Варљиво прољеће 1999.

Пише: Батрић Бабовић 

Од тада када су по невиној земљи и још невинијем народу пљуштале бомбе, па све до данас када бомбардовање никако не престаје прошло је 9 125 дана. Колико људи је рођено у тих 78 дана распећа једног народа и цивилизације, а да о томе не постоји ни елементарни запис. Не постоји готово ниједна исповјест, нити било која шира прича или запис о личној и/или колективној трауми које нас прате и дан данас. Затим је дошао март на косовскометохијском глобусу и са њим Погром. Од њега је до данашњег дана прошло 7 300 дана. За сво то вријеме настао је један филм. Независно од филма, нестајала је Резолуција СБ УН под редним бројем 1244. Све више се вавилонисао Бриселски Споразум са кровном конструкцијом свог вашингтонског имењака. Нема ни једне ријечи о осиромашеном уранијуму и свим биолошко-хемијским комбинацијама неистражених нокси које су ушле у бомбардовани и миленијумско – футуристички распарчан екосистем. Нико у Србији и Црној Гори није прогласио окупацију Косова и Метохије. Није то урадио ни Слободан Милошевић, ни ДОС са Војиславом Коштуницом и Зораном Ђинђићем. Такође то нису урадили ни Мило Ђукановић, нити тадашњи СНП, који је постао коалициони партнер постпетооктобарског ДОС-а. Објашњење континуитета најкраће гласи: послије бомбардовања на ред су долазили Милошевићево изручење Хагу, убиство Зорана Ðинђића 2003 године, мартовски погром(и) на Косову и Метохији годину дана касније, а послије погрома црногорски референдум из маја 2006. године, на претходним развалинама Соланине неотворине, која је овјерена парафима београдско-подгоричких елита. Послије референдума у Црној Гори на сцену ступа једнострана сецесија Косова и Метохије. Данашњи носиоци власти у Црној Гори (осим једног ) имали су 1999.године, кад су на СЦГ падале бомбе, старосну доб од 12 до 15 година живота. Март из 1999. године још траје. Или боље речено варљиво прољеће, а зима атлантистичког – незападног и нехришћанског намета, све више леди умове млађих генерација. Да буде мало јасније – убија и леди сва памћења и сјећања. А она баш никако не блиједе. Најједноставније – ништа од пребројаног није случајно. Да све јесте тако потврђују безбројни знакови поред пута и све оновремене душепарајуће и страхотворне сирене за узбуну које не престају да звоне у нама. Све подсјећа на 2004. годину, спаљеног Златибора у Косовом Пољу, Девич без Де Гола, Призрен у коме су спаљене светиње са све присутним капларским потомством и васкрслу Мурину. А Бог као Бог само ћути и гледа, и чека филм под насловом „Варљиво љето 1999 „или „Кумановски гамбит“. Улоге су ту . А све је одавно сваком јасно. Дрекавац из тунела никако да угаси свој опори звук.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: