Васиљевић о Плишаној револуцији 1991: Желели смо да живимо, а осећали смо да нам Милошевић то одузима

Као студент прве године Факултета драмских уметности отишла сам на демонстрације тог 9. марта, са колегама, сестром, другарицама.

Неки од наших професора су били на тераси Народног позоришта те смо се и ми, ни сама не знам како, нашли тамо. Када је Вук Драшковић завршио говор, хтели смо да изађемо из позоришта, већ је почела туча демонстраната и полиције. Сузавац на све стране, успели смо да се сакријемо у неком улазу у Доситејевој. Те ноћи Милошевић је извео тенкове на улице, а сутрадан је на факултету група студената одлучила да се придружимо демонстрацијама. Тако сам се нашла на Теразијској чесми, имала сам фотоапарат и сликала сам све – објашњава за Данас Сузана Васиљевић, саветница председника Србије за медије, како се нашла у групи организатора Плишане револуције 1991. године на Теразијској чесми.

Напомиње да чак мисли и да је говорила студентима ФДУ тада на Теразијској чесми, а када се бирала делегација за преговоре са Милошевићем, неко је предложио да и она иде са њима као представник ФДУ.

„Професор Мићуновић је водио нас, студентску делегацију, на Андрићев венац: мене, Жарка Јокановића, Тику Арсића, Зорана са Филозофског, а у пратњи је био и новинар Зоран Петровић Пироћанац. Сећам се, дан је био сунчан, прозори те сале у којој нас је Слоба примио били су отворени, напољу се чуло „Слобо, Садаме“. Ја сам га питала како се осећа док му педесет хиљада младих, његових студената то узвикује, он је одмахнуо главом и рекао: „Не чујем ја ништа.“ Седео је сам преко пута наше делегације, Пироћанац је предложио да неко седне са његове стране, да не буде ми сви наспрам њега самог, он је рекао да нема потребе, да се не осећа нимало „индиспонирано“. Некако је био хладан и незаинтересован на први поглед, али неки немир је био у његовим очима. Мислим да смо изашли после пола сата, доле су нас дочекали студенти овацијама. Мислили су сви да ће Милошевић све да нас похапси, па су се радовали што нас виде“, напомиње Васиљевић.

Она се присећа и да је енергија грађана и студената на улици била величанствена, никад више поновљена.

„Мислим да смо тада схватили у ком правцу земља иде, да је рат ту, на вратима, а желели смо да живимо, желели да будемо део слободног света, а осећали смо да нам Милошевић то одузима. Осам година касније на филмском фестивалу у Шефилду, где се приказивао мој документарни филм о НАТО бомбардовању, рађен за британски Канал 4, рекла сам на трибини: „Ви сте бомбардовали град који је први устао против Милошевићеве политике. Нисте схватили да прве тенкове Милошевић није послао на Вуковар, Босну, Косово… Послао их је на своје студенте у центру Београда“, истиче саговорница Данаса.

На питање да ли су те демонстрације биле пресудне за њен потоњи ангажман она одговара да ју је након демонстрација Жарко Јокановић одвео код Душана Михајловића у Нову демократију.

„Душан је рекао да размислим, да ако желим да се бавим политиком, добродошла сам у његову странку. Морам признати да сам тада озбиљно размишљала да почнем да се бавим политиком, мислила сам да заиста можемо нешто да урадимо. Међутим, некако у исто време сам добила понуду да радим за немачку телевизију и тадашњи шеф београдског бироа Ханс Хавловиц ми је рекао: „Одлучи се, или политика или телевизија.“ И тако је моја политичка каријера завршена и пре него што је почела. После тога, све наредне демонстрације сам пратила као продуцент, али негде је та жеља остала и мислим да је место саветника за медије председника Србије спојило те моје две љубави: политику и медије“, напомиње Васиљевић.

На питање како коментарише то што се често пореди оно време из 1991. године са данашњом политичком ситуацијом, саговорница Данаса каже да када данас погледа на скорију историју Србије и Балкана, више је него јасно да су у питању две потпуно различите ситуације.

„Србија је данас заиста демократска земља која се брзо развија, која посвећено спроводи све реформе које су неопходне како би друштво могло да функционише на најбољи начин, како би људи имали једнака права и како би будуће генерације имале све што им је потребно за живот достојан човека, који више не морају да траже у иностранству. И управо у томе и јесте огромна разлика између Србије некад и Србије данас: данашња Србија није изолована, није земља од које сви окрећу главу и није земља у којој поштени људи треба да страхују за свој живот или за будућност своје деце“, закључује саветница председника Србије Александра Вучића.

Извор: данас.рс

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: