Васпитање

Пише: Мишо Вујовић

“У наше време, мој добри Русо, на Цетињу, као деца чим видимо владику, трчали смо да га пољубимо у руку”, присећао се давне 1981. године на снимању филма и серије “13. јул”, Павле Вујисић.

„Боље у руку него у гузицу одговорио је Русо Ђуровић, већ одавно непоправљиви, вишеструки повратник на преваспитавање, од када је 1948. године пао из руског.
Људи су га избегавали због оштрог језика и склоности да сваком скреше дим у дим.

За једног друга је рекао да му је „лакше да отвори сајам књига него књигу”, или да нудизам неће бити привилегија богатих ако се црвена буржоазија буде брзо ширила, већ сиромашних.

„Народ ће ићи гологуз, мој Пајо.

Павле је слутио да долази време општег непоштовања и да ће пре “ђавола пољубити у гузицу ако је то исплативо него, него што ће старијем човеку указати поштовање”:

„Чуо сам кћерку нашег познатог писца кад каже оцу – одјеби ћале”, наставио је у свом надахнућу уз шприцер у паркираном аутобусу – бифеу Паја Вујисић.

О васпитању и новом времену које ће рушити традиционални морал говорио је и мученик Дража Михајловић својим егзекуторима.

„Лако ће бити да владате и градите земљи са омладином коју смо ми васпитали”, рекао је Ђенерал црвеним џелатима.

„Али шта ће се догодити када одрасте и стаса ваша омладина? Шта ће се тада десити када ваших руку дело наследи државу?”, питао је Ђенерал мученик, чији је грех био само што је покушао да сачува образ а не изгуби народ. Слутио је јунак два Балканска и Великог рата да ће доћи до слома српског народа. Да ће обезбоженост и бестиђе бацити сенку на све оне жртве утемељене у јеванђелским вредностима на којима је настала Србија. Догодио се распад свега што чини вертикалу једног простора.

Словенци су орочили свој боравак у Југославији, Хрвати од Маспока седамдесетих у тишини обнављали НДХ, код муслимана се пробудио ислам, што из страха што из мржње. Мада је Фата добила 100 марака да носи хиџбаб. Гаћама је нико није условљавао. Срби су се курчили стварајући нове нације и данас се не одричу комунизма. И догодило се што се само слепом дешава. Најачи је бачен на колена, тукући сам себе неслогом, незнањем, сујетом и самосаплитањем. Сви су се борили да озидају националне међе. Неки су отели и оно што нису никада имали, а Срби су оживљавали мртваца, спашавајући Југославију изгубили себе. Остали смо без граница и територија, без народа и светиња, поражени у ратовима које несмо водили, жигосани и анатемисани, посвађани са свима, бомбардовани за пример другима. Прокужени због болесника и безбожника који су се у име српства иживљавали, у име Бога убијали, у име народа пљачкали.

Наше жртве су одмазда, њихове мученици, наши хероји зликовци,њихови јунаци…Славимо џелате кудимо браћу. Е то је учинак српства задојеног комунизмом. Хрвати славе злочиначку Олују као победу извојевану у Книну, а тај злочин је аминован на Дедињу. Шиптари прете, Црногорци у савезу са ђаволом забијају нож у леђа док Србија преговара, пегла, попушта а ЕУ ко Гестапо:

“ Вади, вади и из другог џепа. Сада се скини да видимо да у гаћама нешто не уђе у Европу…”

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: