Ватиканска мржња
1 min read
Ватикан
Пише: Слободан Антонић
Ватиканска мржња. Ово није цитат из публикације о хрватском геноциду над Србима 1941−1945. године. То је синтагма коју је употребио троструки добитник Пулицерове награде Торнтон Вајлдер (Thornton Wilder), у роману Мост Св. краља Луја (1927; стр. 31), како би описао мржњу која је јака, дубока, упорна и – свирепа.
Наравно да нису сви у Ватикану мрзитељи, нити су то сви католици. Но, народи који припадају културном кругу источног хришћанства каткада су искрено зачуђени дубином и интензитетом мржње утицајних западних идеолога, појединих моћних установа и бројних „добровољних извршитеља“ пројеката истребљења народа који су, такође, европски и хришћански, али који припадају нешто другачијој традицији и култури.
Срби су у 20. веку неколико пута то осетили на својој кожи. И данас се с тим суочавају – пример је случај Херте Милер за коју кажу да је само јавно изрекла оно што већина Немаца и иначе мисли о Србима. А Немачка је, барем док је садашњи председник био премијер, проглашавана нашим главним западним пријатељем. Какви су нам тек онда тамошњи непријатељи?
Срби, бар када је реч о истоку Европе, нису једини предмет западне мржње. Ту су, наравно, и Руси. Као што је лепо приметила једна Американка српског порекла, гледајући тамошњу ТВ, „непријатељи западног света су већ 30 година стабилни и непромењени: Србија и Русија. Грозни православни Срби који су, у терору, преклали огроман број мирних демократских муслимана и не мање страшни руски комунисти који су уништили узгој демократије и слободе у Чеченији“.
Написане су и читаве научне монографије о мржњи Запада према Русији, а три од њих су и код нас преведене: „Русофобија: две стазе ка истом бездану“ (прев. 1993) Игора Шафаревича, „Русофобија“ (прев. 2016) Ђулијета Кјезеа, и „Русија-Запад хиљаду година рата: русофобија од Kарла Великог до украјинске кризе“ (прев. 2017) Ги Метана.
У наслову све три књиге стоји реч „русофобија“. Та реч може да завара. Фобије су ирационални и неоправдани страхови – попут уплашености од миша, када скачемо на сто (мусофобија), иако је реч о створењу које нас неће појести, нити нам одгристи ногу. Но, у случају Русије није реч о фобији већ о дубокој и постојаној мржњи – леп пример баш недавно је на ФСК дао Џ. Џ. Џатрас: „Москва би могла да врати Крим Украјини, допрати трупе Кијева у Донбас преко црвеног тепиха, и обеси Башара Асада за бандере у Дамаску – санкције (Вашингтона према Москви) би и даље остале, па чак биле и постепено појачане. Погледајте колико је времена требало да се отарасимо закона Џексон-Веник (закон који је ограничавао трговинске односе са СССР донет 1974. а укинут према Русији тек 2012). Русофобни импулс који контролише америчку политику не потиче од тога шта су Руси учинили, него ко су: Russia delenda est!“.
Сада смо и у Србији добили књигу која говори о русомржњи код нас: „Русофобија код Срба 1878−2017“, Дејана Мировића. Откуда код Срба та појава – имајући у виду да су нам Руси помогли да се ослободимо од Турака и да направимо државу, да су због нас ушли у рат са Аустроугарском (и Немачком), да су нам 1944. помогли у ослобођењу од немачког нацизма, као и да нам данас бране Косово – понекад боље и од званичног Београда?
Први извор русофобије у Србији, у последња два века, свакако је преливање антирусизма са Запада. Србија се на Западу доживљава као „мала, балканска Русија“, традиционално руско упориште на Балкану. Зато се у свим антируским стратешким пројектима одвајају знатна средства за сузбијање популарности Русије у Србији – првенствено кроз отворену антируску пропаганду.
Други извор антирусизма је идеологија дела овдашње елите која хоће да „модернизује“ Србију, али тако што ће је вестернизовати. Та елита, која је постојала једнако у 19. и 20. веку, као што постоји и данас, жели да Србија преузме не само западну технологију већ и комплетне западне установе, западну културу, па чак и западни менталитет („протестантски дух“). Пошто узор коме Србија треба да тежи могу бити само западне земље – Француска или Британија у 19. веку, а ЕУ данас – Русија мора бити приказана у најгрђем светлу, како ни за шта не би могла да буде узор – чак ни за уметност, културу, или религију.
Трећи извор антирусизма код нас, током последња два века, били су различити политички интереси и различити парцијални интереси управљачких елита Србије (Југославије) и Русије (СССР). На пример, у 19. веку, Русија је желела да узме Цариград. Зато су јој Бугари, који насељавају источни Балкан – а који бисмо могли назвати вратима Инстамбула – били важнији од Срба који су географски били даље, на западу. Руси су, стога, у то време преферирали Бугаре, правећи Велику Бугарску, а не Велику Србију. Тиме су угрожавали српске интересе не само у Македонији, већ и на југоистоку Србије. Управо то је било реално тле на којем се развијала извесна хладноћа у политици Милана и Александра Обреновића према Русији (док је лични печат тој политици давала тајна конвенција кнеза Милана са Аустроугарском).
Други пример различитих интереса свакако је титоистички период 1948−1989. Тито и његови сарадници, након 1948. године, у страху за власт, сурово су прогонили не само совјетофиле већ и русофиле. Вера Ценић је, као двадесетогодишња студенткиња, била мучена две године на Голом отоку (1950−1951) само зато што је ишла у Совјетски дом да гледа руске филмове, волела руску књижевност и водила дневник у коме је износила интимно (не)расположење према званичној политици удаљавања од Русије.
Радивој Бербаков осуђен је 1980. године на две и по године затвора, које је одлежао у Сремској Митровици, због „непријатељске пропаганде“; она се, између осталог, састојала у томе што је „био необјективан у погледу руске уметности и књижевности, у том смислу што је предимензионирао вредности уметности и књижевности у СССР“, у шта се „уклапа и његова изјава да воли Русе и да му нико не може забранити да их воли”.
Наравно да је титоистичка номенклатура знала да би политички преокрет у СФРЈ водио томе да титоисти изгубе не само власт већ и личну слободу. Зато је у то доба, како нам показује и Мировић у својој књизи (стр. 181−266), знатан део јавности у Србији био натопљен не само антисовјетском већ и огољеном антируском пропагандом и идеологијом.
Када је пак реч о данашњем антирусизму у Србији, његов основни извор је комбинација првог и другог фактора. Услед тога се савремене антируске манифестације овде крећу од (не)свесног преузимања западних идеолошких и пропагандих клишеа, до изразите русомржње, коју показују проатлантистички аутофашисти. На пример, истински мрачна, претећа и опасна „ватиканска мржња“ избија из текстова појединих колумниста листа Данас. У њима читамо да је Србију „царистичка Русија увукла у Први светски рат“, а да су у убиству Ђинђића учествовали и „Руси“, будући да је „убиство премијера било први корак у враћању Србије у совјетску орбиту“.
У Србији, према овом мишљењу, постоји „квислиншки однос према Русији“, односно код нас делује „руска агентура“ и „екстремистичке групе под очигледном контролом српских и руских служби“. „Путинова Русија нам отима остатке остатака европског суверенитета и идентитета, економског потенцијала и здраве памети“, каже се у овим текстовима, имајући у виду да је у Србији на делу „еволуција из српског шовинизма у квислиншки путинизам“, тачније: у „квислиншки пројекат путиновске Србије“. Такође, с обзиром на то да „Путинов режим препознаје мушкарце као олигархе и мужике, а жене као курве или бабушке“, те како „московски газда притиска Србију да се управо она одметне од демократског међународног поретка“, за Србију је „ЕУ интеграција приоритет, како не бисмо (сви ми у Србији) постали крчма мужика, бабушки и курви“.
У Србији постоји „руска ратнохушкачка пропаганда“, а „половина министара као да је прошверцована таљигама из Доњецке републике“. Овде „медији и интелигенција намећу дискурс колективизма и редистрибуције. Након Велике Србије, смислили су идеју руске губерније“. При томе се не види да „`ослонац` на Русију разара наше демократске институције, уводи нас у зоне сумњивог финансијског и политичког капитала“ и доводи до „патолошке совјетофилије, али и издајничког деловања државних служби, доминантне `интелигенције` и кругова у СПЦ“.
Наравано да за овакву идеологију ниједна друга приватизација у Србији није упитна, само је проблем „квислиншко-лоповска предаја НИС-а“ (овде). А ту је и „Путинов шпијунски центар, смештен у Нишу, намењен неговању злочиначких традиција и рушењу крхких демократија у суседству“.
Будући да у Србији „од 2004. медији под надзором сваке владе припремају јавно мњење не само за нове сукобе са суседима, него и за трећи светски рат који ћемо војевати на страни Русије, Kине, Северне Kореје, Kубе и Венецуеле“, аутор се пита „како ће Вучић да Србију у нарастајућем међународном сукобу преведе на победничку страну“ – и то „у сукобу који је тако неопходан да се раздвоји жито од кукоља“. Русија и Kина су, иначе, за овакво мишљење „чиниоци светског нереда“, будући да „годишњи збир жртава државно-партијског терора у Русији и Kини готово да је једнак жртвама Маутхаузена“. Отуда, ако се Београд – који је иначе „смрдљива курдско-цинцарска касаба“, одлучи за Русију, ту „`геополитичку` наказу“ која „не зна како да се избори са својом величином“ (овде), „Србија ће остати балкански ДДР, док очекује лака и `коначна` решења. И Црвену армију“.
Осећате ли у овим речима страшну, дубоку мржњу, не само према Русији већ и према Србији – само зато што је и Сребија словенска, народна, православна и своја? Та мржња првенствено хоће да од Срба направи неког другог – западоидне „протестанте“ и „граџане“, тачније конзумеристичко становништво које обитава на некој територији, а коју сутра може да попуни и неки други, „модернији“ и „политкоректнији“ народ.
Кроз такву мржњу требало би да се створи „Србијанин-ЕУропљанин“, коме је „преломљен мозак“ и ишчупан тај страшни „мали Рус“. Несумњиво је да је то коначни циљ атлантистичке политике на Балкану. А тога не може бити без устоличења и у српском друштву „ватиканске мржње“ – дубоке, систематске и сурове.
Важно је умети да препознамо ту мржњу. Она је у супротности не само с нашим суштинским интересима, већ и с нашим цивилизацијским бићем које нас чини особеним као народ и као културу. Она се тешко може примити у широј јавности. Али, у контексту најављиваног– „међународног сукоба“ – који ће, наводно, коначно „да раздвоји жито од кукоља“ – то је најава тоталитарне репресије над сваким од нас који воли своју земљу, и који размишља сопственом главом.
Дакле, свако од нас треба да преузме ризик да може да постане жртва „ватиканске мржње“. Па и ти који читаш овај текст, поштовани читаоче.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Primitivni čobani („ovce, budite se“) koji samo putem ovog portala „prosipaju“ šovinizam i primitiviizam hoće da žive najbolje u Evropi! Ha, ha, baš ste me slatko nasmijali! Od čega to, ološu nijedan? Od šverca droge, oružja, bijelog roblja i ljudskih organa, jer to je jedino što znate? Mada, u svemu nabrojanom ste daleko ispod Albanaca, oni su u svemu ovome nenadmašni! Od otvaranja sportskih kladionica, kockarnica i „hotela sa poslovnom pratnjom“? To već drže neki režimu vrlo bliski ljudi („kontroverzni biznismeni“) tako da za bašibozuk poput vas ni tamo neće biti mjesta! „U fukare oči od splačine“ – davno reče Njegoš!
I za ove posrbice mozda ne xnaju ppdatak da je najvise Srba u istoriji bilo za vrijeme Tita u SFRJ!
Za to su mu uklonili sve ulice i trgove i zato taj narod mora da nestane ,jer on ne zna sta je najbolje za njega,a karma stize…
Novace Adzicu ,ne prdi vise!
Politicko rukovodstvo Crne Gore je napravilo odlican potez kad je uz podrsku Vatikana napravilo otklon od Rusije i Srbije i odlucilo se za euroatlantske integracije.
Plodovi tog poteza se vec osjecaju,po prvi put u povjesti se bolje zivi u CG nego u Srbiji.
Hitler je u proleće 1941 rekao da će Hrvati biti njegova verna garda a Dalmacija divno nemačko letovalište.
Trenutno u CRO živi negde oko 3,5miliona stanovnika. Napredak? Industrija ne postoji, prihod od turizma ode u Njemačku, jedna od najvećih zaduženosti, nikakva strategija razvoja, Agrokor 5,5milijardi…Jednokratna upotreba.
Svaka sreća bivšoj braći.
Slazem se sa svime sto si gore napisao osim onog da prihod od turizma ide u Njemacku,naime,Hrvati jos uvijek kontroliraju 90% novca koji se zaradi od turizma,cak i Turci imaju veci udio od Njemaca u hrvatskom turizmu.
A koja je alternativa euroatlantskim integracijama,drzavna zajednica sa Srbima,ruska gubernija,“neutralnost“ u svemu i svacemu,“sjedenje na dvije stolice“….. ??
Ne hvala,Rusima se ne divimo i ne zanimaju nas,a Srbi jos i manje,dosta je bilo 70-ak godina,i previse…ne dao Bog nikome…tko ih je upoznao,ni pakao mu nece tesko pasti.
To sto zivimo bolje pd Srbije nas ne zanima,treba da zivimo najbolje u Jevropi.Za euroatlantske integracije nisam siguran da nam donose ista dobro.A za ssradnju sa Rusima sam siguran da nam ne donose dobro.Stvar je u tome sto dobro biti nece,sta god bude.Raspali smo se jedini put u istoriji kad nismo bili robovi i donekle civilizovan svijet.Cak je i kraljevina Jugoslavija imala svojih trenutaka.Ali nas narod ne podnosi slobodu,radije voli da slusa kad mu drugi naredjuju.Tako da se vratio u prirodno stanje,ropstva.Jednostavno nismo za vodjenje i diktiranje planeti obrasce ponasanja,nego radije za ponizno pracenje i kopiranje,uglavnom stid od sebe samih(dugogodisnje robovanje je napravilo da ne mozemo da razlikujemo stetu od koristi(Andric)).Za raspad Jugoslavije ne bih sudio o krivcima:“Da li srpsko hegemonisticka bivstvovanje,lazno junastvo koje se busalo u inatna prsa,ili hrvatsko dugogodisnje robovanje,slugovanje koje je imalo za posljedicu zelju za nezavisnoscu tek u Jugoslaviji,sa svojima a ne u AU monarhiji.Uglavnom ,ostali se nisu ni pitali ,cak ni Slovenci,koji su realno jedini mogli voditi zemlju kako treba.Slovensko jedinstvo,sa progresivnim idejama,na naucnoj bazi,a ne zvona i praporci ,dje idemo danas sa sitnim nacionalistima,lupescicima i kerberima stranih centara moci.
Ovako nesto mogu o sebi reci i Nemci,Francuzi,Englezi,koji sa zapadnoevropskim narodima nestaju u sopstvenom „blagostanju“,jug Francuske je gotovo marokanski,alzirski,libijsli.Gradovi engleski,poput Birmingema su induski,pakistanski,bangladeski.Nemacki gradici poput okoline Kelna,Getingena,su turski,arapski.A o Svajcarcima da ne govorimo.Koliko znamo to su katolicke,ili protestantske zemlje.A Belgija,u Molenbeku nesme niko uci sa zenom koja nema burku.Holandija je zaposednuta narkototicima,Danska zaljubljena u sebe i LG B T ,kao i cela z.Evropa.Dakle,oni su debelo u problemu,vise nego Sloveni,i Pravoslavci,Iako ih Vatikan „pokriva i muze“Mi jos uvek nismo „zaposednuti“jer je ovde standard nizak za useljavanje migranata,à i sami bezimo od nasih lopova upravo put Stokholma,Beca,Graca,Osla…Apsurdno jel da?A sto se tice analize G.Antonica,sve je na mestu.
Koja analiza,kakvo opravdanje za javasluk i siromastvo,kao da je udba pisala.Dobro je ,makar nemamo pedere.Al,sto kradu…Kakav mozak.
Zbog toga su Karađorđevići uvijek bili favoriti „Prve“, a Obrenovići „Druge Srbije“!
Mrzna ! Organizovana i sprvodjenja vise od 150 godina ,ne samo u Njemackoj nego na citavaom Zapadu! Nije centar Njemacka, koja je na karju ispala izvrsitelj zlocina i podrzavnje istog u NDH.
Moramo biti i realni,rimokatolici Njemacke su bili protiv Hitlera sve odjk nije Eugenije Paceli potonji Papa Pijus XII nije potpisao Konkordat sa Hitlerom 1939!
„Blutschutzgesetz..
Auch zu den Nürnberger Gesetzen und den Novemberpogromen 1938 ist weder eine interne noch öffentliche Reaktion Pacellis, der genau über die Vorgänge informiert war, und keine Unterredung mit dem Papst belegt.[33] Bei einem Treffen mit deutschen Kardinälen im März 1939 erklärte er dies mit dem Festhalten am Reichskonkordat:[3
takodje o Ninberskom zakonu i svemu drugom sto je Hitler uradio Paceli nije razgovrao niti napisao bilo kakvu formu protivljneja!
Posledice znamo! njemacka je izgubila rata ,podijeljena je u dvije njemacke ,jednu Zapadnu a drugu DDr poznatu kao DEMOKRATSKU ! koliko je DDR bila demokratska toliko je Zapadna bila slobodna!
U takvim uslovim se raslo i razvijalo jedan narod u dvije drzave,kontrolisane i indroktrinirane,u oba slucaja!Ujedinjenje su vse kocili na zapdu nego iko drugi.
Zasto je stanje danas takvo,da Njemacka nije ni demokratska i slobodna drzva,i jos uvjek sluzi u mnogo slucajeva za zapadna neslaganja trvljenja i strah.
Njemcka je prezivjela 1918 ,jednako kao rusija i 1933 i 1945,sve su to kljucne uloge koje su od jene velike i aristrokratske zemlje napravili zemlju sa vrlo siromasnim politcarima ,ako izzmemo Branta i Smita,njoim su rukovodili ili ljudi sa sumnjivom ratnom proslocu ili sumnjivim mentalni znanjem.
Danas Njemacka ima jednu Merkelovi ,imala je jednog Fisera i Sredera,sjutra moze imati jednog minstra kao Ezdemir.i li recimo Martina Sulca,ljudi kalibra jednog Draskovica Canka Jovanovica Dinkica tdica Djuknovica Vucica,potpuna ista slika jedini je Njemacka ekonomski jak zemlja,medjuti njena politcka moc je mala,ako iskaljuje bijes onda je to na ekonomske sankcije malima i unistenje istih kao Grcka ili Jugoslavija.
U svakom slucaju takvi kavi jesu bolji su nam prijatelji od Engleske USA ili mnogih drugih.Ekonomske odnose moramo imati,ali nase vze su veze pojedinaca i nasumice izabranih licnosti od nasih placenih NVO organizacija,i njihovh privatnih interesa,neko plansko priblizavanje nema jer nasi ne poznaju ni interese Njemacke a kamoli njen namjere za region,totalno neznanje i nema profesionalnosti,ide se u krajnosti od mrznje do neogranicenog obozavanja,bilo tehnike ili naroda!
Sto kazu politicari ,izbalansiran odnos ne postpoji.Kada je Milosevi donio i presudio licnostima za napad na saveznu Jugoslaviju i zatrazio odstet,vec u artu 2000 godine Njemacka se pocela ko drzave Jugoslavije interesovati za neke projekte koji bi bili kompezacija za bombardovanje,to drugi nijesu radili niti pokzali interesovanje do danas.
Moramo uvjek imati namu i razlikovati Vatikan i vjernike,koji nemaju interese i misljen koje ima Vatikan.
Najgore u svemu tome sto kod nas josuvjek vlada komunisticka elita i njihovo potomstvo a Marksizam je bio pun mrznje prema Pravoslavlju a najvise prema Srbima,to nasi ni do danas nece da prihavte,tako da i danas imamo kod nas i Vulina i Dacica i Vucica i sve druge izasli iz te ideologije,a Vatikan je jednim dijelom dobro bio povezan sa Kominternom i SSSR-om!O tome ima bar dokumenata!Zar gradnja Rimokatolicke crkve u Titograd 1968 godine nije svjedok toga cina a istovremeno rusi se crkva na Lovcenu posvecena Svetom Petru a u noj su bile mosti Petra Drugoga!Da li se sve to moglo desiti bez naseg rukovdstva i KPJ,nije nikakao.razlika je danas samo ta ,sto umjesto KPJ imao stranke nastale iz KPJ partije, a umjesto Vatikana Nato pakt,dok se Vatika zadovoljava trenutno stanjem na Kosovu i Metohij koje je jednako stanju Alojzija Stepinca,sveti za njih jeste ali nije jos proglasen!
Projekcija „savremenog“Liberalnog covjek je trenutno u problemima ,kojim putem ce dalje krenuti to za Vatikan nije problem dokle kasaica zvoni,dok se indulgencija i dalje prodaje a beatifikacija palca do 250 000 evra,vjerovatno ce Stepinac biti gratis a Hrvati ce to znati da cijen,i narvno nase NVO oragnizacije svakako,borba se natvalja,jesmo li mi sporemni?
Puno poštovanje profesoru Antoniću kao i Fondu strateške kulture.
Dodao bih jednu malo poznatu istorijsku činjenicu a to je da je Knjaz Miloš ubivši Kuma Crnog Đorđa ubio u stvari Ruskog generala,u čemu je imao veliku pomoć Engleza i Austrijanaca .Oko toga Rusija nije dizala previše prašine ali Knjazu nikad nije oprostila.Tim činom su Obrenovići trajno vezani za katoliču Austriju.Vožd Karađorđe je donosio ideju Pravoslavnog Balkana koja bi i u današnje vreme balkanskim državama dala mogućnost kakvog takvog suvereniteta.Uz sve mane velikog Vožda sam čin je možda i najveća srpska bruka.(mada je konkurencija velika ,izručenje Miliševića na Vidovdan,Briselski sporazum,priznanje Kosmeta od strane CG, nebriga o Srbima u okruženju..)
Antoniću, osim katoličke, zaboravili ste protestantsku, islamsku, cionističku i masonsku mržnju!