Ватра са пепела

Мој деда никад није видео море. Такво је време било, такве су биле животне навике. Шта ће, уосталом, горштаку са Копаоника, море?

Већ пред смрт, негде 1990-те, пита ме хоћу ли да га одвезем да види море? Тада је већ прегазио осамдесету. Кажем да хоћу. Кога ћу, ако њега нећу? Био ми је више од оца, код њега сам порастао и од њега сам све научио што данас знам. И-веровали или не-много сам научио и од њега мртвог, кроз сећања и успомене. Ко је растао код деде, зна о чему говорим. Срби са очевима и овако, и онако, стално нешто шмерцује, стално неке расправе, а са дедовима смо сви у миру.
Кренемо од Крушевца према Пазару, нама је то краћи пут до мора. Кад смо стигли до Пазара, каже мој Милан: „Стани овде“. Ја га, мислећи да га је потерало, наговарам да одемо у кафану, да попијемо кафу и да заврши посао. Он, међутим, шета главном улицом, усправио се, на штап се не наслања, него га у руци носи, просто ми дошао десет година млађи. Враћа се у ауто и ја га питам: „Шта се шепуриш“? Он ми каже: “ `Оћу да ме још једном виде Турци“.

Сетим се ја, онда, да су, током рата, и он, и неки мајор Радомир Цветић, прелазили преко Копаоника и борили се са Шиптарима и Балијама, чиме су, у највећој мери, спречили да се Рашка област не проведе као Босна и Крајина. Ипак, мислим се у себи, а не кажем му, да га не цвелим: „Е, мој Милане, нема више тих Турака који треба да те виде. Ако су живи, више ни укућане не познају, камо ли тебе“.
Одосмо до мора, он је само лизнуо воду, да се увери да је слана, да га нису лагали, пописмо кафу у Будви и исте ноћи смо кренули назад. Он је умро годину и по после тога, са уверењем да је море обична бара и да онај свет, који се тамо скупо пржи по плажама, ни за надницу од 50 марака, не би то исто радио, кад би му неко тражио.
Мимо тада уобичајене матрице, дао ми је наук о братству и јединству, који се доста разликовао од школске шеме. Време је подупрло његову причу, а ону, комунистичку, као и причу о интегралном југословенству између два рата, послало јe тамо где је требало да се нађе већ 1918-те: на ђубриште историје.

Зашто све ово причам? Данас „Турци“ имају много лица: нeкад су еврофундаменталисти, некад су монтенегрини, некад су борци за људска права, или фантомско „отворено друштво“, ма шта то значило, али им је матрица увек иста: дају веру за вечеру и кољу вола не за кило меса, него за мршаву пљескавицу. Продају век за годину, а ускоро ће и за месец дана. Ми ћутимо, чекамо да прођу, као некаква елеменaтрарна непогода. Ипак, сами од себе, неће проћи, то вам добар стојим. Ако се ми не усправимо, ако се не покажемо, да нас виде сви наши „Турци“, лоша нам је прогноза.

Цицерон каже, пре две хиљаде година, да једна држава може да преживи све, сем унутрашње издаје. Те речи сведоче да је увек било исто. Ми верујемо да је друго време, да су друге околности, да су наши дедови морали да решавају мања и мање сложена питања, а да смо ми пред највећим српским проблемима икада. Прича бесмртни Иво Андрић како је, за турског вакта, игуман неког манастира у Херцеговини, повасдан кукао: „О, људи, оваквих глоба и оваквих времена није било никад“! Један стари монах му каже: „Било је, него ниси ти био игуман“.

Аждаја, са којом се среће српство данас, све је, само није мала и наивна, али јој највећу снагу даје што се срела, уместо са нашим прецима, са једним прилично бескрвним и млитавим српским покољењем, које стално кука, као онај игуман из Андрићеве приче.

Један наш велики Србин, Морачанин, на трону Српске православне цркве, Гаврило Дожић, 6. априла 1941. позвао је са таласа Радио Београда, Србе да се, суочени са ратом и окупацијом „сагну пред Господом и усправе пред људима“. Томе се нема шта додати ни данас. Док се ми не показујемо, док се измичемо и док се клањамо пред шопинг моловима и банкоматима, тим храмовима и олтарима бога Мамона, немамо чему да се надамо.

Управо зато морамо да се, са свим ризиком, показујемо и да дајемо знаке да смо живи и да нисмо побеђени. Следећа година ће, у то сам уверен, бити веома врућа и показаће се ко колико вреди и од које је крви и од какве лозе. Запад, дефинитивно, спрема велико крвопролиће на Балкану, а нама је срећа дала, ја`л несрећа, да се боље сналазимо у рату, него у миру; лакше нам је с револвером, него са оловком-тако смо, просто, саздани. То ће бити прилика да, још једном, сукнемо, као што само ми знамо, као што ватра сукне са жара и да још једном ставимо све на коцку и победимо, или пропаднемо. Уосталом, боље и ужасан крај, него ужас без краја.
Али, за победу, морамо најпре да се покажемо, да нас виде сви наши „Турци“.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: