Важнија би била промјена школских програма и уџбеника од промјене Устава

Пише: Веселин Матовић

Иако је прошло скоро пет година од формалног (изборног) пораза црногорских ултранационалиста (социјал-националиста или национал-социјалиста), предвођених осионом влашћу, која је мислила да све може и да јој је све дозвољено (да мијења прошлост сопственог народа, да мијења име његовог језика, да измишља нову цркву, да од једног ствара два међусобно сукобљена народа….), наше младе генерације (ђаци и студенти) и даље су таоци њених наставних програма и уџбеника, и уопште – постојећег образовног система, и препуштене константној индоктринацији новоцрногорским лингвоунитаризмом, с фашистоидним циљем промјене њихове националне свијести, културног обрасца и моралних назора. С друге стране, питање понижавајућег уставног статуса имена српског језика и даље је неријешено, иако оно најрадикалније дијели и дестабилизује Црну Гору већ више од двије деценије.

Постојећа скупштинска већина очигледно нема воље да се упушта у његово рјешавање (као што је нијесу имале ни оне двије претходне). Странка која чини окосницу данашње власти, са предсједником Владе и министр(иц)ом просвјете, интимно веома блиска идентитетској концепцији бившег режима, не само што сматра да за то није вријеме него, чак – и да је то неважно питање којим се, од стране њених коалиционих партнера (ЗБЦГ) само зарад јефтиних политичких поена (чега несумњиво има) подстичу друштвене подјеле и национална нетрпељивост, и у потпуној је сагласности са опозиционим странкама да питање промјене Устава треба „замрзнути“ до наводног уласка Црне Горе у ЕУ. Односно – да је за евентуално његово покретање неопходан „широки“ консензус у Парламенту, што је само циничан изговор за сопствени опортунизам, у односу на сваки искорак који би водио суштинској демонтажи идеологије бившег режима и његове етнонационалне концепције Црне Горе. Чак, и када би се, под притиском представника српског страначког блока, питање Устава некако и нашло пред Парламентом, несумњиво, више од половине посланика владајуће коалације било би против промјене одредаба које се односе на идентитетска питања, па и оне о службеном језику. Цинично одбијање предлога о увођењу вјеронауке у државне школе, и још циничнија порука једног од њихових гласноговорника, упућена својим коалиционим партнерима „Када обезбиједите 320 000 сигурних гласова за референдум о промјни Устава, онда нас зовите“ – довољно говори о њиховој идентитетској и духовној амбиваленцији, из чега произлазe и њихов политичкком и сваки други опортунизам и недоследност. Уосталом, да они виде (или да хоће да виде) било шта лоше у уставној одредби о службеном језику, потрудили би се, кад већ не могу да је промијене, да донесу закон којим би се колико-толико ограничила њена апартхејд примјена у образовном систему. И још прије – мијењали би школске програме и уџбенике, макар толико да матурант, „лучаш“, зна шта су: Ћеле кула, Плава горбница, Крвава бајка, Стражилово, коме је посвећен Горски вијенац, или зашто се награда коју је добио као признање за одличан успјех током школовања заве „Луча“… Коме би сметало да ђаци сазнају нешто о томе у својим учионицама? Зар би то урушило „грађанску“, „демократску“, „суверену“, „вјечну“ државу Црну Гору „засновану на владавини права“, у којој је „забрањена свака непосредна или посредна дискриминација, по било ком основу“ (све флоскула до флоскуле, све агитема до агитеме)? И зашто би спречавање културне и духовне сегрегеације и програмираног обезнањивања дјеце заступника српског националног и језичког идентиета, у овдашњим школама, зауставило њено „дуго путовање у Јевропу“? Напротив, зар баш то не би било у складу са тим мистериозним европским вриједностима, за којима толико чезнемо. (Но, уколико би то заиста сметало ЕУ, онда боље да се на тај пут никада нијесмо ни спермали и да никада тамо не стигнемо.)

За израду нових наставних програма и уџбеника није потребна промјена Устава, а нијесу ни страни инвеститори. Потребно је само мало више савјести, и много мање лицемјерја, па не гурати, годинама, главу у пијесак пред чињеницом да нам дјеца, и након двенаестогодишњег школовања, остају „слијепа код очију“, јер им је ускраћена могућност да се у својим школама упознају са књижевним дјелима и историјским догађајима за које се везују најдубља колективна осјећања српског народа. Тих садржаја нема у њиховим наставним програмима и уџбеницима, сроченим у размаху црногорске етноманске и етатоманске (национал-социјалистичке) инфлуенце, након установљења тзв. црногорског у звање службеног језика у новом уставу.

Али, сада, то није питање за оне који су довели до таквог стања у нашем школству, него за оне који, ево, за више од пет година вршења власти, нијесу ни покушали да у том трњаку било шта рашчисте, расјеку и промијене, па иако је реформа образовног система, а прије свега наставних програма и уџбеника, било  једно од кључних предизборних обећања свих странака које чине владајући коалицију, односно данашњу већину у Парламенту. Нема наговјештаја ни од Министарства просвјете нити од Националног савјета за образовање, као надлежне институције, да ће се у неко догледно вријеме било шта  у том правцу предузимати.

За будућност наше омладине – формирање њене националне самосвијести, културне, духовне и моралне оријентације – важнија би била промијена школских програма и уџбеника од промјене Устава! Држава не мора ни имати Устав, као што га нема у писаном облику ни најстарија демократија на свијету Велика Британија, а преко 90% држава немају у својим уставима одредбу о службеном језику. То не значи да у многима од њих не постоје добро организовани образовни системи. Устав, какав год да је, не забрањује (дозвољено је, све што није збрањено) Министарству просвјете да сачини ваљане наставне програме и уџбенике, научно утемељене и стручно урађене, уз поштовање највиших естетских, историјских и етичких критеријума, без идеолошко-политичких подастирања и страначких премаза. Наставни програми и уџбеници не могу бити ни уставни ни неуставни, али могу ненаучни, нестручни и неморални. Давање Уставу значај непремостиве препреке за деидеологизацију (денацификацију) нашег образовног система само је изговор политичара: једнима за сопствено нечињење, другима – да што дуже задрже постојеће стање. Није Устав сметња, ни такав какав је, сметња су људи.

Разумије се, за добру школу нијесу довољни ваљани програми, потребни су и добри наставници, личности и учитељи, ни „наши“ ни „њихови“, него своји. Али ни они се не могу добити док се не успостави систем који ће их произвести.

На крају, шта би нам сметало када бисмо послушали Св. Владику Николаја Велимировића да нашу омладину поченемо вас-питавати (све-питати) духовном храном са Његошеве „богате трепезе“ на којој су постављена “три главна јела: прво јело – Његошева вјера у Бога и бесмртност душе, друго – његово родољубље, и треће – његово прослављање витештва као највеће вредности на земљи („витештва у бојном јунаштву“, „витештва у неустрашивој честитости“, „витештва у искрености“,  „витештва у молитвеној мудрости“, „витештва у сажаљењу према природи“,  „витештва у човјекољубљу“, „витештва у правдољубљу“? Јер, како нас поучи Св. Владика: „Када би се том храном „духовно хранио сав наш народ, залечио би све ране своје душе и био би здравији од свих других народа“.

Но, ми, не само што смо одгурнули ову Његошеву богату трпезу, него смо исмијали све што нам је на њој понуђено – и богољубље, и родољубље, и витештво и све што оно подразумијева. Па сад, као просјаци и бескућници, трчимо – гдје до Финске, гдје до Словеније и Хрватске, а како се у последње вријеме чује, кренули смо и до Сингапура, не бисмо ли, умјесто богате домаће, Његошеве, духовне трпезе, нашли какав „woke” суплемент за дохрањивање (до-вас-питавање) наше духовно анорексичне омладине.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: