшија. А о чему се заправо ради?

Спор породице Ђуришић и Главног града траје преко 20 година, а цијели проблем је, ако се не варам, настао још давне 1979. када су Вања и његов брат Саво од оца наслиједили парцелу у Јереванској улици на Забјелу. Од тада па до данашњег дана, Главни град се трудио да оспори ту одлуку, или, једноставније: да им одузме земљу, ђедовину. Захваљујући Вањином пркосу, али и неизмјерној храбрости – нису успјели у том науму.

Вања се, после неколико хапшења и десетина примјера застрашивања, већ осми (8!) дан налази у затвору, гдје је, штрајкујући глађу, наставио своју беспоштедну борбу за своју породицу, своју земљу, свог оца, ђеда, па тек негдје на крају – и себе, ризикујући да плати најскупљу цијену своје борбе – цијену голог живота.

С друге стране, Вању, а поготово његове синове који су сјајни, млади и образовани момци, игром случајности знам и лично. Тим прије сам склон и на ријеч повјеровати њиховој тешкој причи: знам да се ради о поштеној породици. Ипак, чак и да их не знам, чак и да су пуки странци у мом оку, довољно је тек овлаш прочитати круцијални доказ у цијелој причи – посједовни лист издат крајем седамдесетих година.

Да не дужим више, јер је све јасно: молим све вас, а поготово Подгоричане, да станемо у одбрану нашег суграђанина Вање, који је, и поред све своје храбрости, ипак само човјек од крви и меса. Овај прогон који доживљава на правди Бога, се сјутра може догодити и било коме од нас, а питање је хоће ли тада, како Мартин Нимелер једном рече, остати ико да нас подржи.

Вањи, подгоричком Дон Кихоту, али и његовој породици, желим да у овој борби истрају до краја, уз обећање: моју скромну подршку, ма каква борба, или крај били – имате. Ђуришићи, нисте сами.

Извор: Фејсбук

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: